Kada umre mladi influenser, njihov Instagram postaje digitalni spomenik

Dobrodošli u "Behind the Grid" kolumnu VICE UK o Instagramu. Upozorenje o sadržaju: Ovaj tekst sadrži delove samoubistvu, mentalnom zdravlju, smrti.

Početkom ove godine, Ekaterina Karaglanova imala je oko 85,000 pratilaca na Instagramu. dvadesetčetvorodišnja influenserka je živela u Moskvi uglavnom, ali je redovno dokumentovala njena međunarodna putovanja onlajn. Njene fotografije su izgledale idilično - blistavi okeani na Santoriniju, snežni vrhovi planina na Alpima, mat plavo nebo u Dubaiju - svaki post je imao na hiljade lajkova. Ali, 22. jula 2019. fotografije su prestale. Nekoliko dana kasnije, njeno telo je pronađeno u koferu, nakon što je bila izbodena do smrti u svom stanu.

Ne mnogo kasnije, ruska policija je objavila video u kome se čini da njen bivši dečko priznaje ubistvo. Iako ostaje nejasno da li je u tom trenutku prisutan i njegov advokat kada je video sniman, niti pod kojim okolnostima je dobijeno priznanje.

Profil Karaglanove ostaje kakav je bio kao i dok je bila živa, samo što je sad ispunjen emodžijima slomljenih srca i ljudima koji pišu "RIP" u komentarima. Takođe je dobila novih 30,000 pratilaca od smrti. Teško je reći šta ljudi zaista žele od naloga koji je ostavila iza sebe - neki ga tretiraju kao spomenik, neki možda uživaju da gledaju njene fotografije unazad -ali postoji nešto jako čudno u vezi sa korisnicima koji su u interakciji sa nalogom osobe koja više nije živa.

To nije redak fenomen, naprotiv, to je postao način na koji radimo stvari. Jer kako se drukčije nosimo sa smrću u stvarnom životu, dok jedan ostaje onlajn.

Sudeći prema trenutnoj politici Instagrama, vaša najbliža porodica odlučuje šta se dešava sa vašim nalogom nakon vaše smrti - iako nije uvek tako jednostavno. Ukoliko vaša porodica želi da vam nalog bude uklonjen skroz, oni moraju da popune onlajn formular, a pre toga da prilože sertifikat o smrti ili "ovlašćeni dokaz lokalne vlasti da ste vi pravni zatupnik preminule osobe, ili njene/njegove imovine". Ukoliko žele da od naloga naprave spomen - nalog (što znači da ostane kakav jeste, ali niko ne može da se loguje ili menja bilo šta, ukljućujući profilnu sliku ili privacy settings) onda vaša porodica mora da dokaže da ste zaista umrli, tako što će obezbediti "link čitulje ili novinskog članka".

Većina ljudi očito to ne čini - kada tugujete zbog smrti člana porodice, poslednja stvar na koju mislite biće da pošaljete Instagramu potvrdu o smrti. A to onda znači da smo sada više nego ikada okruženi duhovima onlajn života ljudi. Oni možda ne postavljaju Instagram storije, ili fotografije, niti čitaju tvoje DM poruke, ali možeš da pogledaš unazad i vidiš šta su radili i postovali, sve do svoje smrti.

Ono što je posebno uznemiravajuće u vezi sa tim je što Instagram nalozi ljudi izgledaju isto u životu kao i u smrti - minus kretanje. Tako da se možete naći u čudnom tranzicionom prostoru, u kom je teško razlučiti da li taj nalog pripada osobi koja je stvarno umrla ili samo nije postovala neko vreme.

Džezina prijateljica Kejsi* imala je 21 godinu kada je izvršila samoubistvo prošle godine. Njih dvoje su bili bliski u školi ali kako to obično biva, udaljili su se vremenom i ostali u kontaktu uglavnom preko DM-a na Instagramu. Kada je umrla, porodica je neke detalje ostavila za sebe ("kao što i imala svako pravo", priča mi Džez preko telefona). I tako bi Džez ponekad gledala njen nalog, gledajući slike tragajući za odgovorima kada bi bila tužna ili zbunjena - dok je u isto vreme osećala kao da Kejsi nije stvarno umrla. Uostalom, oni su komunicirali preko Instagrama, a njen profil nije izgledao ništa drukčije. "Na početku, nisam stvarno verovala," kaže ona. "I onda sam počela previše da razmišljam o tome. Počinješ da misliš kako će nešto uskoro da iskoči, što je apsolutno zastrašujuće."

Džez se i dalje bori sa činjenicom da Kejsin profil ostaje isti kakav je bio, ali trudi se da ga ne gleda često ovih dana. "Mislim da "tuga na društvenim mrežama" igra veoma čudnu ulogu u smrti u ovom vremenu", dodaje. "Jako je teško da znaš šta je stvarno a šta ne. Definitivno je promenila moju perspektivu o tome kako se nosimo sa smrću onlajn." Nastavlja: "Dodaje sasvim novi sloj preispitavanja stvari…tako se ja osećam gledajući Kejsin Instagram, Osećam se uznemireno, i tužno i loše što nisam bila uz nju. I pitam se šta se događalo poslednjih godina u njenom životu što je dovelo do toga da uradi tako nešto."

Ponekad međutim, naš odnos sa Instagram nalogom osobe koja umrla može da bude čak i više akutan i interaktivan.

Kada je Džoin prijatelj umro pre mesec dana, ona nije znala kako da se nosi sa digitalnim uspomenama koje je ostavio iza sebe. Ona i dalje šalje poruke toj osobi na Instagramu, znajući da nema načina da dobije odgovor, ali i dalje se nadajući "seen" notifikaciji. "Neobično je to, jer na neki način je lepo da možeš da pošalješ poruku ili da pogledaš fotografije, ali mogu da zamislim da je za neke ljude to previše da podnesu. Ili možda nije zdravo da se sa tim nosiš na taj način, " kaže mi. "Ja sam to verovatno radila kad sam bila pijana - tako da da se probudiš ujutro trezna i shvatiš da si to uradila je vrlo čudan osećaj. Pretpostavljam da nema šanse ni načina da to uradiš pre [društvenih mreža], osim ukoliko ne održiš neku seansu.

Džo se dotakla interesantne poente. Na neki način, kako se nosimo sa smrću u eri vođenoj društvenim medijima ne razlikuje se toliko kako su se ljudi oduvek nosili sa smrću. Sada, su, međutim, naši spomenici digitalni, i većinom su ih napravili ljudi koji su umrli - ma koliko nenamerno. "Pretpostavljam da molitva ili poseta spomeniku da bi se sa njima popričalo…stvari kao te su slične na neki način. I toga je oduvek bilo, zar ne"? Ističe Džo. "Imam prijatelja koji je preminuo pre nekoliko godina, i vidim da njegova sestra postuje njemu često, možda je to dobro za nju, da se na taj način nosi sa njegovom smrću."

Ali šta je sa onima koji komuniciraju sa nalozima mrtvih ljudi koje lično ne poznaju? Zašto je recimo Ekaterina Karaglanova dobila toliko mnogo pratilaca nakon smrti? I ona nije jedina. Kada je Bjanka Devins, sedamnaestogodišnja influenserka iz Njujorka pronađena mrtva u julu ove godine - neko koga je upoznala na Instagramu je pod istragom za ubistvo sudeći po policiji - imala je oko 70,000 pratilaca. Sada ima duplo toliko, i deo sa komentarima je ispunjen ljudima koji pišu "Počivaj u miru" i ostavljaju emodžije slomljenih srca. Neki su joj čak pisali i pesme, a mnogi njeni pratioci komuniciraju međusobno na njenoj stranici.

"Pretpostavljam da zbog užasnih okolnosti koje okružuju njenu smrt, ja pronalazim sebe kako odlazim na njen nalog, gledam fotografije i razmišljam "kako neko može da postuje u jednom trenutku, a u drugom te osobe nema?" Čarli* mi govori preko Fejstajma. Ona je zapratila Bjanku Devins nakon što je pročitala članak o tome šta se dogodilo, i ponekad skroluje kroz komentare da vidi šta drugi pišu. "Ne bih to nazvala 'morbidnom razdoznalošću' zaista. Ali postoji jedan egzistencijalni element prilog tome, koji je Instagram na neki način pojačao - više nego Fejsbuk čak, jer su to samo fotografije. Smrt je najnormanija stvar na svetu, ali je isto tako stvarno neobična, a društveni mediji znače da ćete tu neobičnost doživljavati u stvarnom vremenu."

Za neke ljude, međutim, to se proteže i izvan jedne priče koja uključuje samo jednu osobu. Šarlota mi priča da je već dugo fascinirana otiscima na društvenim mrežama koje ostavljaju ljudi koje lično ne poznaje. Ponekad gleda Instagram naloge poznatih ličnosti koje su umrle, ali su češće u pitanju nalozi daljih poznanika. “Društvene mreže su postale veće, možete pristupiti većoj količini informacija. Tako da, ukoliko bih čula da je prijatelj od prijateljevog prijatelja preminuo… RIP, obično odem i pogledam njihov Instagram, a samim tim i njihov život,“ kaže mi ona preko telefona.

Zbog čega joj je to toliko interesantno? “Ne znam!“ kaže ona. “Pretpostavljam da se radi o činjenici da ih više nema, a da je iza njih ostao ovaj trag. Oduvek sam bila zaista morbidna. Imala sam mnoštvo prijatelja koji su preminuli kad sam bila mlađa - uključujući i mog dečka - tako da je veoma učestala bila situacija da odlazimo na sahrane mladih ljudi. Ipak, tamo nije bilo ničega upečatljivog. I to me je oduvek baš frustriralo… ta činjenica da ne mogu da se vratim unazad i pogledam nešto.“

Možda smo se navikli da živimo naše živote onlajn, ali kompleksnosti i poteškoće koje okružuju društvene medije i smrt i dalje su velike. I dok Fejsbuk i Snepčet imaju sopstvene probleme (nekadašnja ‘memory’ opcija kritikovana je zbog toga što podseća na neke bolne momente, dok instant priroda ovog drugog znači da se smrt ponekad pojavljuje u realnom vremenu), Instagram čini da se žalost prikazuje na posebno neobičan način. I to ne samo zbog toga što je toliko ličan i zasnovan na fotografijama, već i zbog toga što je u javan. Ono što je okačeno ostaje tu gde je ste, sve dok se ne obriše.

“Mislim da bi trebalo da postoji neka vrsta edukacije u školama ili određene smernice kako se nositi sa ovim svetom u kome su toliko važne društvene mreže. Kao, šta zapravo jeste najzdravija moguća opcija?“ kaže Džez. Džo se slaže, i ukazuje na to da platforme poput Instagrama mogu implementirati određene opcije koje bi učinile da stari postovi neke osobe ne iskoče u vašem fidu toliko neočekivano. “Definitivno mislim da treba biti više svestan onoga što se dešava sa društvenim mrežama kada neko umre,“ kaže ona.

A do tada, naši digitalni životi nastaviće da postoje paralelno sa našim realnim životima, iako ne potpuno paralelno - i to se proširuje na pitanje kako se smrt dešava u našem svetu. Možda u budućnosti određene mere osiguraju da društvene mreže i žalost postanu smisleniji i prirodniji proces, ili kultura povezana sa njima možda postane normalizovanija. Ipak, i pored toga, smrt je bolan i veoma ličan proces za razumeti. Ima smisla da će i sve ovo preći u digitalnu oblast.

*Neka imena su izmenjena.

@daisythejones / @alexgamsujenkins

Ovaj članak je prvobitno objavljen na VICE UK.