Odrasla sam u porodici sa slepim roditeljima

Sandra Muis (31) odrasla je sa slepom majkom, sestrom i ocem. Majka i sestra imale su oboljenje očiju Aniridiju, dok je otac oslepeo sa 18 godina od dijabetesa. Roditelji su joj se i upoznali u specijalnoj očnoj bolnici, odnosno organizaciji Bartiméus Zeist, u kojoj danas Sandra i radi.

Od moje desete godine, moj tata je hodao uz pomoć psa-vodiča a majka sa belim štapom. Kada se u školi govorilo o mojim roditeljima, deca su ih jednostavno zvali "oni slepi". U mom odeljenju je jedan dečko jednom prilikom nacrtao strip u kojem je glavni lik bio moj tata koji udara u banderu. To me je baš pogodilo. Kroz sve to shvatila da su moji roditelji drugačiji od drugih, ali i da sam ja delimično drugačija od okoline zbog svog odrastanja sa njima. Bilo mi je teško u školi da se zauzmem za sebe, iako su još u osnovnoj školi deca umela da me zezaju zbog svega. Bila sam zbog toga dosta osetljiva. Sve me je pogađalo, i najmanja sitnica. A verovala sam u drugačiji svet kao klinka. U jednom trenutku sam na primer ukapirala da ljudi oko mene mogu da vide šta radim. To je za mene bio šok, jer kod kuće sam mogla da čačkam nos ili jedem slatkiše koliko želim a da to niko ne vidi. Odjednom su neki ljudi počeli da me opominju zbog nekih postupaka što mi je donelo osećanje da svi gledaju u mene u školi.

Kasnije tokom školovanja, sve češće su mi ukazivali na čudno ponašanje. Jedan dečko me je stalno opominjao što ga ne gledam u oči dok pričam sa njim, rekavši da je to jako čudno što radim. A ja samo nisam imala tu naviku iz kuće. Sada pazim na to.

U srednjoj školi sam već prve nedelje došla do bolnog saznanja da se ne oblačim baš po poslednjoj modi. Na meni su bile Dizni patike i majice iz Tomi Hilfigera. Saznala sam da je vrlo bitno kako čovek izgleda u školi.

Moji roditelji naravno nisu obraćali pažnju na to kako izgledaju. Mama je obično nosila kratka kosu i kapu. Za nju je to prosto bilo praktično rešenje i tako smo se svi u porodici oblačili, praktično a ne lepo, sem u nekim baš posebnim prilikama kao što je Božić. U tim prilikama ja sam bila ta koja je njima opisivala kako su svi ostali bili obučeni, to su voleli.

Za mene je bilo teško da nađem svoje mesto među ljudima jer nisam tačno znala šta treba da radim sa sobom i svojom pojavom. Kod kuće to nisam mogla da dobijem, već sam morala napolju - sama da kapiram taj vizuelni svet u hodu. Zato se i dalje borim sa svojim identitetom.

Ipak, što je starija, moja majka počinje da pridaje sve više pažnje svom izgledu. Pustila je kosu da izraste i nosi haljine. Dobro se oseća tako, a i meni se dopada, iako sam umela da se stidim zbog nje kad sam bila devojčica.

Ja sam i vodič svojim roditeljima od najranijeg detinjstva, jer ih vodim i držim za ruku od kada sam prohodala. Kada bi došla u školu po mene, držala bih mamu za ruku i navodila je do kuće govoreći gde su trotoari i pešački prelazi.

Pomagala sam oko mnogo čega u kući jer sam ja bila OČI PORODICE. Moji roditelji i sestra na primer ne znaju kada im je garderoba prljava ili ima neku fleku, pa sam ja uvek bila ta koja bi ih pregledala nakon oblačenja. Čitala sam svu poštu koja nam je stizala, dok sam uvek sa mamom išla u samoposlugu kako bi dohvatila prave stvari. Kada sam imala više vremena bavila sam se svojom sestricom.

Sa 18 godina odselila sam se, kako bih saznala šta želim da uradim sa svojim životom. To je prosto bilo neophodno, jer sam se samo bavila svojom porodicom. Doduše, i danas se puno bavim njima, pomažem koliko god mogu, ali se viđamo samo 2-3 puta mesečno.

Kada dođem, roditelje obično nađem u mračnoj kući. Kad ostanem da prespavam i dalje pogasim svetla kada ja krenem u krevet, jer njima ne trebaju. Ostanu da se sede u mračnoj dnevnoj sobi.

Kada razmislim, automobil je jedna stvar koja mi je najviše nedostajala kada sam bila mala. Sve smo morali peške da radimo. A to oduzima puno vremena. Sećam se takođe da sam često imala osećaj griže savesti što sam jedina koja vidi u našoj kući. Nisam bila "drugačija" samo van kuće, već i u njoj.

Ipak, rado se sećam svog detinjstva. Imam puno albuma sa slikama i video snimaka iz tog eprioda, jer, možda za nekog neočekivano - i slepi ljudi vole da se slikaju. Ja sam naravno bila ta koja je uzimala kameru u ruke kada dođe Božić, a moja mama je bila ta koja je često fotografisala. Mama i tata i dalje vole da preslušavaju snimke iz tog vremena, dok sa mamom i dalje listam albume i prepričavam šta se nalazi na slikama koja je pravila.

Ovaj tekst je prvobitno objavljen na VICE NL.