Žena zbog koje sam postao to što jesam: Ursula Legvin

Kada si dečak, odrastaš na ubijanju. Možeš da budeš ljubitelj životinja, da pomažeš baki svaki dan da očisti papriku i pređe preko ulice, možeš da budeš uzorni pionir maleni - ali čak i kada si najveći štreber i mamina bubica, ubijanje je uvek tu negde iza ugla. Pucaš granom u drugara. Pravite se da ste pali od metka. Igraš Kanter. Bam Bam Bam. Mrtav si. Ubio sam te.

Knjiga se zove baš lepo. „Svet se kaže šuma“. Nekako ti je odmah jasno šta knjiga želi da kaže, iz samog naslova. A to treba umeti, reći će svaki polukršten kopirajter, dati naslov koji lepo kaže sve, a nije banalan. To je majstorstvo u startu i to oseća i klinac od 11 godina. I taj osećaj se nastavi i kada otvori knjigu i krene da čita i shvati da je ovo neki malo čudan SF. Nema svemirskih brodova. Mislim, ima ih ali nekako su daleko i nebitni. Nema baš jasnih junaka ni zlotvora. Mislim, ima, ali nekako su preslični ljudima za koje već znaš da su veoma realni i u svetu oko tebe. I nema akcije. Mislim, ima, ali nekako, kao da je to loša stvar.

U Svet se kaže šuma dobiješ bogami ono što je na koricama: svet-šumu, koji nasilno kolonizuju ljudi. Kao i svaka kolonizacija i ova pretpostavlja objekat, kolonizovanog, koji nije samo prirodni resurs nego je i žitelj. Žitelji sveta Atše su humanoidni, ali fundamentalno psihološki i filozofski drugačiji. Oni provode deo života u snevanju. Oni žive potpuno u skladu s prirodom. I ne znaju za agresiju, silovanje i ubistvo. Dok ne dođu Teranci, to jest mi, bazični hjumani, i ne otkrijemo im ubijanje.

Pošto sam zaklopio knjigu i sakupio komade mog krhkog predpubertetskog mozga sa police i stolice, shvatio sam da nema pomoći i da će u ovom mladom mozgu zauvek ostati zjapeća rupa, zahvaljujući ovoj knjizi. I da ću zauvek zapamtiti to ime na koricama. Ursula Legvin.

Ursula Legvin je jedna od najvećih spisateljica naučne fantastike svih vremena. Margaret Etvud je možda komercijalno uspešnija, ali Legvin je i svestranija u temama koje obrađuje i dublja u načinu na koji im pristupa. I njen konačni rezultat je uvek prefinjen, kako stilski, tako i zanatsko-pripovedački, po tome kako u nijansama razotkriva slojevite svetove koje gradi.

Ali Legvin je bila tvorac svetova, pre svega. I kao svaki dobar SF/fentezi pisac, bila je tvorac svetova koji nisu kao naši, koji su fundamentalno čudni i strani iako naizgled barataju nekim postulatima koji važe i za naš svet. Teško je pronaći se u njima, ali to ih čini još fascinantnijim. Nema dovoljno onoga što prepoznaješ, ali jasno ti je da ima značenja, samo je nonšalantno – ili namerno – neizrečeno. Legvin ne želi da ti da mapu i detaljnu istoriju sa svim relevantnim ličnostima. Ona će ti dati svet, iz ugla autsajdera, osvajača ili posmatrača. I kada zajedno s njime u taj svet dovoljno uđeš, kada otvoriš oči i uši za tu drugačijost koju ti LeGvin servira, onda taj izmišljeni svet počinje da govori. I to o čemu drugom nego o tebi, o ovom našem, „pravom“ svetu.

Legvin je majstor da izgradi svet, ali izgrađen svet u književnosti (i u bilo kojoj fikciji, u stvari) ne znači mnogo ako nismo svedoci njegove promene ili makar dovođenja u pitanje njegovih osnova. U Svet se kaže šuma, dobroćudni domoroci postaju spremni da ubiju i spale, jer je to dar koji su im doneli Teranci. U Zemljomorju žive ljudi poput nas, koji poput nas imaju neverovatnu moć da svet izmene samo jednom rečju. Navikli smo da takvu moć zovemo magijskom, ali definicija bi pristajala i raznim drugim stvarima. Zar nisu predsednička uredba ili eksplozivna reportaža takođe reči koje mogu da u sekundi izmene svet?

Zemljomorje je epska knjiga, koja epiku okreće naglavačke Nema mračnog gospodara. Nema konačnog zla koje preti spolja i ka kome heroj(i) putuju da ga zanavek ukinu. Zlo koje preti glavnom junaku, čarobnjaku Gedu, jeste njegova sopstvena senka, rođena iz njegove zloupotrebe sopstvene moći. I njegova je odgovornost da to spreči.

Tek godinama kasnije sam shvatio da je Legvin u Zemljomorje i u kulturu i način poimanja sveta njegovih stanovnika uplela osnovne postulate taoizma.

Stanovnici Getena, što na njihovom jeziku znači „zima“, nisu polno određeni. Oni postaju muškarci ili žene po potrebi, na par dana mesečno. Svaki put mogu biti drugi pol, u skladu sa osećanjima i okolnostima. Što ih ne sprečava da vole, da budu u vezama, da imaju hijerarhijsko društvo, da prave države, da budu ljudi, isto kao i mi, polni. Legvin jasno vidi kako bi društvo sačinjeno od takvih ljudskih bića funkcionisalo.

Da li je pol prirodan ili socijalna konstrukcija? Ili je malo od oba? Ili je nešto što nadilazi sve te faktore, zbir koji je više od svojih delova? Legvin ne daje odgovore. Ona nam prikazuje kako bi to izgledalo, a odgovore moramo potražiti sami, i to van stranica knjige. Jer, takvo društvo mora biti neopterećeno seksualnošću i svim sukobima koji proizlaze iz pitanja rodnog identiteta, pa tako i praktično imuno na ratove, genocide i masovne užase. Čini se nemogućim, a opet nekako ima smisla. I deluje kao nešto što bi vredelo istražiti pošto zatvoriš knjigu. I nastaviti da istražuješ kako odrastaš, učiš i kapiraš nove stvari.

Godine od pre puberteta do početka fakulteta formativne su za mladog čoveka, to je već kliše od Sokrata na ovamo. Tada nam se stvara ukus i usađuju one vrednosti koje ne dolaze direktno „iz kuće“. Tada si prosto mnogo glup, ali postavljaš osnovu da eventualno budeš nešto kasnije, možda čak i neglup.

U tim definišućim, plastelinskim vremenima za mozak, dobio sam od ove žene nešto što nisam tada mogao da dobijem nigde druge, i to na mestu na kome to nisam očekivao. Sačekala me je na stranicama kroz koje sam putovao u avanturistički eskapizam, osvajačke ili mačo fantazije, dočekala me je tu, sakrivena ispod senki listova stoletnog drveća, kao Baba Jaga sa darovima za koje nisam ni znao da mi trebaju za moj put. I bez kojih danas ne bih bio to što jesam.

Ursula Legvin je dala telo idejama koje u ovom „stvarnom“ svetu ne bi mogle da ga dobiju, u reči je uhvatila perspektive u kojima i „istraženi“ i „osvojeni“ imaju glas, i kroz to se bavila temama koje su će se tek decenijama kasnije ispostaviti kao bolno aktuelne. Ekologija, seksualnost, rodni identitet, odgovornost moćnih… Naša lična odgovornost za svet koji stvaramo i koji nastanjujemo. Ne postoje univerzalnije teme, kao što ne postoji spisteljica - ili pisac - koji ih je obradio tako da može i da opčini um tinejdžera, ali i da beskompromisno zadrži prefinjen stil i dubinu koja drži i stare čitalačke kajle.

Legvin je pisala o svim tim stvarima, na svoj specifičan, kristalno jasan ali stilski prefinjen način, sve do samog kraja. Svetovi koje je na tom putu stvorila žive i dalje, ne samo u njenim knjigama, nego i umovima svih nas koje je dotakla i koje su putovanja kroz njene svetove zauvek promenila.

Dokumentarni film o životu i delu Ursule LeGvin, Svetovi Ursule Legvin biće prikazan u subotu 3. 11. u okviru konvencije BeoKon 2018 u Beogradu, u velikoj Sali Doma Omladine od 16:30h.