beograd

Kako su splavovi postali važan deo Beograda

Splavova danas ima raznih, od najobičnijih daščanih kafana na buradima do ekskluzivnih i hipermodernih građevina na vodi u koje je uloženo više novca, arhitektonskih vizija i građevinskog znanja nego u neke stambene zgrade po prestonici.

pisao Bane Gajić
21 Decembar 2018, 9:38am

Uređeni park na Novom Beogradu pre splavova; Fotografija: foto izdanje JKP Gradsko Zelenilo

Istorija kaže, a još uvek ima i svedoka, da je postojala epoha kada na obalama Save i Dunava u Beogradu nije bilo splavova. Da je moglo da se šeta sa obe strane Save, i jednom Dunava, i da ništa nije ometalo pogled na vodu, Kalemegdan, daljinu…

Doduše, iako danas to izgleda nepojmljivo, reč je o ne tako davnoj istoriji koju, van ironije u prvoj rečenici, pamti mnogo ljudi. Ili, bar oni koji su osamdesetih imali dovoljno godina da se sećaju tog vremena. Invazija splavova i kompletno zaposedanje obala obe beogradske reke počela je tek od kraja te dekade, stidljivo i skromno u poređenju sa onim u šta se sve posle pretvorilo.

Kada kažem splavova, mislim na ugostiteljske objekte, kafane, diskoteke i šta-god-se-sve-tu-dešava, ploveće strukture namenjene zabavi i "zabavi", bar onako kako ih poznajemo danas. U beogradskoj istoriji postoji fenomen "splava" i kao privatnog objekta za vikend odmor i letnju dokolicu na reci, i taj fenomen je buknuo već krajem šezdesetih, doduše samo uz savski deo obale Ade Ciganlije.

"Peđa Isus"

Trend je započeo legendarni beogradski arhitekta Predrag "Peđa Isus" Ristić koji je 1962. godine na špicu Ade Međice napravio "kuću na drvetu", jedan neobičan stambeni objekat od drveta kojim je izazvao buru u javnosti čim se vest o tome proširila tadašnjom "čaršijom". Ingeniozan, autentičan i hrabar, Ristić je na ovaj način predstavio model "urbanog Robinzona" kao vrstu pobune i eskapizma, i dao ideju hiljadama onih koji su odjednom našli način da vikende provode u gradu ali van gužve koje je i tada bilo, iako je grad bio znatno manji nego danas.

1543317134202-Pedja-Ristic-Kucica-na-drvetu-Ada-medjica-1962-godina
Pedja Ristić ispred "Kućice na drvetu", Ada medjica, 1962. godina.jpg

Dakle, privatne kućice, splavovi u kojima su čak neki ljudi i živeli niču na Savi uz Adu, i nije prošlo dugo kako je u pojedinima počelo da se, najpre vikendima, kuva malo riblje čorbe, baci neki roštilj za prijatelje, pa i za neke prolaznike ako svrate, itd. To je bio zametak, embrion iz koga će se izroditi ona "kultura" po kojoj je Beograd danas možda i najviše poznat među brojnim turistima koji svakodnevno u njega dolaze.

Do kraja sedamdesetih na Adi je bilo nekoliko splavova, nažalost za urbanu istoriju već potpuno zaboravljenih "imena", naziva i vlasnika, na kojima se sedelo potpuno isto kao i u ostalim restoranima na suvom. U jednom od njih stalna ekipa su bili tadašnji beogradski gradonačelnik Živorad Kovačević, njegov drug legendarni glumac Pavle Vuisić, pisac Momo Kapor, i slična umetničko-establišmentska ekipa. Ipak, nijedan nije predstavljao nikakvu istaknutu tačku, niti je formom pratio bilo šta osim što je tu bila reč o splavovima-kućicama na čijim terasama je moglo da se smesti samo nešto malo više ljudi od porodice u čijem je vlasništvu bio.

Geneza

Da je i u vreme komunizma bilo preduzimljivih "privatnika", svedoči i činjenica da je 1983. na plaži tadašnjeg beogradskog "Kupališta" na Adi, tamo gde danas pristaju čamci koji prevoze za Novi Beograd, nikao prvi pravi restoran na vodi. U isto vreme dok je grupa "U Škripcu" objavila legendarnu pesmu "Siđi do reke", na toj istoj reci kreće da se odvija laka evolucija koja će se do kraja XX veka pretvoriti u urbanu revoluciju, bar u onom socijalnom smislu, koja će jednom uvesti potpuno nove obrasce na scenu. Splav je imao neko ime, tipa Argument, i više je ličio na vagon na vodi, sa sličnim prozorima i drvenim klupama, i ni po čemu nije slutio da je "bure vesnik". Bio je, koliko me sećanje služi, manje-više obična kafana na vodi, bez ikakvog posebnog sadržaja osim činjenice da se kroz prozore mogla posmatrati voda kako teče, uz ljuljanje kako bi prošla neka velika barža ili tegljač rečnog brodarstva.

1543317560921-Kej-kod-Usca-sa-svojom-fenomenalnom-perspektivom-koju-su-kasnije-potpuno-blokirali-splavovi
Kej kod Ušća i pogled koji su kasnije potpuno blokirali splavovi

Nedugo zatim, tik uz taj splav otvoren je i društveni odgovor na usko lokalni trend na Adi: nacionalna avio-kompanija JAT postavlja svoj splav, na kome je stajao karakterističan JAT-ov logo. Taj "kežual" kafić / restoran je imao neku kao kompanijsku varijantu, pa su tu navodno dolazili samo piloti i stjuardese što mu je pribavilo skoro kultni status i auru neke "nedodirljivosti" ali i posebne "estetike". Ni taj JAT-ov splav nije bio nikakvo referentno mesto u gradskom životu i najviše je predstavljao kuriozitet - da leti kad su vrućine može da se ode na Adu i popije piće na vodi.

U to vreme Ada uopšte nija bila tako blizu i lako dostupna, odnosno, masovno popularna kao što je danas, pa je lokacija oba splava malo trebalo i da im da na ekskluzivnosti. Taj prvi splav će u jednom trenutku u dekadi devedesetih biti prebačen na obalu kod Ušća, u vreme kada tu već bude bio epicentar splavarskog načina noćnog života, i, čini mi se, u nekoj od brojnih reinkarnacija, tu stoji i danas, drugog imena i donekle izmenjene forme, kao svojevrsni anonimni spomenik.

1543317670437-Uredeni-park-na-Novom-Beogradu-pre-splavova-foto-izdanje-JKP-Gradsko-Zelenilo
Uređeni park na Novom Beogradu pre splavova; foto izdanje JKP Gradsko Zelenilo

Bum

Bum splavova kao vida noćnog života je počeo na Novom Beogradu, na keju kod blokova. Najpre je došao tada visoko rangirani restoran "Savski galeb", napravljen na prepravljenom rečnom šlepu kakve su društvene firme iz oblasti rečnog brodarstva povremeno povlačile iz saobraćaja i prodavale ih / izdavale privatnicima. Godina je bila 1987, ukoliko se ne varam, i neki novi obrisi su već počeli da se naslućuju u tadašnjem društvu koje je još uvek, zvanično i proklamovano, bilo samoupravljačko-socijalističko, pa je privatna inicijativa bila jedna od njih.

Nedaleko od "Galeba" iduće godine postavljen je prvi namenski građen splav-diskoteka nazvan "Pingvin", odnosno, nedugo zatim promenjenog imena "Estrada". Od tog splava je sve krenulo, to odgovorno tvrdim, i ljudima koji su ga osmislili i izgradili, ko god oni bili, se ima biti zahvalan za ovo što imamo danas na rekama.



Na "Estradi" su se pojavili prvi separei, kao naznake nove epohe "dominirajućih imena" i "senzibiliteta" izraženih kroz posebno mesto u diskoteci na kome se sedi, kao i omanji prostor "za đuskanje". Splav je imao DJ-a i bio je od samog starta veoma dobro posećen. U početku je to bilo mesto na koje su dolazile gradske landare iz svih krajeva, međutim, sa promenom opšte društvene klime i naznakama novih vremena, menjalo se i društvo koje je tu dolazilo. Neke od markantnijih faca koje su počele da dolaze kasnije će postati imena poznata u javnosti kao pripadnici "klanova" iz raznih mesta sa sremske strane beogradskog predgrađa.

Turbo uspon dolazi kada se pored "Estrade" otvara mnogo veći "Triton", ime koje će tek postati poznato u nasilnim devedesetim kada bude postao poprište nekoliko revolveraških obračuna. Ipak, u vreme pre otvorene ekspanzije nasilja kao društveno poželjnog obrasca, ovo je još uvek, mada veoma kratko, bila velika diskoteka na vodi, i kao takav koncept, zanimljivo za izlaske. Parkiranje automobila ispred splava, bez obzira na travnate površine, pešačke staze i ostale "sadržaje" priobalja, ovde je uvedeno kao pravilo. Takođe, i blato na cipelama od vozilima razgaženih travnjaka koga je bilo na sve strane, posebno posle kišnih večeri, bez šanse da se izbegne.

Devedesete

Spomenik devedesetim na reci je bio splav "Lukas", nestvaran objekat naspram Kalemegdana, na levoj obali Save, nedaleko od Brankovog mosta. Sve do te epohe divljih obrazaca i apsolutnog urbanističkog haosa, taj deo rečne obale je bilo jedno atraktivno šetalište od belog kamena, sa koga se pružao odličan pogled na grad sa suprotne strane i samu tvrđavu. Da je ostao netaknut, ovo bi danas bio najslikaniji prizor u čitavom gradu, i svojevrsna legitimacija beogradske estetike za turiste sa fotoaparatima ili selfi štapovima.

Tu obalu je Grad Beograd krenuo da uređuje još od 1936. godine baš u nameri da napravi rečnu promenadu sa najlepšim pogledom na sam Beograd, i do izbijanja Drugog svetskog rata u zemlji i nacističke okupacije uspeo je da uredi jedan deo tog prostora. Ideja je bila da se čitava oblast od mosta (tada Kralja Aleksandra, danas neimenog u Brankvoj ulici) do Zemuna (današnjeg Hotela Jugoslavija) otme od močvara i šibljaka, i pretvori u poseban sadržaj. Avaj, rat je prekinuo planove, mada, nakratko: već od pedesetih nastavlja se uređenje te obale.

1543317936832-1992-godina-pocetak-postavljanja-splavoiva-kod-Usca-foto-Ivo-Eterovic
1992. godina, početak postavljanja splavoiva kod Ušća, foto:Ivo Eterović

Zloslutni predznak u šta će se sve jednog dana pretvoriti bilo je otvaranje restorana „Ušće“ visoko na vrhu nasipa, 1971. godine. Uglađen i lep prostor, brzo je postao jedna od glavnih bašti u gradu sa koje se pružao već pomenuti spektakularan pogled na prestonicu. Posle pića ili ručka na „Ušću“ gosti su mogli da se prošetaju stazom uz vodu popločanu belim mermernim pločama, fotografišu se za uspomenu, opuste misli… Time ovaj deo počinje da dobija „ugostiteljski“ potencijal.

Prve konstrukcije od buradi, lima i metalnih šipki u kojima će se noću odvijati „zabava“ pojavljuju se upravo na tom prostoru već 1991. godine: karakterističan po uvođenju folk muzike kao modela "Lukas" ima i svirke uživo gde se ubrzo profiliše jedan momak koji će dobiti nadimak po imenu spava. Taj nadimak nosi i danas kada je poznata folk zvezda.

Ušće

Na ovom potezu od mosta u Brankovoj do samog rečnog sastava Save i rukavca Dunava u narednih godinu dana nići će volšebno i bukvalno preko noći još desetak splavova, odnosno, objekata na vodi. Pored nakaradnog "Lukasa" još nekoliko "konstrukcija" će zauzeti obalu: pored "slobodnostojećih struktura" koje su neki "majstori" negde varili, sklapali, budžili, na reci se pojavljuju i ugostiteljski objekti nastali prepravkom penzionisanih rečnih šlepova, brodića pa čak i jednog hidroglisera, nekadašnjeg ponosa rečne flote i futuristički dizajniranog brzog plovila, u kome je bio smešten enormno popularni objekat „Mozzart“, sve do potonuća negde posle 2000. godine.

Ovaj potez je simbol splav-kulture devedesetih. Mada, iako počinju da bivaju popularni, splavovi i klubovi & restorani & kafići na vodi su još uvek na nivou egzotike i najviše folk modela usled koga neće postati "mejnstrim", odnosno, masovno prihvaćeni i lideri „zabave“ kao što su to danas, još neko vreme.

1543318295964-kej-usce
Kej kod Ušća u vreme SFRJ.

To doba je za rečne objekte još uvek "doba naivnosti“ mada ukazuje kuda će sve otići. Pravni status ovih objekata se nijednog trenutka ne postavlja kao tema jer pravne regulative – nema. Postavljanje i gradnja splavova nije predmet nikakvih inspekcija niti kontrole: iako je to vreme socijalnog haosa, neke stvari su tada i dalje funkcionisale, poput odsustva divlje gradnje, naprimer, sve do posle 1995. godine, pa je utoliko čudnije da niko nije, bar javno, postavio pitanje odakle i kako je odjednom najlepši deo beogradske obale postao – zauzet.

Iz ove perspektive potpuno je jasno da je nečija prećutna saglasnost morala da se ima za dovlačenje metalnih dvospratnih i čak trospratnih skalamerija na taj atraktivni potez, ali čija, to se i danas ne zna. Nije ni važno, reći će neko. Možda je ta nevažnost i svojevrsna "kurcobolja" i tada bila presudan faktor da se "progleda" na očito započinjanje novog fenomena u gradu, uz moguće lukrativne trenutke "progledača", opravdane i logikom da su splavovi prolazna i kratkoročna stvar koja nema trajne faktore poput zgrada, npr, i da uvek mogu da se uklone i nestanu. Avaj, oni su i dalje tu, "since 1991“, što bi se reklo.

Ekspanzija

Puna ekspanzija počinje već u leto 1996. godine kada se splavovi šire i na deo ispred "Starog Sajmišta", odnosno, između dva mosta, tramvajskog i "Gazele". I na tom potezu je ranije bila predviđena „zelena površina“ za šetnju, voženje bicikala, itd, i na delu između vode i starog naselja bio je napravljen zanimljiv park sa puno staza. Posebna okolnost za taj deo obale Save bilo je podizanje velikog spomenika 1995. žrtvama nacističkog logora "Semlin“ koji se tu nalazio tokom Drugog svetskog rata. Više desetina hiljada ljudi je stradalo u tom gubilištu, a nevidljiva sila koja je stajala iza podizanja spomenika i obeležavanja "antifašizma“ bila je supruga tadašnjeg predsednika Srbije Slobodana Miloševića, famozna Mira Marković.

Kao jedan od najsnažnijih razloga zašto se u tim godinama splavovi sa Ušća nisu proširili i na taj deo kad je već tamo postalo tesno, bio je pominjan upravo taj "spomenički" momenat i navodna zabrana Mire Marković da se tu veseli i igra.

Avaj (još jednom), ni ta "preporuka" nije potrajala dugo, i donekle relaksirana atmosfera u zemlji nakon kraja rata u Bosni i Hrvatskoj 1995. odrazila se na i na taj potez. Bilo je tu raznih splavova, ono što je karakteristično jeste da se već javljaju i „urbani“ splavovi koji nisu deo turbo-folk konteksta već su poželjno mesto za izlazak one većine mladih ljudi koja je imala drugačija interesovanja i odrednice. Sa tog mesta splavovi odlaze direktno u "mejnstrim" i, iako ih na tom mestu danas ponovo nema, upravo je tih 700-800 metara obale imalo istorijski značaj za ekspanziju i prihvatanje splava kao autentičnog dela beogradskog noćnog života i turističke ponude, što će pun značaj doživeti dvadeset godina kasnije, u naše vreme.

Ekspanzija 2

Priča je u jednom trenutku počela da se širi i na veliki kej u Zemunu ispred "Hotela Jugoslavija" koji je prethodno jedni lepim rešenjem arhitekte Branislava Jovina bio dizajniran kao površina koja kaskadama omogućava pun pristup vodi. Ono što Jovin nije mogao da zna tamo početkom sedamdesetih bilo je to da će upravo tom "dostupnošću" omogućiti da se na splavove dolazi lako čime će ovaj kej postati nova tačka na kojoj će se splavovi ređati i postavljati takvom brzinom da će se ubrzo naći i bukvalno spojeni jedni uz druge tako da su gosti mogli da komuniciraju preko ograda.

1543318439268-Kej-kod-hotela-Jugoslavija-poectkom-sedamdesetih-Foto-FB-strana-Stare-slike-Novog-Beograda
Kej kod Hotela Jugoslavija početkom sedamdesetih; Foto Fejsbuk strana "Stare slike Novog Beograda"

U periodu od 1996. do 2000. godine, ovo će biti omiljena destinacija za noćne izlaske, a popularnost je stekla između ostalog i time što je postojao parking oko "Jugoslavija" i što nije bilo blata i kaljuge koje je trebalo proći kad padne kiša, kao što je to bio slučaj sa ostalim "mrestilištima“ splavova na Savi, postavljenim na mestima gde nije bilo Jovinove vizionarske postavke površina.

Najveći broj splavova koji je ovde tada postavljen u nekoj formi postoji i danas, mada su uglavnom sada veći, moderniji, sa baštama koje su otišle mnogo dalje u rečni tok, kako bi primile što više gostiju, itd. dok su neki čak i zadržali imena pod kojima su bili popularni u vreme kada su se u Srbiji dešavale velike političke promene, nakon 2000. godine.

Novo doba

Poslednjih deceniju i po, splavovi su zauzeli kompletne obale Beograda i više nema nijednog dela gde je reka dostupna i onima koji nisu gosti. Ovde je napravljen izuzetak u slučaju obale pored "Beograda na vodi" gde je zbog gradnje kompleksa u potpunosti uveden red između mosta u Brankovoj i "Gazele", uklanjanjem svakog splava koji se tu nalazio. A bilo ih je dosta i veoma popularnih.

U međuvremenu, splavovi nisu postali samo predmet interesovanja svakog mlađeg turiste koji negde iz EU ili SAD dođu u Beograd, ili tema blogerskih izveštaja, naručenih PR novinskih tekstova o "vibrantnom gradu" i Jutjub klipova veselnika koji otkrivaju mahnitost jedne balkanske prestonice sa previše istorije i "zabave": nažalost, već dugo je "splav kultura" u fokusu crnih hronika medija zbog brojnih incidenata koji se na pojedinim splavovima (pre)često dešavaju. Bilo je mnogo tuča, čak sa smrtnim ishodom, obračuna, nasilnih obezbeđenja, da bi reputacija čitavog "pokreta" imala tu besprekornu turističku auru.

1543318591898-kej-kod-hotela-Jugoslavija-danas-sa-splavovima
Kej kod blokova na Novom Beogradu; foto Milan Damljanović

Iako ih stranci vole, kao i brojna domaća publika, sve te loše priče i dovođenje, bar jednog dela splavova, u vezu sa kriminalnim kontekstom, zauvek su taj pojam odvojili od samo turističke i zabavne ponude, i odveli su ga negde na drugu, ne tako svetlu stranu, gde stoji i dalje. Takođe, razne grupe građana, nevladine organizacije i udruženja se sve češće oglašavaju sa pitanjem neometanog pristupa reci i nemogućnosti da se uživa na obalama i rečnom miru ukoliko se ne plati bar espreso kafa i sedne na neki splav za ono što je nekad bilo besplatno sa same obale. Nova moda koja vlada poslednjih nekoliko godina su i splavovi-hosteli, odnosno, splavovi-stanovi koji se nude za izdavanje na dan ili duže. Plutajući na površini Dunava i Save, ovi objekti sve temeljnije podražavaju život na kopnu, raznovrsnošću "sadržaja" i namene, dok jednog dana sve možda ne postane balkanska verzija Sajgona, Bangkoka ili nekog drugog azijskog grada u kome se na vodi i radi i živi, najnormalnije, usled nedostatka prostora na "suvom“.

Splavova danas ima raznih, od najobičnijih daščanih kafana na buradima do ekskluzivnih i hipermodernih građevina na vodi u koje je uloženo više novca, arhitektonskih vizija i građevinskog znanja nego u neke stambene zgrade po prestonici. I stilski pokrivaju kompletan spektar, od onih gde par veseljaka zabavlja pijanu publiku u kasne sate sa raštimovanim gitarama do onih na kojima gostuju neki od najpoznatijih DJ-va sveta ili onih koji imaju vrhunsku kuhinju, i to u širim razmerama od lokalnih. U tom šarenilu postoji publika za sve, a razasuti su od dorćolske obale Dunava sve do Ostružnice, visoko na Savi, u dužini od desetak i nešto više kilometara.

Danas, pedeset i šest godina kasnije, pitanje je samo da li se "Peđi Isusu" dok je u letnjim večerima sedeo na svojoj sojenici u nekom momentu prikazala takva vizija grada koji će sići na vodu punom dužinom, pojevši svoje obale.