Quantcast
Kultura

Sasekli su me u korenu kad sam pokušala da ispitam glasine o Luisu C.K.

Pre nekoliko godina otišla sam na festival komedije u nameri da pitam komičare kao što su Dejv Šapel, Kevin Hart i T.J. Miler šta su čuli o Luisu C.K.-u. Nije se dobro završilo.

Megan Koester

Megan Koester

Godinama sam znala da je Harvi Vajnstin govno od čoveka. Svako ko je iole obratio pažnju je znao.

Govnima kao što je Harvi Vajnstin prolazi njihovo grozomorno ponašanje zato što moć podrazumeva zaštićenost. Može se čak reći da je jedini razlog zašto su decenije i decenije Vajnstinovog zlostavljanja konačno počele da imaju posledice bio taj što je njegova moć dovoljno oslabila da postane manje samoubilački potez u nečijoj karijeri da ga prozove javno. Ljudi su počeli da pričaju o decenijama navodnog seksualnog zlostavljanja Bila Kozbija tek kad je sjaj njegove zvezde uminuo, kad je bio manje poznat kao komičarska legenda a više kao lelujava matora budala sklona da crncima govori da moraju da podignu pantalone. Ali ušla sam u digresiju.

Dajte da vam ispričam jedu priču. Otišla sam 2015. godine na festival Just for Laughs (JFL) u Montreal kao novinarka Gawker-a, duboko falične organizacije koja mi danas strašno nedostaje. Organizatori festivala nisu znali da je razlog mog prisustva namera da istražim brojne glasine o seksualno neprimerenom ponašanju Luisa C.K.-a Da su znali, sasvim me sigurno ne bi pozvali da prisustvujem. Zato što je, vidite, Luis "prijatelj" organizacije JFL. U akciju sam prešla na crvenom tepihu dodele nagrada. Jednog za drugim, pitala sam pokretnu traku komičara, sve muškarce, "Šta mislite o optužbama na račun Bila Kozbija?" Oni bi svi, bez izuzetka, tvrdili da su zgroženi čovekovim ponašanjem. Potom bih ih pitala: "A šta mislite o optužbama na račun Luisa C.K.-a?" Oni bi svi, bez izuzetka, tvrdili da ne znaju ništa o tome.

Upravo sam završila treći intervju za popodne, sa Kevinom Hartom (koji je reagovao nevericom pre nego što ga je njegova organizatorka sklonila od mene), kada me je žena sa fasciklom u rukama pozvala da siđem sa tepiha. Rekla mi je da "dobijaju pritužbe" na pitanje o Luisu; niko koga sam pitala do tada, međutim, naizgled nije delovao uznemiren tim pitanjem.

Potom mi je prišao visoki muškarac u odelu, smenivši je u prekorevanju. Bio je, jednom rečju besan. U dve reči: jebeno besan. Ljubičast u licu, obavestio me je da je JFL "porodica", da je Luis član te "porodice" i da svoje pitanje mogu da postavljam na "svom terenu", ali da je ovo "njihov teren". Ovo nije "ta vrsta" crvenog tepiha, obavestio me je — to je "prijateljski tepih", a Luis je "prijatelj festivala". Ako još jednom budem postavila uvredljivo pitanje, rekao je on, biću udaljena sa tepiha. Ali ako budem postavljala "ljubazna" pitanja, biće mi dozvoljeno da ostanem. Njegov agresivan nastup govorio mi je da nema želju da mi to dopusti. Sa suzama u očima, izvinila sam se čoveku koji se nadneo nad mene, čoveku za koga sam kasnije saznala da je rukovodilac JFL-a Brus Hils, zbog svog neprimerenog ponašanja. Rekla sam mu da ću se opametiti i ponašati se pristojno. Do tog trenutka sam uvredljivo pitanje postavila samo trojici komičara — moji planovi da ga postavim Patonu Osvaltu, T.J. Mileru i Dejvu Šapelu, koje sam krajičkom oka videla kako prolaze tepihom, bili su osujećeni.

(U saopštenju poslatom preko mejla VICE-u, Brus Hils je objasnio da je problem imao sa pristupom autorke postavljenim pitanjima, pre nego sa samim pitanjima. "Moja namera bila je da očuvam svečani duh dodele nagrada", napisao je on. "Radeći to, nisam ni na koji način branio niti bio svestan optužbi protiv nekog komičara. Ako je Kester želela da komičari daju zvaničan komentar, voleli bismo da se držala ustaljenih novinarskih protokola, bila iskrena u svojim namerama i tražila da dobije ceo intervju. Uvek se trudimo da svi komičari na našem festivalu imaju fer upozorenje i mogućnost da odluče da li žele da se bave pitanjima predstavnika štampe.")

Nakon što sam se vratila na tepih, nakratko sam razmišljala da li da ostanem i poentiram postavljajući najbezazlenija moguća pitanja (na primer, "Šta VI najviše volite kod smeha?"), ali mi je bilo strašno neprijatno i osećala sam se postiđeno — znala sam da me motre kao sokola i čitava egzibicija delovala je besmisleno. Tresla sam se. Bila sam prestravljena. Tad sam čula svog prijatelja, komičara Endija Kindlera, kako mi preko ramena viče "Hej, Kesterova!" Odšepesala sam do njega (u to vreme sam koristila štap zbog povrede, zbog čega sam se osećala još jadnijom i nemoćnijom) i sniženim glasom mu objasnila situaciju. Potom sam ga pitala da li smem da izađem sa njim. On se složio da je to verovatno dobra ideja.

Umesto da sam ostala i najverovatnije bila "zvanično" izbačena, izašla sam sama. Nakon toga sam se bukvalno rasplakala na Kindlerovom ramenu.

Samo po sebi, to nije bilo najprijatnije iskustvo. Bio je to pokušaj da me se zastrašivanjem ućutka i uspeo je. Nikad nisam napisala taj članak.

Kada sam prijateljima i poznanicima ispričala zašto sam došla na JFL, svi su izbečili oči od uzbuđenja. Svi su čuli za te optužbe. I oni su želeli odgovore. Bili su spremni da mi pruže podršku u mojoj nameri koliko god mogu, dok god i sami nisu morali da budu uvučeni u blato.

Jer eto šta se desi kad pokušate da napišete nešto o pričama kao što je ova. Svi žele da budu vaše Duboko grlo, ali samo pod plaštom anonimnosti. Niko ne želi javno da bude povezan sa vama, da njihova karijera ne bi doživela udarac kao vaša, zato što ste se usudili da postavite pitanje koje je svima na pameti. Ljudi koje sam poznavala, koje sam cenila, koje sam volela — svi su me oni podržali, ali ćutke, u fazonu "evo nekoga ko, hvalim te Bože, nisam ja". Jedna moja prijateljica je načas ostala da stoji sa mnom dok sam poslednje večeri festivala čekala da C.K. izađe sa manifestacije. Ona mi je rekla da me voli i da me podržava, ali da mora da ide, da je ne bi videli sa mnom. Zato što je želela ponovo da radi s njim. I tako sam tamo ostala sama, na kiši, oslanjajući se o štap, čekajući čoveka koji se nikad nije pojavio — odabrala sam da stojim ispred pogrešnog izlaza. Scena je bila neugodno filmska.

"Mislim da radiš jako hrabru stvar,", rekla mi je prijateljica tad. "Jako se bojim", odgovorila sam joj. I dalje se bojim.

Verzija ovog teksta prvobitno je objavljena na autorkinom ličnom sajtu.

Pratite Megan Kester na Tviteru.

Još na VICE.com:

Džoni Dep je isti kao i svi mutni tipovi koje znaš

Problem koji nastaje kada kažeš #MeToo

Sve gadosti koje je Harvi Vajnstin navodno radio u Miramaksu