Ako Tramp jeste ruski špijun, evo kako ga koriste

U slučaju da ste se pitali.

|
jul 22 2018, 6:00am

Fotografija: Yuri KADOBNOV / AFP/ Getty Images

Spekulacije o tome da je Donald Tramp u tajnosti pod kontrolom Moskve cirkulišu već mesecima, ali ove nedelje su podivljale. Razlog je jednostavan: stojeći pored Vladimira Putina u Helsinkiju, predsednik Sjedinjenih Država je rekao da veruje u poricanje svog ruskog kolege barem onoliko koliko i u reči obaveštajnih agencija SAD, kada je reč o hakovanju tokom kampanje 2016. Tramp je kasnije tvrdio da se loše izrazio, čime nikoga nije ubedio. Ne da je to bitno za njegovu blisku političku budućnost – republikanci, pored svih svojih mučnih osuda, neće ga zaista kazniti zbog toga što je dao vetar u leđa neprijateljskoj sili.

S toga je najopipljivija stvar koju donosi Helsinki sveža hrana za sve veću zajednicu Amerikanaca koji su ubeđeni da je Tramp zapravo vlasništvo ruske vlade. Naravno, ne moraju da imaju bujnu maštu za to: ranije ovog meseca, Džonatan Čejt iz časopisa Njujork sastavio je novinske izveštaje i ostale (ponekad tanke) dokaze koji su procurili u javnost da bi ustvrdio, koherentno, ako ne i ubedljivo, da su Rusi vrbovali Trampa još 1987. godine.

Ali da li se Tramp zaista ponaša onako kako se od čoveka nečije vlade – a posebno ruske – očekuje? Kako Moskva upravlja svojim špijunima i svojim ljudima u eri posle hladnog rata? Koliko je verovatno da je Putin lično umešan u to? A ako je Tramp zaista neka vrsta ruskog piona, kako ga obrađuju, kako manipulišu njime?

Da bih dobio odgovore na ova pitanja, pozvao sam Marka Galeotija sa Instituta za međunarodne odnose u Pragu. Vodeći naučnik i stručnjak za Kremlj (kao i saradnik VICE-a), on je autor nedavno objavljene knjige koja govori o kriminalnom podzemlju ove zemlje, koji je i sam novinar i koji je pisao o unutrašnjem funkcionisanju njihovog obaveštajnog režima.

VICE: Šta vi kažete, koliko je raširena moderna mreža saradnika ruske obaveštajne službe? Ona uključuje i velika imena, ali i običan svet, zar ne?
Mark Galeoti: Apsolutno, postoji čitav niz različitih vidova saradnje. Ponekad više informacija dobiješ od šofera ministra nego što bi dobio kada bi zapravo pokušao da regrutuješ samog ministra. Naravno, problem sa ispravnom procenom brojeva – čak ni bezbednosne i obaveštajne službe ne znaju zaista koliko saradnika imaju. Imamo tendenciju da mislimo da je to kao u Amerikancima – da se relativno stalno i pažljivo bave njima. Pa, mnogo njih su samo donekle preuzeli obavezu. Ima ljudi koje verovatno tu i tamo koriste, koji imaju informacije koje bi mogle da budu od pomoći. A možda čak ni ne znaju ko ih je regrutovao. Tako da je mreža saradnika ono što treba identifikovati, kada je u pitanju delovanje protiv nje, da tako kažemo.

Tako da da, to je potpuno široko – za mnoge od tih ljudi moglo bi da se kaže da čekaju na polici, spremni za povremeno korišćenje.

Mnogo diskusija u proteklih godinu i nešto, svakako otkako je objavljen čuveni dosije Stil, u kome se iznose detalji o tome da ruska vlada navodno ima čuveni snimak mokrenja, vrti se oko ideje kompromata (kompromitujućeg materijala). A to je možda potkrepljeno specifičnom ličnošću Donalda Trampa – čoveka sa dokumentovanim istorijatom nedoličnog seksualnog ponašanja. Ali da li vi mislite da je to jedini, pa čak i glavni način na koji se saradnici pribavljaju ili aktiviraju? Pretpostavio bih da je kompromat ovde samo jedno parče kolača.
Itekako, i budimo iskreni: to je takođe pristup koji je najmanje od pomoći. Ucenjivati ljude na saradnju je poslednja opcija. Generalno gledano, to ne funkcioniše dobro. Saradnici su toliko korisni baš zbog toga što su to samoinicijativno. Umešaš ih, zagreješ ih za ideju saradnje, i oni će dati sve od sebe da pribave više informacija nego što bi moglo da ti bude od koristi. Ako prisiljavaš nekoga, onda postaješ pretnja za njega. U najboljem slučaju, dobićeš minimalni nivo saradnje – uradiće ono što mu kažeš, i ništa više od toga. U najgorem slučaju, potrudiće se da se okrene protiv tebe. A pametne kontraobaveštajne službe se trude da olakšaju ljudima da u suštini sami priđu, i na taj način praktično budu regrutovani kao dvostruki agenti.

Tako da kompromat postoji, ali nije najpoželjniji pristup.

Koje je vaše poimanje toga kako ruske obaveštajne službe tokom godina rade, manipulišu ili vode saradnike koji su stacionirani u Americi ili su Amerikanci?
U većem broju slučajeva se za agente regrutuju oni koji imaju pristupa onoj vrsti informacija za koje je obaveštajna agencija zadužena da ih pribavi. I do nedavno, to je bila poenta – ko može tačno da zna šta se događa u Pentagonu? Ko bi mogao da ima pristupa onome što se događa unutar FBI ili CIA? Ko može da pokupi najbolje tračeve na Kapitol Hilu? I stoga gledaš da regrutuješ i održiš saradnju sa ljudima za koje misliš da bi mogli da imaju pristupa tome – to bi mogao da bude novinar, to bi mogao da bude insajder iz agencije, ili nečiji zet, koji ide na pivo s njima i voli da sluša priče o tome šta se dešava na Hilu, ili šta god.

Zanimljivo je da čitava ova priča o saradnicima i političkim agentima od uticaja nešto što devedesetih i prve decenije dvehiljaditih nije bilo od centralne važnosti za ono što su Rusi radili. Oni su tražili informacije, a ne uticaj.

Dobro, ali to se promenilo, otkako je Putin ponovo postao predsednik, zar ne?
Možda je počelo i ranije, ali 2014. je svakako korisna godina prekretnice, jer naravno, zbog Krima je iznenada došlo do dramatičnog pogoršanja odnosa sa zapadom. A takođe mislim da je Putin (i njegov krug) imao osećaj da je poslednji most spaljen. Zimske Olimpijske igre u Sočiju, na kraju krajeva, su bile pokušaj da se povrati neka vrsta meke moći – i bili su uspešni tome. Ali to su zasenili događaji u Ukrajini, i odluka da se zauzme Krim. Tada je Putin odlučio da smo praktično u ratu – političkom ratu, ali svejedno ratu. To je otvorilo carstvo obaveštajne aktivnosti. Postali su mnogo više avanturistički nastrojeni.

Ako si zaista ruski agent, ili radiš za Rusiju, koliko često bi bilo verovatno da si u kontaktu sa svojim nadređenima? Kako to izgleda na dnevnoj bazi, sa logističke tačke gledišta?
Generalno govoreći, ako si zaista i definitivno regrutovani saradnik, onda možda jednom mesečno imaš neku vrstu kontakta. Često bi to mogao da bude samo neko ko ti se obrati na nekoj regularnoj konferenciji na koju odlaziš jednom godišnje, samo da čuje da li si saznao nešto novo, a ako jesi – ili ako bi ono što si saznao iznenada moglo da postane bitno – možda će te spojiti sa nekim drugim. Nema jednakog pristupa za sve.

Takođe ima slučajeva kada neko možda nije agent svojom voljom, zar ne? Jedno od čestih objašnjenja Trampovog ponašanja je da se oni ne oslanjaju na njega kao na špijuna, već na to što je egoističan i dopiru do njega tako što igraju na tu kartu i manipulišu njime.
Da, naravno, i hajde da budemo savršeno iskreni – svi to sa njim rade. Kada je francuski predsednik Emanuel Makron pozvao Trampa na proslavu Dana pada Bastilje, veoma dobro je znao da Tramp voli sebe da smatra za čvrstog momka, i da će ga tako zavesti. Svi se trude da nađu sopstveni ugao za Trampa, Rusi su jednostavno posebno dobri u tome.

Recimo da je Tramp zaista na neki način vrbovan ili regrutovan – da je pravi saradnik. Da ga ja vodim, jedna od stvari koju bih uradio čak i pre predsedničke kampanje bi bila da mu kažem, „Slušaj, moraš da napadaš Putina i Rusiju u svakoj prilici. Moraš da ih prikazuješ kao makijavelističku zlu pretnju. Jer onda, kada te budemo iskoristili, ne znam, da priznaš aneksiju Krima, niko ne može da se osvrne i pretpostavi da si to učinio zato što si naš agent“. Sva ta neobična, bratsko-muška strast koju izgleda oseća prema Putinu na neki način je potkopala njegovu vrednost, zato što je Kongres duboko sumnjičav. Kao i javnost i njegova administracija, kada je Rusija u pitanju.

Možda imaju neku nadmoć nad njim, ko zna – ja nisam sasvim ubeđen. Ja mislim da je više u pitanju to da su shvatili kakva je Tramp osoba, i da do kraja manipulišu njime.

Koji su scenariji za to kako bi Moskva mogla da upravlja Trampom, ako to čini?
Daću vam tri. Da počnemo od ekstrema, ako je u apsolutnoj vlasti Kremlja i njihov je regrutovani agent, trudili bi se da izvuku najviše što mogu za svoje pare, zbog čega bi se trudili da se pravi kul, da bi mogli da ga iskoriste u ključnom trenutku. Takođe bi i sačekali da se umeša u obaveštajne stvari što je dublje moguće, i da čita što više poverljivih materijala, a ne manje. Rekao bih da ništa od toga trenutno nije slučaj.

Ali pretpostavimo da imaju njegove metaforičke intimne delove u procepu, ali da svejedno ne misle da mogu da mu veruju, bilo da je u pitanju njegova ličnost, ili to koliku nadmoć imaju nad njim, što je malo više verovatno. Onda bi tražili načine kako da ga najefikasnije iskoriste, a da to ne bude isuviše očigledno. U tom slučaju mislim da bi izabrali par specifičnih slučajeva za koje misle da bi mogao nešto da doprinese. Do sada ne doprinosi ni u čemu konkretnom, ali moguće je da radi u tom pravcu.

Treća opcija je da ga ne kontrolišu, ali da imaju otvorene linije do njega, možda preko ljudi iz njegove pratnje, ili šta god. Imaju prilično dobru predstavu o njemu, bolju nego koju steknu samo kada dođe da se sastane sa Putinom. A u tom slučaju, ponovo, pošto je Tramp takav kakav jeste, neko ko je nestalan i egocentričan, na neki način će ga najbolje iskoristiti kao ručnu granatu. Izvadiš iglu i baciš ga u određenom pravcu. I ovo je zašto – ja ne verujem da je Tramp regrutovan i kontrolisan – ne mislim da neko može sa sigurnošću da kaže da nema šanse da postoji bilo kakva vrsta kontrole. Jer ako želiš da ga iskoristiš kao granatu, želećeš da raznese američku politiku, kao i čitavu zapadnu političko-ekonomsku strukturu. Naravno, problem je u tome što izgleda da je to ono što i sam Tramp želi da učini. Da li je u pitanju Tramp? Da li je u pitanju Putin? Da li je u pitanju bizaran hibrid Tramp-Putin? Teško je reći. Sa te tačke gledišta, pometnja koju Tramp pravi na zapadu apsolutno odgovara ruskim ciljevima. Ali da budem iskren, mislim da više imaju sreće nego što mogu da tvrde da je to bilo kakva njihova zasluga.

U nekom smislu, da li je uopšte toliko bitno da li je on špijun ili ne? Putinov ugled je ojačan špijunskom groznicom. U tom smislu, oni su već pobedili, zar ne?
To što ih američka elita smatra za zemlju sofisticiranih vrhunskih umova koji u suštini mogu da odrede ishod izbora, postavljaju predsednike, i na makijavelistički način odlučuju na koju stranu će svet da se okreće, to zaista ide u prilog Rusima. Putin je napravio strateški izbor: on neće da stiče prijatelje. Čak ni na Svetskom prvenstvu, on neće da stiče saveznike. Čak i oni ljudi iz Evrope koji su blago naklonjeni Putinu, oni neće reći, "Hej, vidite, hajde da postanemo ruski vazali". On se odavno pomirio sa činjenicom da će na Rusiju gledati kao na tog remetilačkog siledžiju. I stoga želi da Rusija izgleda kao najstrašniji remetilački siledžija na igralištu – onaj koji je toliko žestok, toliko nepredvidljiv, da ne želiš da se zezaš s njim.

Više na VICE
Vice Channels