Sućuraj na Hvaru: mesto gde letuje alternativna muzička scena bivše Jugoslavije

Hrvatska ima više od hiljadu ostrva, od kojih je četrdeset i osam nastanjeno. Svako ko je barem jednom posetio hrvatsko primorje shvatio je da se radi o jednom od najlepših primorja na planeti. Ali ovaj tekst nisam započeo da bih ti dao nekakvu turističku ponudu ili da bih reklamirao destinacije za letovanje. Nikada me tako nešto nije ni zanimalo. Ali ono što jeste zanimljivo je da od svih tih hiljadu i kusur ostrva i više desetina naseljenih sa ko zna koliko mesta i plaza za odmor, jedna je krajem sedamdesetih godina uticala na kulturni život Jugoslavije, a posebno na muzički pejzaž koji i danas, hteli mi to ili ne, nosimo sa sobom. Krajem sedamdesetih godina, naime, jednog leta grupa zagrebačkih entuzijasta posetila je ostrvo duboko u Jadranu, po imenu Silba.

Dovoljno udaljeno i izolovano da bi slobodno mogli da se baškare kao od majke rođeni, a opet, dovoljno konvencionalno da mogu da pribave sebi piće, pljuge i možda po još neki komoditet savremenog društva. Jedno leto su pretvorili u višemesečni kamp, a on se, pak, pretvorio u koloniju. Iz godine u godinu priče o Silbi su kružile u kulturnim miljeima i umetničkim krugovima. Do nje nije tako lako doći ni danas, posebno jer ono i nema neki turistički karatker.

Daleko je, potrebna je višečasovna vožnja trajektom iz Zadra, a nema ni dobru ponudu za smeštaj. Ostrvo je poput nekog nacionalnog parka, pa je ta divna priroda zaštićena. Nema motornih vozila na ostrvu i ima samo jedno malo mesto od svega dve stotine stanovnika koje se zove, pa — Misto. Tamo sam proveo neko vreme u periodu 2014. godine i mogu zaista da potvrdim njenu magiju. Zbog svoje izolacije i zbog svoje udaljenosti i nedostatka bilo kakvog komfora, iako je reputacija ostrva bila jaka, ipak je broj posetilaca na njoj ostao ograničen, a to je ovoj umetničkoj koloniji savršeno odgovaralo. Jedan od njenih najvećih obožavalaca je bio Branimir Džoni Štulić.

Legenda kaže da su neke od najpoznatijih pesama grupe “Azra”, napisane upravo na Silbi. Inercija je potom vrlo brzo uradila svoje. Na samom ostrvu su se nizali muzičari jedni za drugima i u svojevrsnoj oblandi slobode, daleko od fanova, daleko od paparaca i u punom zamahu da se prepuste onome što u skučenim gradskim sredinama nikako nisu mogli okruženi pogledima javnosti kao dodirima. Plaža “Dobra voda”, je bila preteča umetničkih kolonija u kojoj su mladi stvaraoci oslođeni bilo kakvog pritiska u kreativnoj dokolici stvarali mrežu poznastava deleći ono za čime su čeznuli.

Ta ležerna okupljanja su dovodila do saradnji koje su oblikovala naša sećanja, naša odrastanja, našu svakodnevicu. Mnoge emocije, mnoga iskustva koja vezujemo za muziku tog i svakog vremena u bivšoj Jugoslaviji od sedamdesetih godina na ovamo dugujemo, upravo, ostrvu Silba i plaži “Dobra voda”. Ali ta bivša Jugoslavija je postala upravo to — bivša — baš kao i silbenska kolonija. Danas se od muzičara te generacije može videti samo Darko Rundek koji je ostrvu ostao veran. Kolonija je, baš kao i Džoni Štulić, okrenula leđa novom svetu podeljenom na nacije i otišla da taksira negde u Holandiji, a poslednji put smo od nje čuli tamo negde osamdesetih godina kako će uskoro da se vrati, evo samo što nije. Ali nikada nije, baš kao ni Džoni. Silba je bila mesto gde letuju muzičari, a onda je prestala da bude i to. Na kraju su zaboravili da je to ikada i bila.

Ali priroda ljudskih potreba je takva da okolnosti možemo da menjamo, ali će potrebe uvek ostati iste. Iz generacije u generaciju, iz vremena u vreme. Sada je logično pitanje — gde danas letuju muzičari? Koje je to mesto koje je dovoljno udaljeno, dovoljno osamljeno, a opet dovoljno pristupačno da možemo da budemo slobodni u svom komoditetu? Tehnološki napredak je doveo društvo do tačke da ličnosti od bilo kakvog javnog značaja baš i ne mogu da izigravaju nudiste, a da to ne završi na nekoj od društvenih mreža, ali neki stepen osame i slobode je, valjda, moguć i danas? Pitanje je samo — gde?

Odgovor sam pronašao ove godine i čudi me da mi je trebalo toliko, ali opet i nije, jer zadatak mu je da bude dobro čuvana tajna umetničkih krugova. Njegovo ime je Sućuraj na Hvaru. I ovo je priča o tome.

Ostrvo Hvar je možda i najpoznatije letovalište na Jadranu. Ali treba uzeti u obzir da samo ostrvo ima više od stotinu kilometara po dužini i da se kretanjem magistralnim putem kroz ostrvo vrlo lako zaboravimo i pomislimo kako smo negde duboko na kopnu. I kada kažemo da je Hvar poznat, prvenstveno mislimo na elitni turizam grada Hvara i Starog Grada koji se u mojim očima ne razlikuju mnogo od Budve, Porto Montenegra i sličnih mesta koja su logičan izbor onih koji imaju višak love i manjak kreativnosti. Za mene ta mesta nisu turizam, već snobizam.

Ali da biste došli do tih mesta morate proći kroz Sućuraj, mali grad od nekih dve stotine stanovnika koji za više od 90% svih posetilaca Hvara predstavlja samo tranzitnu stanicu na kojoj sa trajekta istovaruju svoja vozila i odlaze nekoliko desetina kilometara dalje do Jelse, Vrboske ili u svetski poznata letovališta, gde ispijaju svoja preskupa pića. Mada, do samog grada Hvara ima poseban trajekt, tako da veliki broj turista Sućuraj i ne vidi na svom proputovanju. I tako Sućuraj ostaje dijamant zakopan na lako vidljivom mestu, ali koje prenebregavaju mnogi, jer su zagledani u sopstveni pupak. Upravo to je mnogim muzičarima ostavilo prostor za manevar. Time što Sućuraj nije naglašeno turističko mesto, cene su beogradske, što je za hrvatsko primorje isto kao da je džabe. Smeštaj se nalazi relativno jednostavno, čak i u jeku sezone, a kada na to dodamo i domaćine koji su zaduženi za život ovog mesta, stvari jednostavno legnu na svoje.

Priča, zapravo, počinje neke 2007. godine kada se nekoliko lokalaca vratilo svojoj kolevci iz prestoničkog meteža, pa bi u prvim danima na plaži dovlačili cugu i parkirali automobile zbog muzike. Vremenom se muzika sa zvučnika otvorenih vrata automobila pretvorila u nastup jednog ili dva lokalna benda. Bine nije bilo, pa su za te potrebe pribavili dva Tam kamiona. Stavili bi ih jedan do drugoga, spustili bi ograde i dobili nekih petnaestak kvadrata za binu. Za početak, dosta.

S obzirom na to da lokalci žive u Zagrebu i da aktivno učestvuju u stvaranju lokalne kulturne scene, logično je da poznaju većinu muzičara. Ali ono što je kuriozitet je da su uglavnom upoznavali srpske muzičare, a razlog je linija manjeg otpora. Kada ti je nešto tu imaš utisak dostupnosti, pa se i ne cimaš. Ali kada su dolazili muzičari iz Srbije, ne znajući kada će ih videti ponovo, cimali su se da dođu do bekstejdža i da se sa njima upoznaju. S obzirom na to da je ovo bio period neke 2007. godine, kada je kod nas bila u jeku takozvana “nova srpska scena”, oko koje se u to vreme skupila ekipa nekadašnjeg časopisa “Ritam”, a kasnije poznata kao Popboks, preko kojih su se lokalci iz Sućuraja i upoznali sa srpskom scenom i počeli da je prate. Među nama, u Srbiji, ovaj period je bio interno poznat kao Bigz scena.

Nekoliko godina kasnije, Gorbor je nastupao na obližnjem festivalu, “Sedam jezera”, koji je udaljen nekih dvadesetak minuta kolima od Drvenika, mesta iz kojeg polazi trajekt za Sućuraj. Nakon festivala je Aleksandar Stojković, poznatiji kao St došao na Sućuraj u posetu ekipi koju je upoznao na nekoj od bleja u nekom od bekstejdževa u tom periodu. Kada su bili na plaži, Goribor je rešio da svira, a da mu prateći bend budu lokalci iz Sućuraja. Popeli su se na improvizovanu binu od dva tamića i leta 2012. godine rođen je mali sućurajski festival Tam-Tam.

Baš kao što je Džoni Štulić krajem sedamdesetih godina pokrenuo lavinu muzičara na Silbu, tako je nakon Goribora, a ubrzo potom i Repetitora, neke 2012. godine krenula bujica alternativnih bendova iz Beograda u Sućuraj. Za njima su krenuli “Ti”, potom Straight Mickey and the Boys, potom Bitipatibi, ali izagrebački Seven That Spells i drugi. Iako je delovalo da postoji nekakva velika publika na prostoru bivše Jugoslavije koja sluša ovakvu muziku, ispostavilo se da to baš i nije tako. Ima nas dovoljno da napravimo nekakvu komunu, ali ne dovoljno da privučemo komercijalnu pažnju. I to obitavanje na granici između dva sveta u sućurajskim uslovima je bio savršeni recept za plodno tle na kojem će se svi ljudi koji aktivno učestvuju u stvaranju kulture na prostoru bivše Jugoslavije okupiti, družiti i baš kao nekada, oslođeni bilo kakvog pritiska u kreativnoj dokolici stvarati mrežu poznastava deleći ono za čime čeznu.

Ta ležerna okupljanja dovode do nekih novih saradnji koja danas oblikuju neka nova sećanja. I Jugoslavija, barem malo, makar semantički, tu ipak nekako živi. Odavno se više ne koristi fraza “nove srpske scene”, rasturena je ekipa iz Popboksa, ali na ovom udaljenom mestu Tam Tam je nastavio. U trenutku kada sam se ja spustio na plažu, tamo sam sreo članove različitih bendova u jednom okruženju na koje nisam navikao. U gaćicama, golišavi i mokri od mora, smejali su se i razgovarali. I u tome je sva draž. Dovoljno sami da budu slobodni, ali i dovoljno blizu da imaju sve što im treba. Organizatori Tam-Tama su lokalci, što je veoma važno, ali najvažnije od svega je što Tam-Tam možda i ne treba zvati festivalom koliko kolonijom.

Ne treba ga klasifikovati u nešto čemu pripada možda samo po nekakvim labavim i nategnutim vezama. Za razliku od mnogih festivala koji sebe nazivaju mali, a iza čega se krije činjenica da nemaju dovoljno novca da budu veliki ili pust i ogoljen elitizam i snobizam hermetičnih zajednica koje bi samo da drugi gledaju kako oni letuju, Tam-Tam nema nijednu od tih pretenzija. Prema rečima organizatora, oni nikada nisu zaradili ni dinara od svega i žive samo za to da on postoji. Nisu zainteresovani za komercijalni uspeh, nisu zainteresovani za rast, a glavna odlika im savršeno oslikava dalmatinski mentalitet — da svi znaju, ali da niko ne dođe.

Sam festival nije oivičen određenim prostorom i ogradama, osim mesta na kojem je glavna muzička bina, već je raspoređen po različitim lokacijama u gradu i aktivno uključuje lokalnu zajednicu. Kroz galerije, izložbe, radionice i veliki kamp u koji su dobrodošli svi, jedini cilj koji su sebi postavili je da mesto oživi i da svi od toga imaju nekakve koristi. Da stave Sućuraj na mapu, ali i da stvore kreativnu platformu za koju ćemo, nadamo se, jednoga dana govoriti baš kao što sada govorimo o velikanima sedamdesetih — kako smo tu proveli neke od najlepših trenutaka kada su nastale neke od najvećih pesama današnjice.

Da li će to zaista biti slučaj ne možemo da znamo, ali ja znam da ću se sledeće godine vratiti tamo. Jer malo mesta deluje inspirativno i nadahnjujuće kao grupa ljudi među kojima se nalaziš tu. Za neke od nas iako smo bili prvi put, ovo je bilo iskustvo kao da smo se, nakon mnogo godina, vratili kući.