Reklame
Psihologija

Šta u Srbiji možeš kada nemaš pare za privatnog psihoterapeuta

Odlazak kod nadrilekara, vračara, „salivanje strave", samonicijativno uzimanje lekova koji su pomogli drugarici koja se " isto tako osećala" i slično - često čuju psihoterapeuti.

pisao Jovana Netković
25 Maj 2017, 9:20am

Fotografija: FlickrRobert Anthony Provost

Veliki broj ljudi u Srbiji i dalje odlaže da se obrati za stručnu psihološku pomoć kada je neophodna, zbog straha kako će okolina to da prihvati i sumnje kakvu će pomoć da dobije u državnoj instituciji kada tamo ode.

Đurđa* je imala problem zbog kog je morala da potraži pomoć, a s obzirom na to da nije imala finasijskih mogućnosti, jedina opcija joj je bila da pokuša u državnoj instituciji.

- Bila sam u vezi koja je bila nasilna - psihološko, seksualno i fizičko nasilje. Posle jednog od većih pucanja, uletela sam u serotoninski šok i imala prekid svesti od par sati, kad sam shvatila da gubim kontrolu i da postajem autodestruktivna – počinje svoju priču Đurđa* za VICE.

Njen tadašnji momak je mislio da je depresivna, terao je da pije antidepresive koje je na crno nabavljao, dok je ona bila uplašena pretnjama i smišljala kako da bezbedno po sebe i porodicu izađe iz veze.

- Obratila sam se psihijatru u Kliničkom centru za kog sam čula da je jedan od najboljih u Srbiji od prijatelja koji je povukao sve veze koje je imao, i krenula sam u dnevnu bolnicu. Tamo je bio pakao, pola pacijenata je bilo ošamućeno od lekova, bili su polu-svesni, a druga polovina je tu bila da izmuva invalidsku penziju – kaže Đurđa.

"Dobila sam terapiju, eftil, i sva sreća da sam bila dovoljno prisebna pa sam odbila da ga pijem. Potom su me izbacili iz dnevne bolnice, jer "neću da pomognem sebi", jako grubo i bezobrazno."

Posle kratkog razgovora od 15 minuta dobila je dijagnozu manične depresije (iako tvrdi da nikad nije imala maničnu fazu u životu, već da je spremanje ispita po celu noć protumačeno kao manično) dok su nasilje koje je trpela izostavili.

- Ne znam da li nisu bili obučeni da ga prepoznaju ili ih nije bilo briga. Dobila sam terapiju, eftil, i sva sreća da sam bila dovoljno prisebna pa sam odbila da ga pijem. Potom su me izbacili iz dnevne bolnice, jer "neću da pomognem sebi", jako grubo i bezobrazno – kaže Đurđa.

Uz finansijsku pomoć porodice, krenula je privatno na psihoterapiju. Posle mesec i po dana razgovora i minusa od oko 200 evra, shvatila je da nije manično depresivna. Kasnije nije imala dovoljno novca da nastavi dalje sa terapijom, tako da je trebalo da prođe vreme da bi shvatila da je to bila reakcija na nasilje, koje je doživela.

Fotografija: FLickr sprout_creative

Njeno iskustvo pokazalo je samo da preporuka i to što je neko "na glasu" ne znači da ćeš dobiti odgovarajuću stručnu pomoć. Da joj roditelji nisu novčano pomogli, nastavila bi da pije lek, na osnovu pogrešno određene dijagnoze, koji joj nije potreban i ko zna kakve bi posledice to po nju ostavilo. Postavlja se pitanje šta se dešava sa ljudima koji odbiju terapiju, koja im očigledno ne prija, a u ovom slučaju je pogrešno i prepisana, čemu su oni prepušteni, kad ne mogu da priušte privatnog psihoterapeuta.

Bez obzira na dostupnu psihološku pomoć – besplatnu (odnosnu u okviru zdravstvenog osiguranja koje plaćaju građani), u okviru državnih institucija ili u privatnoj psihoterapeutskoj praksi, mnogi pokušavaju da nađu brži i jeftiniji način da te probleme reše.

Ljubica* koja je za razliku od Đurđe, imala dobro iskustvo sa državnim institucijama, kaže da mnogi koje poznaje i ne mogu da priušte psihoterapiju, piju lekove na svoju ruku, koji mogu da se nabave na crnom tržištu.

Odlazak kod nadrilekara, vračara, „salivanje strave", samonicijativno uzimanje lekova koji su pomogli drugarici koja se " isto tako osećala" i slično, neki su od načina na koje ljudi pokušavaju da prevaziđu teškoće i probleme koje imaju na psihičkom planu, što naknadno čujemo u ordinacijama kaže Miroslava Vuković, specijalista medicinske psihologije koja radi na odeljenju psihijatrije u Studenstskoj poliklinici. Ona kaže da je to češće zbog brojnih predrasuda i nedovoljne informisanosti, a ređe zbog stvarne nedostupnosti stručne pomoći.

- Generalno, mi volimo da nam Google otkrije naše dijagnoze, a saveti sa blogova reše sve probleme. Ponekad i uspe, nešto nas trenutno umiri, rečenice u simpatičnim fontovima, zanimljivi nazivi vrlo sličnih tekstova sa još sličnijim sadržajem i slike lavande, srećnih lica, oblaka i prostranstava – kaže psihoterapuetkinja Suzana Krstić, koja radi u privatnoj praksi.

Fotografija: FLickr Jenavieve

U ljudskoj prirodi je želja da se tenzije oslobodimo, da se problem što pre reši, pa ako nema lekova ili novca za privatne seanse, neretko se podleže kratkotrajnim hipnozama, regresijama, gledanju u karte, odlasku kod nestručnih ljudi ili različitim alternativnim metodama ekspresnog rešavanja problema, objašnjava Krstić.

Ona radi u privatnoj praksi kaže da joj vrlo često dolaze ljudi koje pošalju psihijatri koji rade u državnim institucijama, ili sami reše da dođu.

Pošto ne radi u državnoj ustanovi, kaže da ne može sa sigurnošću da tvrdi da li dobijaju tamo adekvatnu pomoć. Neki klijenti i ne znaju za privatnu psihoterapijsku i savetodavnu praksu, pa se, u situacijama životnih kriza, obrate najbližoj zdravstvenoj ustanovi, dok neki samo žele da bol prođe i da ne osećaju to što osećaju i zato odu kod psihijatra i zatraže lekove, kaže Suzana.

- Državne zdravstvene institucije su u stanju gorem od stanja u kome je trenutno ova država. Ljudi tamo rade u izuzetno teškim uslovima, zbog nedostatka novca i nerealno velikog broja klijenata koje moraju da prime. Zato im i ne preostaje ništa drugo nego da saslušaju probleme u onoliko minuta koliko imaju po pacijentu, prepišu lekove i zakažu kontrolu – kaže Krstić za VICE.

Ona dodaje da, ipak, to ne može da bude izgovor za nedostatak kvalitetne zdravstvene usluge koju klijent treba da dobije, jer i tu uslugu u okviru zdravstvenog sistema plaća.

Međutim, ni to što neko radi kao psihoterapuet u privatnoj praksi, ne mora da bude garancija da klijenti dobijaju pomoć od najstručnijih, jer nisu svuda uspostavljeni standardi.

- Ono što je važno znati, je da psihoterapeut ne postoji u nomenklaturi zanimanja u Srbiji. Po zakonu je dozvoljeno pružati savetodavnu podršku, ali ne i psihoterapijsku. Takođe, u nekim terapijskim pravcima ne postoji skrining prilikom upisa, pa psihoterapeuti mogu biti osobe koje su po osnovnim studijima ekonomisti, mašinski inžinjeri ili profesori fizičkog - kaže Suzana Krstić.

Ljubica* je imala potpuno drugačije iskustvo od Đurđe u državnoj instituciji. Nije imala neku preporuku, odlučila je da proba sa Studentskom poliklinikom i njeno iskustvo je više nego pozitivno.

- Odlučila sam da potražim psihološku pomoć kad sam shvatila da ne mogu sama da se izborim sa problemima kao što su depresija (što nisam odmah shvatala) anksiozni napadi i psihosomatski bolovi - kaže ona.

Fotografija: Flickr Hunter McGinnis

Počela je da razmišlja o antidepresivima posle slučajnog razgovora sa poznanicom koja joj je otvoreno rekla da pije, da joj to ozbiljno znači i da ne zna zašto bi se dodatno mučila kad ne mora.

- Značilo mi je što mi je to što sam čula da neko koga poznajem otvoreno govori o antidepresivima, jer su mišljenja ljudi iz okruženja o lekovima bila podeljena. Ja sam znala da nemam snage da se izvučem na mišiće iz tog stanja i to mi je bilo prelomno, mislila sam samo da ne mogu više da se vrtim u mestu – kaže Ljubica.

U trenutku kada je došla u Studentsku polikliniku, već je aktivno razmišljala o antidepresivima, ali joj je bila frka da počne da pije, prvo zato što je znala da moraju relativno dugo da se piju, drugo zato što se plašila perioda adaptacije u kom je moguće da se simptomi pogoršaju.

- Prvo sam razgovarala sa psihijatricom Ivanom Vučetić-Vasić, kojoj sam rekla da mislim da su mi potrebni lekovi, ona mi je detaljno objasnila kako to može da utiče na mene i rekla da razmislim. Kad sam počela sa lekovima, paralelno sam krenula kod terapeutkinje Miroslave Vuković i sa njima sam se viđala jednom nedeljno - kaže Ljubica.

Ono što joj je najviše značilo, osim redovnog praćenja stanja i toga što je dobro reagovala na lekove, bilo je to što je osećala veliko poverenje u obe doktorke.

- Poseban problem je kad izgradiš odnos sa terapeutom u Studentskoj poliklinici, gde sam se ja lečila, a kad napuniš 26 ne možeš više u polikliniku, a u Domu zdravlja je moje iskustvo da su u fazonu „kako ste vi?", ti odgovoriš „okej", oni „vidimo se sledećeg meseca" – kaže Ljubica za VICE.

Na Odeljenju za psihijatriju Zavoda za zdravstvenu zaštitu studenta Beograd, kao i drugim zdravstvenih ustanovama, plan lečenja određuje lekar u dogovoru sa pacijentom, kaže za VICE Miroslava Vuković, specijalista medicinske psihologije. Da li ćete ići na psihoterapiju određuju psihijatri nakon pregleda, po potrebi sprovedenih dodatnih pregleda (medicinskih, psiholoških) i timske obrade, a sprovode je edukovani psihijatri i psiholozi.

- Nekada problemi, zbog kojih se neko obraća za psihološku pomoć, mogu biti posledica drugih zdravstvenih problema, udruženi sa njima, mogu da se jave u sklopu različitih psihičkih poremećaja ili da je to nešto prolazno u sklopu uobičajenih razvojnih kriza ili problema prilagođavanja na značajnije promene životnih okolnosti – kaže Vuković za VICE.

U privatnoj praksi često nema saradnje različitih stručnjaka, a s obzirom na to da privatno psihoterapijom mogu da se bave osobe različitog obrazovnog profila koje završe različite psihoterapeutske edukacije, nedostatak znanja iz medicine, psihopatologije, razvojne psihologije se i pored vladanja terapijskim tehnikama i njima kao i klijentima ispostavlja kao problem, objašnjava Vuković.

Glavna prednost dakle, državnih institucija bila bi u tome što ako se ispostavi da problem nije psihološki, da, kad ste već tu, bar u slučaju Studentske poliklinke, možete da dobijete pomoć drugog doktora u istoj zgradi.

U zavisnosti od vrste problema i ličnosti klijenata terapija može da se sastoji samo od psihoterapije, ili kombinacije lekova i psihoterapije, kaže Vuković.

- Psihoterapija i lekovi nisu suprotstavljene metode, iako tako deluje nekim klijentima, kao i neki psihoterapeutima. Nekada kratka primena lekova koji redukuju za pacijenta vrlo neprijatne i teško podnošljive simptome ( npr. panične napade) upravo omogućava započinjanje psihoterapijskog procesa, da bolje shvatimo zašto se simptomi javljaju i da dođemo do drugih, konstruktivnijih, načina nošenja sa problemom – kaže Miroslava Vuković za VICE.


Pogledajte film: Glasovi (ludila)


Ipak, dodaje da je psihoterapija neophodan deo tretmana svih vrsta psihičkih poremećaja i problema, ili bi to trebalo da bude, bez obzira na hroničan nedostatak vremena, norme i pritisak broja pacijenata koji osećaju stručnjaci u državnim zdravstvenim institucijama.

- Možda to nije uvek ono što pacijent očekuje, ili što mu najviše odgovara, ili što terapeut može i želi da pruži klijentu, ali to su ograničenja postojećeg institucionalnog okvira. Neke psihoterapijske tehnike su teško ili potpuno neprimenljive ovde. Sa druge strane, organizacija zdravstvenih ustanova omogućava lečenje težih hroničnih ili akutnih oblika psihičkih poremećaja za koje je često potrebna hospitalizacija ili intenzivniji tretmani u dnevnim bolnicama u okviru postojećih psihijatrijskih klinika – kaže Vuković.

Strah od institucija, često je povezan i sa stigmom, pa zato ljudi nalaze načine da i ono malo para što imaju daju na privatne psihoterapeute, jer tamo mogu krišom da odu. Sa druge strane, da Đurđa nije imala novac da počne sa privatnim lečenjem, pila bi lek, za koji nije bilo potrebe, i sa ko zna kakvim posledicama bi to prošlo. Za Ljubičino bolje stanje najvažnije je bilo to što je imala poverenje i podršku doktorki.

Ako nemate para za privatnog psihoteraputa, izgleda da je najvažnije da imate nekog od koga možete da pozajmite pare za prvu pomoć ili da igrate lutriju sa državnim, dok ne nađete nekog ko vam odgovara, a ono što je najvažnije je da pokušate da se obratite za pomoć, jer je to jedina šansa.

*Imena su promenjena zbog zaštite privatnosti

Još na VICE.com

Moj buran život od psihologa do psihologa

Moja borba sa bulimijom u Srbiji

Od čega najčešće boluju studenti u Beogradu

Tagged:
Nasilje
Psihoterapija
Klinički centar
antidepresivi
Studentska poliklinika
privatna praksa
dnevna bolnica