Pokušao sam da podmitim što više ljudi za pet dana

Prethodno objavljeno na VICE Austrija.

Jedan stariji komšija nedavno me je posavetovao i zauvek mi promenio život. Tri grupe aktivista iz različitih političkih kampanja svakog jutra spopadale su prolaznike kraj naše zgrade, kao one ribe prilepuše što ne daju kitovima da žive. Bilo mi je teško da se nosim sa tim – posebno rano ujutru – pa sam pitao gospodina Rupa kako on izlazi na kraj.

„Ništa lakše“, lanuo je on. „Čim su došli, dao sam im po €20 da me puste na miru. I sad sam miran."

A meni, eto, nije ni palo na pamet da ih podmitim. Ali što sam više razmišljao to mi je smislenije zvučalo. Po podacima Transparency International, Austrija je na 16. mestu indeksa korupcije – nije tako loše, ali nismo baš ni nevinašca.

Razmislio sam malo i shvatio da mi ne treba međunarodno političko istraživanje kako bih potvrdio ono što već znam. Kad sam bio mali, gledao sam članove porodice kako nude mito često i obilato – majstorima da požure, na primer, ili u restoranu da bi hrana brže stigla.

Dakle, po savetu komšije i primeru porodice, izašao sam ispred zgrade i ponudio dvadeset evra aktivistima. Odmah je upalilo. Sveže motivisan, odlučio sam da dublje zaronim u svet korupcije na nekoliko dana, da vidim dokle bih mogao da doguram.

Oko jedan, nalazim se sa drugom Dominikom u restoranu. Jede mi se engleski doručak, ali vidim da ga ne služe posle jedanaest. Nikad nisam razumeo zašto; neće valjda da im neko pospe slaninu arsenikom oko podneva. Ako imaju sve sastojke, zašto ih ne bi pripremili?

Skupljam hrabrost i ljubazno pitam kelnericu da li bih možda mogao da naručim doručak dva sata po isteku roka. Spremam se da joj gurnem novčanicu, ali ona kaže „nema problema" i nestaje u pravcu kuhinje.

Kakva šteta. A baš sam hteo da je ubedim novcem. Doručak ubrzo stiže ali ukus me razočarava, nema one posebne arome koju nosi korupcija.

Sreću sam nešto kasnije oprobao u pošti, nešto direktnije. „Ako vam dam €20, da li biste malo ubrzali isporuku moje pošiljke?" Šapućem sa dobrim razlogom: u Austriji, plaćanje ili primanje mita povlači zatvorsku kaznu u trajanju od pet godina.

Radnica odgovara potvrdno, ali ne onako kako sam se nadao. „Naravno, ekspres isporuka košta samo €15."

Jebem ti život.

Danas idem u studio gde treba da snimim naraciju za svoju audio-knjigu. Posle dva jučerašnja poraza, zaključujem da nema vremena za gubljenje. Pitam taksistu da li bi prekršio pravila za €20, svratio do Meka i dozvolio mi da hranu pojedem na zadnjem sedištu njegovog auta. Ako me je život ičemu naučio, onda je to da taksisti najviše mrze kad im putnik povraća u prevozu, i kad im putnik traži da stanu kod restorana brze hrane.

Vozač se premišlja jedno sto godina, i pristaje. Jeste da me je Eg Mekmafin jutros koštao znatno više nego obično ali ukus mu je izvanredan, začinjen mojim prvim uspešnim mitom.

Posle snimanja, odlučujem da proslavim kupovinom džempera koji sam nedavno video na Instagramu. Ipak, ispostavilo se da je u svim radnjama rasprodat. Opijen nedavnim uspehom, idem kući i njihovoj PR službi šaljem najsramotniji mejl koji sam ikad sastavio. Objašnjavam im da sam uticajni modni instagramer (laž) koga prati skoro 70.000 ljudi (istina) i pitam da li bi ipak nekako mogao da se dočepam džempera. Kunem se da nikada tako nešto ne bih uradio da me nije obuzela sladostrasna korupcija.

Odgovor stiže za par minuta – šalju mi džemper i to besplatno, samo treba da ga obučem u Instagram postu. Moj je. Osećam se dobro zbog džempera, ali jako jako loše zbog toga što sam uradio.

Ako zanemarimo stid koji će me pratiti do smrti, ono juče mi je savršeno upalilo. Iako sam ih podmitio, nisam morao ničim to da platim. Mahnito odlučujem da pokušam ponovo.

Stend-ap komičarka Hejzel Bruger u mom gradu gostuje ovog novembra, a karte su rasprodate. Ali ja sada već znam da „rasprodato“ ne znači stvarno rasprodato. Preskačem pres službu i idem lično na najbližu biletarnicu.

„Dobar dan! Dve karte za Hejzel Bruger u novembru, molim.“

„Žao mi je,karte su rasprodate.“

„Znam, ali ja sam uticajna medijska ličnost sa 75.000 sledbenika na Instagramu.“

Žena za pultom me gleda kao da sam joj zgazio psa. „Uh, pa čestitam“, kaže sarkastično. „Možda će vam neki sledbenik ustupiti kartu?“ Shvatam to kao poziv da napustim lokal dok me nije još temeljnije pokopala.

Iskreno mi je drago što se vraćam na klasično podmićivanje. Nekako mi nije prijalo izigravanje influensera. Jedinstvena prilika ukazala mi se pošto sa prijateljicom odem na kafu.

„Potpisala sam ugovor o kupovini stana pre par nedelja“, žali se Laura, „Još ga rade, ali upravitelj me ne pušta da posetim gradilište."

Pogledajte i:

Reagujem smehom; sećam se onih dana kada sam i sam mislio da je reč „ne“ kraj razgovora, umesto početak pregovora.

Kažem Lauri da ću ja to srediti, a ona me vodi do gradilišta. Zatičemo radnike na ručku. Procenjujem koji je među njima najslabija karika i objašnjavam mu kako stoje stvari.

„Mnogo bi nam značilo ako bismo mogli da bacimo pogled na stan“, kažem ja i očima mu usmeravam pogled na novčanicu od 20 evra u levoj ruci. Građevinac je uzima i rukom nam pokazuje da prođemo – kao vlasnik restorana koji redovne mušterije usmerava do omiljenog stola. Idemo ka stanu, a Laura me gleda zapanjeno, kao da je otkrila moj tajni identitet.

Vreme je za konačni test. Imam zakazano u podne kod doktora, ali čekaonica je prepuna kao da dele besplatne tablete protiv bolova. Na recepciji, krećem direktno: „Ako bih mogao malo ranije da vidim doktora…" kažem ja dok suptilno guram savijenu novčanicu preko pulta.

„Sedite, prozvaćemo vas,“ kaže sestra prekorno. Nije prihvatila ponudu. Reklo bih se da ću doktora videti malo kasnije.

U čekaonici, preispitujem svojih pet dana podmićivanja. Da li je bilo prijatno? Nije – svaki put sam bio na ivici nerava. Da li je bilo uspešno? Apsolutno – prvi dan ne računam, ali od ostalih šest pokušaja mita, četiri su mi prošla.

Da li ću nastaviti da podmićujem? Sumnjam. Osim što mi je izuzetno neprijatno da krišom ponudim novac za uslugu, nažalost nemam pristup neograničenim količinama novčanica od dvadeset evra. Ipak, sad znam da se može i tako živeti, ako se mora. Gospodin Rup bi bio ponosan na mene.