Kako sam upoznao Dina Rađu, novog člana Kuće Slavnih

Tandemi - ne može se bez njih. Iako je zapadni svet strogo individualistička priča, ipak se mora priznati da su istoriju moderne pop kulture umnogome obeležili uspešni dvojci. Za Elvisa su pesme pisali Lajber i Stoler, na njih su se ugledali Lenon i Mekartni, posle su tu bili Morisi i Mar, u filmu režiraju braća Koen, i tako dalje i tako bliže.

Velikih tandema bilo je, i biće, i u sportu. Zanemarimo sad one strane svima znane - mi smo u staroj zemlji imali Kiću i Praju, Piksija i Deju, Savića i Šestića, Đorđevića i Danilovića, i mnoge druge legende. Ali ako ste mojih godina i volite košarku, odrastanje su vam verovatno ulepšali Kukoč i Rađa - ma gde god živeli i za koga god navijali.

Nije prevelika tajna da je ono što je Jugoplastika igrala kasnih osamdesetih nešto što bi američke kolege nazvali poetry in motion, dok su neki strani novinari visokog renomea svojevremeno čak i insinuirali da je jugoslovenska škola iz te faze čak i preteča moderne NBA "pace & space" košarke. Kako god bilo, u srcu te priče bili su dva splitska momka, Toni Kukoč i Dino Rađa. Na papiru, jedan je bio krilo, drugi je bio centar. Na parketu, više su ličili na tasmanijske đavole iz crtanog filma koje je neko pustio da neometano vršljaju i usput pogađaju sve što izbace. Drugim rečima, mogli ste samo da ih mrzite.

Pa opet, nismo ih mrzeli. Jugoplastika je bila pravi narodni šampion - njihova gostovanja bila su poput putujućeg cirkusa, narod bi se svugde okupio da ih gleda i uvek bi ih na kraju pratio aplauzima. A zašto i ne bi - svi su bili svesni da je pred njima tog dana došlo osmo svetsko čudo. Toni i Dino imali su preko 210cm, ali su šutirali i trčali kao bekovi i prosto se poigravali sa svima. Kada se taj tim raspao zajedno sa starom zemljom, i jedan i drugi ostvarili su lepe ino-karijere. Toni je u Bulsima sa Džordanom osvojio tri prstena, dok je Rađa odigrao par solidnih sezona u rimskom Mesađeru, zatim se oprobao u NBA sa Seltiksima, i onda zamenio bostonsku detelinu onom atinskom.

I tu negde i počinje ova priča.

Na jesen 1998, Crvena Zvezda se pristojno mučila u Evroligi. Ako nije bilo dosta to što je tim bio relativno evropski "zelen", crveno-bele su strefile one standardne stvari koje bi se dešavale skoro svake sezone. Prvo je Zvezda izgubila u Beogradu bez publike od Cibone, onda je usledila serija gostovanja na kojima se gubilo, i dok se stiglo do tog gostovanja tradicionalno mrskog Panatinaikosa u "Pioniru", beogradski klub je već trošio svog trećeg trenera te sezone a sa pobedama se dosta tanko stajalo. Pa opet, svi smo ničim izazvano bili optimisti, jer delovalo je kao da je Jovica Antonić našao dobitnu formulu. To što nas je na parketu čekala petorka Đentile - Alvertis - Bodiroga - Ikonomu - Rađa, to je doduše bilo nešto sasvim drugačije.

Malo je reći da je doček za tada blajhanog Splićanina bio paklen. Panatinaikos će generalno probuditi najgore i u najblažem ljudskom biću sa Zvezdinim navijačkim obeležjima na tribini, ali ovaj put nije preterivanje ako kažemo da bi se huk upetostručio kada bi Rađa imao loptu u rukama. Kao da neko odvrne "volume" do kraja.

Ali nije Dino od prekjuče. U atmosferi koja bi i najvećem šampionu pretvorila kolena u špagete (Dejane Bodiroga, tebi se obraćam), Rađa je odigrao jednu od svojih najboljih evroligaških partija ikada. Surovo se poigrao sa Jovom Stanojevićem i Nikolom Jestratijevićem, ubacivši više od dvadeset poena uz nerealan procenat šuta. U odbrani zatvarao je sve i svugde, i udario ključnu rampu Igoru Rakočeviću kada se lomilo.

Ta scena, u kojoj nam čovek-planina sa Marjana stavlja koš za košem dok mu osam hiljada ljudi spominje koliko bi rado opštilo sa njegovom familijom, ostavila je ogroman utisak na mene. Kakav je ovo superheroj, majku mu jebem, koji se u možda i najneprijateljskijoj atmosferi ikad viđenoj ponaša kao da je na treningu među čunjevima? Svakome ko je prisustvovao prolazile su iste misli kroz glavu - mrzim ga, jebeno ga mrzim, ali što je odigrao…

Gotovo dvadeset godina kasnije, jedna potpuno druga scena. Stojim na parkingu SC "Gripe", i čekam da dođe - Dino Rađa. Zaplet je jednostavan - snimamo dokumentarni film o KK Jugoplastika, i Dino je prihvatio da nam bude sagovornik. Sve je rešeno u par Viber poruka. Kratko je rekao : biću tamo sutra u podne, pa se vidimo.

Tačno u podne, na parking stiže plavi džip, a za volanom je niko drugi do on. Pozdravljamo se i krećemo da radimo ono zbog čega smo došli - Dino odaje utisak malo rezervisane osobe, ali niko mu to ne uzima za zlo. Mi smo tamo neki random likovi iz Beograda koji nešto snimaju, i ja da sam na njegovom mestu verovatno bih gledao da završim to što imam sa njima i idem ća što bi rekli.

Nakon završenog intervjua, dok kolege pakuju kablove i menjaju baterije na kameri, ipak se ohrabrujem i kažem mu - znaš, ja sam dvadeset godina čekao da pričam sa tobom. On tu već malo podigne obrvu i pita, kako to. Pa lepo, rekoh, sećaš se utakmice protiv Zvezde 1998.

A kak se ne bi sića. Sedam od sedam u prvom poluvrimenu!

Gle ti njega, mislim se. Još i statistiku zna. Nasmešim se polukiselkasto i kažem, znam, bio sam tamo.

Bija si tamo?

Klimam glavom. Dino me onda odmeri i pogleda pravo u oči, pogledom koji je govorio nešto između blagog osmeha i "sad te imam, slino mala"…i hladnokrvno mi saopšti, znači, i ti si mi jeba mater.

Gotovo po inerciji, ja dižem ruke u znak odbrane - jer, ako te čovek od 211cm sa 100 i kusur kila optuži da si mu psovao familiju, kontam da je to prvo što uradiš. Nisam ni stigao da izustim "nisam, svega mi", a on se već okrenuo prema Džoniju, mom reditelju, namignuo mu i rekao, pokazavši bradom na mene.

Vidi ga…laže ka pas.

Ljudi koji me pitaju kako pričam sa košarkašima i zašto deluje kao da smo opušteni u razgovoru, uvek objasnim da su profesionalni sportisti - a pogotovo košarkaši - zatvoreno društvo. Sekta, gotovo. Ako znate o čemu pričate, komunikacija će u jako velikom broju slučajeva biti prijatna i normalna. Ako vas provale da niste "sektaš" poput njih, dobićete odgovore o neugodnim protivnicima, dogovorima iz svlačionice, dobroj odbrani i tranziciji i sve tome slično.

Ovaj mali intermeco u kojem smo se i Dino i ja podsetili te utakmice odigrane 11. novembra 1998. u Beogradu me je definitivno afirmisao kao "sektaša" u njegovim očima, i odjednom su barijere pale. To popodne presedeo sam u njegovom društvu gledajući okršaj studentskih selekcija Splita i Zadra, slušajući anegdote iz evroligaške sezone 98-99, a uveče smo se svi ponovo sreli na utakmici Splita i Osijeka, kada nam je uz kafu prepričavao kako je sarađivao sa kojim trenerima, te kako su Talijani i Španci vazda bili (cenzurisano), nas je bila frka samo Rusa jer su oni isti ka i mi.

Da smo imali vremena, slušao bih ga još satima. Njegova harizma bila je prosto zarazna, a njegova strast o košarci laka za primetiti. Oči bi mu zasijale kada je pričao o svojim bivšim trenerima - najviše je, pored legendarnog šjor Bože, hvalio Moku Slavnića, za kojeg smatra da je bio ključan za razvoj mlade Jugoplastike jer ih je opustio posle strahovlade Slavka Trninića. U kasnijem razgovoru sa gospodinom Maljkovićem, svi superlativi bili su uzvraćeni i bez da smo mu rekli šta on misli o njemu. Znaju njih dvojica uostalom to dobro.

Dino Rađa je, dok vi ovo čitate, novi član Nejsmitove kuće slavnih u Springfildu. Njegovi "klasići" su između ostalih Rej Alen, Džejson Kid, Mo Čiks, Grent Hil i Stiv Neš - ako neko fali, fali možda jedino Toni Kukoč, što je uostalom i sam Rađa primetio rekavši da bi bilo logično da njih dvojica zajedno uđu. I moram priznati da se slažem sa njime.

Ali to na stranu, Dino Rađa je apsolutno zaslužni član ovog prestižnog društva. On je doslovno redefinisao centarsku poziciju u evropskoj košarci, bio kičma zvanično najboljeg košarkaškog kluba 20. veka po FIBA izboru, i da su mu kolena malo više izdržala, siguran sam da bi ga i u NBA pamtili malo bolje, mada daleko da je ovo što je odigrao odigrao loše. Uostalom, nije li Šekil O'Nil svojevremeno rekao da mu je jedan od najtežih suparnika dok je bio mlad bio upravo Rađa?

Dino, još jednom ti čestitam od srca. Ako dosad zvanično nisi bio legenda - sada, vala, jesi. A ja ću ti već oprostiti onu perfektnu partiju iz '98. Ima vremena…