Čovek koji je krao organe svojih žrtava i sam sebi iskopao oči

Jasno je da je Andre Tomas počinio strašne zločine. Ali da li je imao fer suđenje kada je osuđen na smrtnu kaznu?

pisao Andrew Cohen; ilustracije Hannah Drossman
|
jun 24 2018, 6:00am

Ilustracija: Hana Drosman za Maršal Projekt

Ova priča je obavljena u partnerstvu sa Marshall Project.

Prošlo je 13 godina otkako je izrazito psihotični crni čovek pod imenom Andre Tomas osuđen na smrt. Ubio je svoju otuđenu belu ženu, njihovog mladog sina – meleza, i drugog sina svoje žene, takođe meleza. Onda se ubo nožem tri puta i legao pored svojih država, misleći da će umreti. Kako nije umro, prešao je peške 8 kilometara do kuće svog oca u Šermanu, Teksas, noseći organe svojih žrtava u džepovima, i pokušavao da telefonom dobije Loru, ženu koju je upravo ubio.

Pet dana nakon priznanja policiji, rešio je da posluša Matejev biblijski savet: „Ako te desno oko sablazni, izvadi ga“. Pa je to i učinio. A ona, nakon što je četiri godine kasnije osuđen na smrt, odlučio je da iskopa i drugo. A onda ga je pojeo.

Država Teksas je uvek tvrdila da Tomas zaslužuje smrtnu kaznu, ali Peti apelacioni sud SAD je u četvrtak naložio i državnim tužiocima i advokatima odbrane da podnesu još dokaza i pravnih tvrdnji, na osnovu dva aršina kada je u pitanju najstroža kazna: pristrasnost porote i stanje optuženog kada je izvršio ubistvo.

Da li je Tomas bio dovoljno sposoban da mu se sudi? Isprva su se sve strane složile da nije, i Tomas je bio poslat u državnu psihijatrijsku bolnicu. A onda su, samo sedam nedelja kasnije, nakon što su mu državni lekari davali velike doze anti-psihotičnog leka Zipreze, ti isti lekari rekli da može d mu se sudi. Rekli su da njegova psihoza, koja se javila deset godina pre ubistava, nije organska, već je bila „naglašena“ drogama i alkoholom u njegovom organizmu.

Tomasov slučaj je dobro opisala Brendi Grisom, u članku pod nazivom „Problem u glavi“, u Teksas Mantliju iz marta 2013. Tomas je bio pametan, dopadljiv dečak, koji je voleo da proučava Bibliju, i koji je odrastao u siromaštvu u Šermanu. Ali njegovo sklizavanje u ludilo je počelo kada je imao oko devet godina, kada je počeo da se žali na anđele i demone, koji su se svađali u njegovoj glavi. Često je imao probleme sa zakonom, i više puta je pokušao da se ubije, a dok je prolazio kroz sve to nije imao adekvatnu medicinsku negu koja bi možda omogućila njemu i njegovim žrtvama da izbegnu sav taj užas koji se dogodio u martu 2004.

Pitanje sposobnosti u Tomasovom slučaju se fino uklapa sa nedavnim presedanom Vrhovnog suda. 2002. sud je zabranio pogubljenja intelektualno nesposobnih najtežih prestupnika, što je odluka koju je sproveo 2014. 2005, sud je zabranio pogubljenja maloletnih ubica. U svakom slučaju, sud se uglavnom fokusirao na nivoe krivice i kapacitet optuženog da razume ili prirodu zločina koji je počinio, ili šta najstroža kazna znači, kao odmazda za njega. Peti sud je presudio da ne želi da istražuje pitanje mentalne bolesti i smrtne kazne, ali to ne znači da će se sudije toliko suzdržavati.

Tomasa je osudila porota sastavljena isključivo od belaca, od kojih su barem trojica otvoreno govorili o tome da se protive mešovitim brakovima. Jedan porotnik je tokom izbora porote rekao advokatima i sudiji da „loze ne treba da se mešaju“. Jedan drugi porotnik koji je osudio Tomasa na smrt je rekao da deca roditelja različitih rasa „nemaju određenu rasu kojoj bi pripadala“. I još jedan porotnik je rekao da su veze između pripadnika različitih rasa „u suprotnosti sa božjim namerama“. Tomasov advokat nikada agresivno nije doveo u pitanje ove izjave.

Tokom rasprave u utorak na Petom sudu (poslušajte ovde), Tomasova sadašnja advokatica Ketrin Kerol je ustvrdila da je izbor porote u ovakvim okolnostima „strukturalna greška“ koja je učinila čitavo suđenje, i presudu koja je usledila, neustavnima. Državni sudovi su primenili pogrešan pravni standard kada su Tomasa proglasili krivim i doneli presudu, nastavlja Kerol, zato što zakon ne zahteva dokaz da je presuda porote bila motivisana namernom diskriminacijom i rasnom pristrasnošću. A, kažu Tomasovi advokati, postoji kontrolni presedan Petog suda iz 2006, u slučaju sa sličnim činjenicama.

Državni tužioci su pokušali da umanje značaj rasne komponente slučaja, tvrdeći da se kod tog zločina ne radi o mešovitom braku, već o braku generalno, kada Tomas, mentalno bolestan ili ne, nije mogao da prihvati činjenicu da ga je njegova žena, Lora, ostavila i zasnovala porodicu sa drugim čovekom. „Crnac je ubio belkinju, ali to nije srž ovog slučaja“, tvrdila je Frederika Sardžent, tužilac iz kancelarije državnog tužioca. „Gospodin Tomas je ubio svoju ženu zato što nije želela da mu se vrati. To nije imalo apsolutno nikakve veze sa time koje je rase ona bila, ili koje je rase on, ili bilo ko drugi. Radilo se o osveti i opsesiji“.

Ali nije li to nebitno, u slučaju kada je branjeni bio psihotičan u tom trenutku, pitao je sudija Stiven Higinson?

Ako je ovde zaista u pitanju bila rasna pristrasnost porotnika, rekao je sudija, da li bi bilo dovoljno da je Tomasov advokat jednostavno pitao te porotnike, „Možete li da budete fer“?

To verovatno nije dovoljno, složila se Sardžent. Onda je rekla panelu da je koliko god da su ovi porotnici bili rasno pristrasni, zapravo bilo još potencijalnih porotnika za ovaj slučaj koji bi bili još manje u stanju da Tomasu presude pravično.

Ali zašto onda, pitale su sudije, Tomasovi advokati nisu iskoristili svoje pravne mogućnosti da zamene te pristrasne porotnike, rekla je Kerol kasnije u raspravi, da bi istakla ovu činjenicu, i to da je sudija čak i rekao da će odobriti odbrani da iskoriste ova prava, ako to bude bilo neophodno.

Najdramatičniji trenutak rasprave je došao kasnije, kada je državni tužilac bio primoran da se složi da je država Teksas pogrešno protumačila ključnu činjenicu tokom ispitivanja tih pristrasnih porotnika. Državni portparol je rekao da je Tomasov advokat odbrane opsežno ispitao te pristrasne porotnike. To jednostavno nije bio slučaj.

„Moram da priznam da je to bila greška“, rekla je Sardžent panelu.

„To je prilično bitna greška“, rekla je sudija Lesli Sautvik.

„Jeste, gospođo sudija“, odgovorila je Sardžent.

„Zašto je niste ispravili“, pitala je sudija.

„Zato što sam to shvatila tek kasnije“, rekla je Sardžent.

„Pa, kada god da ste shvatili“, rekla je sudija.

„Izvinjavam se zbog toga“, rekla je Sardžent.

„To je neoprostivo, ako kažete da to jeste uočili, a da ste odlučili da nas o tome ne obavestite“, rekla je sudija.

Pitanje pristrasnosti porote deluje sasvim jasno, u svetlu toga kako je Vrhovni sud reagovao u nedavnim, sličnim slučajevima predrasuda na suđenjima. Prošlog marta, u jednom slučaju u Koloradu, sud je presudio da sudije moraju agresivnije da istražuju tvrdnje da su porotnici pristrasni na rasnoj osnovi. A onda je ovog januara sud stao uz jednog osuđenika na smrt u Džordžiji, kome je presudio porotnik koji je imao rasističke opaske. Tomasovi advokati odbrane se nadaju da će izjave porotnika tokom preliminarnog ispitivanja u njihovom slučaju, izjave koje začudo nisu uznemirile tužioce, ubediti Peti sud, ili barem pet sudija Vrhovnog suda u Vašingtonu, da ponovi njegovo suđenje, ili barem neku vrstu olakšice.

Verziju ovog članka prvobitno je objavio Marshall Project, neprofitna novinska organizacija koja izveštava o pravosudnom sistemu SAD. Prijavite se za njuzleter, ili pratite Marshall Project na Fejsbuku ili Tviteru.

Više na VICE
VICE Channels