Reklame
Mentalno zdravlje

Gledajući moj Instagram ne biste rekli da sam razmišljala o samoubistvu

Potrebno nam je da se pojavite, kada nismo u stanju da vas zamolimo.

pisao Ali Wunderman
02 Jul 2018, 5:35am

Ali Wunderman

Prvobitno objavljeno na Tonic-u

Prošle godine se umalo nisam ubila. Prvi put mi je palo na pamet da okončam svoj život kada sam bila usred crvenog peska pustinje Kalahari u Namibiji, kada sam doživela svoj san i videla afričke divlje životinje u njihovom prirodnom okruženju. Iznajmila sam kamperski kamionet na koji su bili prikačeni sekira i lopata, i izgledala sam baš zajebano. Ali umesto da se naložim zbog toga što vidim lavove i pume, mene su obuzele misli o tome da sebi olakšam teret toga što sam živa – o nekom načinu da se izvučem iz toga da se nosim sa stvarima sa kojima nisam bila u stanju da se nosim – osećala sam se kao da moj život nema nikakvu vrednost.

Prošle nedelje smo čuli da je Entoni Bordejn oduzeo sebi život u 61. godini. „Kako bi neko sa tako carskim životom želeo da odustane?“, ljudi su se pitali naglas, šokirani time što bi iskreni antiheroj lutalica učinio bilo šta, osim da živi život na kome mu svi zavidimo. On je bio čovek mnoštva, u kome je svako mogao da nađe segement za sebe. On mi je bio zvezda vodilja u mojim avanturama, inspiracija za to da od svoje radoznalosti napravim karijeru, model za to kako da „drugačije“ predstavljamo dostojanstveno i humano, moćan glas razuma u političkom metežu koji deli svet.

Ali pored svega što nam je pokazao, postojala je jedna priča koju nije smeo da nam ispriča, a koja je okončala njegov život. Depresija se leči, tako da moramo da razgovaramo o ideji samoubistva. I to smesta. To mora da postane normalno, kao kada se požalimo da nas boli stomak. Smesta. Ali dok oni od nas kojima na pamet padaju takve misli žive u svetu u kome se to dešava, potrebno nam je da naši voljeni primete kada tonemo. Potrebno nam je da se pojavite, kada nismo u stanju da vas zamolimo.

Ja nisam Entoni Bordejn, ali pišem o putovanjima i hrani, ja sam pripovedač koji želi da kroči svojim sopstvenim koracima. Putujem po svetu u potrazi za neispričanim pričama i hiper-lokalnim aromama, i ljudi sve vreme izražavaju ljubomoru prema mom životu. A poznat mi je pritisak kada moraš da održavaš predstavu koju ljudi imaju o tebi.

Kao i Bordejnov, i moj fid na Instagramu, moja persona na društvenim mrežama je prevara. Pune su čudesnih zalazaka sunca, povorki na istorijskom gej prajdu na Tajvanu, korejskih roštilja u Seulu, i istraživanja privatnih ostrva na Belizeu, u sklopu istraživanja za moju prvu knjigu. Ja radim te stvari, ali to nije čitava priča.

Ono što se na mojim društvenim mrežama – kao i kod mnogih drugih – ne vidi, je ono sa čime se mučimo. Mi kao kultura stvarno nemamo pojma kako da razgovaramo o mentalnom zdravlju, i nagrađujemo površnu pozitivnost, dok stigmatizujemo negativnost u svim oblicima; svaka trenutna nesreća se tretira kao moralni neuspeh. I stoga gledate moje zalaske sunca umesto tuge.

Na način koji mi sada deluje veoma mračno ironično, ja sam želela da budem Entoni Bordejn, i javno priznanje mojih demona mi se činilo kao ubrzani način da zauvek izgubim svoj san. Ko bi želeo da radi sa mnom, kada bi znao da sam u depresiji? Iako su putovanja od ključnog značaja za sazrevanje jedne osobe, koja TV mreža bi želela da angažuje osobu koja nije non-stop vesela i razdragana?

Razumljivo, Bordejnova smrt je potresla svet pisaca, gurmana, putnika i sanjara. U kolektivnom savladavanju tuge zbog njegovog odlaska, društvene mreže su postale zakrčene ljudima koji mole svoje prijatelje da se obrate za pomoć, postavljali SOS brojeve telefona i nudili otvorene uši, što su plemenite namere. Ali ako se stavite u perspektivu osobe koja se muči s depresijom, lako je videti zašto smo često nesposobni da se obratimo za pomoć i iskoristimo te ponude.

„Dva od ključnih simptoma depresije su osećaji beznadežnosti i/ili bespomoćnosti“, objašnjava psihološkinja iz Kolorada, Stefani Smit. „Ovo je bitno zbog toga što pokušaji lečenja – ili neodustajanje od lečenja – deluju besmisleno i uzaludno. Jednom kada depresija počne da se leči, te misli postaju ređe ili sasvim nestaju“. Tako da deluje kao da je od pomoći kada neko kaže, „Ako ti je nešto potrebno, samo me pozovi“, ali odgovornost je i dalje na bolesnoj osobi, koja se muči sa bolešću koja ne samo da je ubedi da ne zaslužuje pomoć, već je i onesposobi da je potraži.

Ja nikada ne bih potražila pomoć. Dobila sam je samo zbog toga što su meni bliski ljudi primetili da nešto nije u redu, i delovali po tom pitanju. Moja mama, moj muž i moja najbolja prijateljica su radili zajedno na tome da me odvedu kod psihijatra, koji mi je dao dijagnozu teškog depresivnog poremećaja i generalne anksioznosti. Smesta sam počela da uzimam antidepresive, počela da odlazim kod terapeuta, i mesec dana kasnije više nisam verovala da je samoubistvo razumna reakcija na teškoće sa kojima sam suočena.

Rasprostranjena namera da se pomogne može da bude kanalisana u proaktivnu podršku putem učenja o oblicima ponašanja koji su indikativni da je prijatelju potrebna pomoć. Ideja o samoubistvu će retko izgledati kao nešto konkretno, tako da moramo da intervenišemo u prvim koracima ka toj tački.

Smit mi kaže da bi ljudi koji se muče sa depresijom mogli da govore stvari kao što su, „Ovo nikada neće biti bolje“, ili „Uvek ću se osećati ovoliko tužno/usamljeno/depresivno/ludo/glupo/loše“, što je naznaka za stanje njihovog uma, pre nego otvoreni iskaz. Možda ćete doživeti da vaš prijatelj smišlja izgovore da se ne bi družio, da dugo spava, ili kao ja, da ne obavlja veliki deo svog posla. Prepoznavanje ovih znakova može da bude od ključnog značaja za to da na vreme dobiju pomoć.

Kada dođe vreme da pružite pomoć koju ste ponudili, budite iskreni prema sebi i svojim prijateljima o nivou podrške koju možete da pružite. „Može da bude zastrašujuće obratiti se nekome za koga sumnjamo da se muči, bilo da je u pitanju mentalno oboljenje, fizički bol, ili bilo šta drugo“, kaže Smit. Ali čak iako je strašno, vredi pokušati. „Stvar je u tome što nije uvek neophodno da se kaže savršena stvar, ili da se reše svi prijateljevi problemi. Radi se samo o tome da se pojavite i budete im podrška u životu“.

To čak ne mora ni da oduzima toliko vremena ili truda. Smit sugeriše da je ponekad dovoljno „poslati poruku ili je pozvati telefonom, i reći ’Mislim na tebe’, ili ’Hej, hoćeš da sutra ujutru odemo na kafu’. Samo biti s nekim, sedeti s njim, slušajući ga dok priča – ili bez neprijatnosti sedeti s njim u tišini, ako ne želi da priča – je najbolja stvar koju možemo da ponudimo kao prijatelji“. Niste odgovorni za to da spasite svog prijatelja, ali svojim vremenom i delima možete da im pokažete da ih vrednujete.

Takođe pomaže i da se upoznate sa time kako da razgovarate i budete u interkciji s ljudima koji pate od mentalnog oboljenja, jer mnogo od toga kroz šta mi prolazimo ljudima zdravog uma nema smisla. I znajte da predlozi da jedemo čokoladu, smehom odagnamo bol, ili bilo koje druge otrcane fraze po kojima je depresija bilo šta drugo osim bolesti, mogu da škode. Imajući sve ovo na umu, hitne intervencije bi mogle da budu neophodne. „Ako te je tvoj prijatelj obavestio o određenom planu ili vremenskom roku u kome će nauditi sebi ili se ubiti, onda treba obavestiti njegovu porodicu, ili službe za hitne slučajeve, ako je potrebno“, savetuje Smit.

Sa naknadnom pameću, volela bih da sam davala više nagoveštaja za to koliko se bespomoćno osećam. Namerno sam izbegavala obaveze i bila nestalna u svom rasporedu, da niko ne bi mogao da provede dovoljno vremena sa mnom da bi osetio dubinu mog očajanja. Želela sam da ljudi veruju da je moja Instagram priča istinita, da ne bih morala da se suočim sa mrakom u koji sam silazila.

Entoni Bordejn je bio majstor artikulisanja svojih iskustava: bio je rečit zagovornik imigranata, žena i zanemarenih i potlačenih širom sveta. Ali kada se radilo o njemu samom, od njega smo dobijali ironiju i šale na svoj račun, što smo shvatali kao zabavu. Ako u njegovom zaveštanju ima mesta za bilo šta drugo, neka to bude da nastavi da ruši zidove. Neka to bude spoznaja da, sada više nego ikada ranije, nije sve onako kako izgleda. Neka intenzitet njegovog života i priroda njegovog odlaska sa ovog sveta motiviše sve nas da pružimo ruku ljudima kao što je bio on, kao što sam ja, koji spolja izgledaju kao da im treba zavideti, ali koji nisu uvek u stanju da progovore o tami koja se krije iznutra. Pozovite svoje prijatelje i pitajte ih kako su.

Ukoliko imate suicidne misli ili porive ili samo imate potrebu da razgovarate sa nekim možete pozvati besplatan telefon Centra Srce 0800-300-303 ili posetiti njihov sajt www.centarsrce.org/