Reklame
svět

Kako je biti zarobljen u pećini deset dana

Dvanaest fudbalera tinejdžerskog uzrasta i njihov trener bili su zarobljeni dve nedelje u pećini na Tajlandu. Lotar Emanuel Kajzer zna kroz šta oni prolaze.

pisao Jan Karon
09 Jul 2018, 11:28am

Fotografija: Skrinšot via  Jutjub video: "Das Drama vom Hölloch 1952" Luzernera Cajtunga | Fotografija posredstvom Lotara Kajzera

Dvanaest dečaka uzrasta između 11 i 16 godina – i njihov fudbalski trener – bili su zatočeni skoro dve nedelje u pećini Tam Luang na Tajlandu. Grupa je u pećine ušla 23. juna, ali ostala je zatočena tamo kada im je iznenadna vodena bujica visoka metar blokirala izlazak. U ponedeljak 2. jula pronašla ih je grupa britanskih ronilaca, a u toku je akcija spasavanja.

Većina ljudi, očigledno, ne može da zamisli kako se oseća osoba koja je primorana da provede dane i dane u mračnoj pećini bez mnogo nade za opstanak. Ali neko ko ima predstavu kroz šta ti dečaci prolaze je Lotar Emanuel Kajzer. On je 1952. godine, kao osamnaestogodišnjak, bio zatočen u 200 kilometara dugoj pećini Holoh u Švajcarskoj, zajedno sa svojim profesorom biologije i još dvoje đaka. Grupa je pokušala da izmeri pećinu kad ih je u njoj zatekla iznenadna poplava.

Od tog trenutka nadalje oni su živeli u mraku, preživljavajući deset dana na pažljivo raspoređenim zalihama ustajalog hleba i konzervisanog mesa, pre nego što je nivo vode opao toliko da mogu da se oslobode. Razgovarala sam sa Kajzerom o njegovom iskustvu i kako ga je ono promenilo.

VICE: Kako ste se osećali kad ste shvatili da ste zatočeni? Lotar Kajzer:
Adrenalin je isprva bio jači od straha zato što smo odmah morali da se suočimo sa stvarnošću te nemoguće situacije. Sve što možete ispočetka jeste da trčite okolo i pentrate se kako biste se spasli. Tek kad se malo dozovete svesti i primetite mrak oko sebe, počnete da osećate strah i beznađe.

Sa čim je bilo najteže izaći na kraj?
Prvo, sa neizvesnošću. Hoću li izaći napolju ili neću? Hoću li preživeti naredna 24 sata? Onda počnete da brinete o zalihama hrane. Jedva da smo nešto jeli tih 10 dana – za to vreme sam smršao 10 kilograma. Morali ste konstantno da se nosite sa mrakom. U jednom trenutku nisam mogao da shvatim je li napolju dan ili noć. I nije pomoglo što je temperatura bila konstantnih šest stepeni Celzijusa tokom čitavog vremena i to što smo morali da spavamo na golom kamenu u prokvašenoj odeći bez ćebeta. I konačno, morate da izađete na kraj sa sopstvenim mislima – koje se stalno vrte oko vaših roditelja, braće i sestara, života i smrti.

Kakva je bila dinamika vaše grupe u takvoj situaciji?
Naš nastavnik, profesor Bokli, bio je naš vođa. On nam je govorio šta da radimo i mi smo se ugledali na njega. Na kraju smo sakupili malo peska na kom smo spavali, a pronašli smo i jezerca iz kojih smo pili vodu. Ali najvažnija stvar bila je zabaviti se nečim: pričali smo jedni s drugima, prisećali se starih dobrih vremena, pravili proračune, pričali priče i zbijali šale. U toj situaciji morate da budete maštoviti. Čim ostanete sami sa sobom, nagrnu crne misli.

Jeste li ikad izgubili nadu?
Imali smo malu krizu šestog dana. U jednom delu pećine mogli smo da čujemo tiho dobovanje koje je postajalo sve brže i brže. Pretpostavili smo da je napolju ponovo počela da pada kiša. Tad smo izgubili skoro svaku nadu.

Koji savet biste udelili fudbalskom timu na Tajlandu, ako biste bili u mogućnosti da im nešto poručite?
Održavanje snažnog osećanja zajedništva učiniće tu situaciju podnošljivom. Moraju da budu hrabri i ne dozvole jedni drugima da izgube nadu. Važno je i da njihov trener smisli neku zanimaciju za svakoga i da ih uveseljava kad god oseti da su neraspoloženi. Konačno, moraju da budu ekonomični sa svojim zalihama.

Kako je vaša porodica podnela period vaše zatočenosti?
Moj otac proveo je svaki dan i svaku noć ispred pećine sa spasilačkom ekipom, prestravljen. Tada nije bilo društvenih mreža, a nismo imali ni televiziju, tako da je jedini način da dođete do informacija bio sa radija ili iz dnevnih novina.

Koliko često se setite vremena koje ste proveli u pećini?
I dalje sanjam isti san, u kom sam još u pećini i mučim se da izađem. U tom snu uvek moram da se popnem uz spiralne stepenice koje postaju sve uže i skliskije što se više penjem. I na kraju, moram da skočim u mračni bezdan. Tad se uvek probudim okupan u znoju.

Kako vas je to iskustvo promenilo?
Na neki način sam postao ozbiljniji, ali mislim da sam istovremeno razvio i bolji smisao za humor. Ali iznad svega, to iskustvo me je pretvorilo u vernika. Da preživite desetodnevno iskustvo bliske smrti, i vi biste postali religiozni. Mi smo se zajedno molili u toj pećini. Kad ne znate da li ćete doživeti da vidite sutrašnji dan, počnete da razmišljate o tome kuda idete posle smrti. Ja sada znam u kom pravcu se kreće to putovanje.