Pričali smo sa čovekom koji sastavlja testove opšte informisanosti za prijemne

Nema brucoša koji se namerio na beogradski Filozofski, a da nije strepeo od čuvenog testa opšte informisanosti. Iako nisam završila taj faks, često sam dolazila u dodir sa starim testovima koji su među nama tada kružili kao blago (ne, nije svaka kuća imala net i računar pre nekih desetak godina), i u nekoliko situacija sam “rešavala” pitanja sestrinim ortakinjama koje su želele da upišu psihologiju. U to doba guglanje je bilo mnogo manje dostupno, sve se svodilo na to koliko si zapravo raspoložen da kopaš po biblioteci. Sećam se da sam se pitala “ma ko bre ovo sastavlja?” i “da li ste vi normalni?” kad nešto nisam znala, a sećam se i želje da sretnem osobu koja se time bavi samo da pitam “pa gde ste ove stvari iskopali?”.

Godinama kasnije upoznala sam čoveka koji na Filozofskom fakultetu u Beogradu smišlja pitanja za ovaj test. To je profesor doktor Oliver Tošković sa departmana psihologije. Nisam ga pitala ono što sam htela kao srednjoškolka, ali jesam par drugih stvari, jer, budući studenti treba da prežive prijemni koji dolazi. Čitajte šta kaže, nadamo se da će vam značiti.

VICE: Koja je osnovna ideja testa opšte informisanosti - šta on treba da vam otkrije o mladima koji dolaze na fakultet i kako "pomaže" u odabiru najboljih?
Oliver Tošković: Opšta informisanost je jedan vid naše intelektualne sposobnosti, odnosno jedna njena manifestacija. Zamislite dva deteta koja rastu u istom mestu, idu u istu školu, na TV-u im se nude iste emisije, u biblioteci iste knjige, na internetu im se nudi veliki broj sadržaja. Nakon 18 godina, jedno dete je bilo odlično u školi, pročitalo puno knjiga u školi i van nje, zanimalo se za muziku i film, a sve novo što čuje pronađe na internetu ili u biblioteci. Drugo dete je išlo u školu, gledalo jednu seriju i ne koristi računar. Ono prvo je, dakle, pokazalo šira interesovanja, bilo je aktivnije, sakupilo više informacija i povezalo ih, pa možemo reći da je to prvo verovatno sposobnije u intelektualnom smislu, odnosno da ima višu opštu informisanost. Upravo takvu vrstu sposobnosti pokušavamo da detektujemo testovima opšte informisanosti.

Oni se razlikuju od testova znanja po tome što testovi znanja ispituju znanje iz posebnih obrazovnih oblasti, i primena testova znanja je opravdana samo ako su ispitanici to znanje sticali u jednakim uslovima, dakle najčešće u nekom obliku sistemske edukacije (škola,kurs,seminar). Sa druge strane, testovi opšte informisanosti mere stepen poznavanja onih informacija koje nisu prevashodno rezultat školskog učenja, već koje se stiču usput, u svakodnevnom iskustvu,putem mas-medija, iz knjiga…

Šta će nama testovi?
Zamislite da otvarate firmu, treba vam 30 radnika, a prijavi vam se na konkurs 300. Pretpostavimo da želite da primite najbolje radnike, jer ipak je firma vaša, pa želite da saznate nekako ko su najposobniji radnici. Najbolje bi bilo da ste ih nekako pratili prethodnih 10ak godina, beležili šta su radili, kako su se ponašali, ali na sreću po većinu nas to nije moguće. Imate par dana da odaberete 30 najsposobnijih i tu vam razni psihološki testovi sposobnosti mogu pomoći.

Testovi opšte informisanosti su se pokazali kao jako dobro sredstvo se brzu selekciju kandidata, poput upisa fakulteta, ili konkursa za posao. Oni zahvataju širok spektar sposobnosti, od uočavanja informacija, pamćenja, povezivanja do osmišljvanja i zaključivanja. Pored toga, lako se zadaju i ocenjuju – ili je neko zaokružio tačan odgovor ili nije.

Kako nastaje jedan test opšte informisanosti? Na koje načine se ti pripremaš za sastavljanje?
Testovi opšte informisanosti neposredno mere količinu zadržanih informacija, a indirektno sposobnost sticanja novih informacija i sposobnost zaključivanja iz konteksta, pa se prema tome, ovi testovi posredno mogu smatrati merom inteligencije. Ispitanici koji imaju visoke skorove na ovim testovima, baš kao i na testovima inteligencije, radoznaliji su i imaju šira interesovanja.

Pri izboru indikatora, odnosno pitanja za testove opšte informisanosti uglavnom se ne oslanjam na informacije koje se stiču u školi (zato što bi tako dobili test pamćenja, radnih navika, motivacije za uspeh u školi..) već na indikatore iz svih oblasti ljudske prakse (prirodne i društvene nauke, umetnost, sport, zabava, zanatstvo, politika, aktuelna dešavanja….) da bi zahvatili širinu interesovanja i intelektualnu radoznalost.

Prema tome, pri konstruisanju pitanja, polazimo od toga da iz svake od navedenih oblasti smislimo po nekoliko pitanja, različite težine. Kao i pri konstrukciji svakog psihološkog testa vodi se računa o tome da budu zastupljene sve oblasti koje su predmet merenja, ali da se balansira težina pitanja, tako da najviše ima srednje teških, a u podjednakoj meri manje lakih ili jako teških. Težina pitanja se obično procenjuje na osnovu broja ljudi koji mogu da daju tačan odgovor (laka pitanja su ona na koja veliki broj ljudi zna tačan odgovor, a teška obratno), što u slučaju prijemnog ispita nije moguće precizno utvrditi jer se test prvi put zadaje na samom ispitu.

Zbog toga se mi oslanjamo na naše iskustvo i intersubjektivnu saglasnost pri proceni težine. Pored toga što se usaglašavamo nas dvojica (koji i osmišljavamo pitanja), test pogleda još 4-5 kolega koji nam takođe daju sugestije oko težine ili formulacija pitanja. Zbog celog procesa mi smislimo u startu bar jedno 50% pitanja više da bismo ih odbacili nakon finalnih usaglašavanja. Test ne bi trebalo da sadrži previše laka (tačan odgovor daje preko 90% ljudi) niti previše teška pitanja (tačan odgovor zna manje od 10% ljudi).

Na primer jedno od pitanja koje nam se pokazalo kao loše, jer je bilo previše teško (rešilo ga je samo 3% kandidata) jeste sledeće:

Ako pokušavate da smislite dobro pitanje iz opšte infromisanosti, odaberite jednu oblast, na primer slikarstvo. Onda pođite od toga šta se sve uči u školi iz te oblasti i na primer setite se da je jedan od najpoznatijih slikara Pablo Pikaso. Sada zamislite šta možete pitati nekog vezano za Pikasa. Recimo, ako pitate za koji pravac se najčešće vezuje, to bi bilo loše pitanje iz dva razloga: merilo bi čisto školsko znanje jer se to direktno uči u školi, i bilo bi prelako jer bi svi ili skoro svi znali odgovor.

Šta sve može da se nađe na testu, šta obuhvata iz savremenih dešavanja, pop kulture? Koliko se to razlikuje svake godine?
Jedna od oblasti koja spada u opštu informisanost jesu svakako aktuelna dešavanja. U njih spada politika, sport ali i pop kultura. Iz ovih oblasti pitanja bi trebalo da obuhvate ili dešavanja koja su se desila tokom poslednje godine ili neka dešavanja koja su ostavila veliki trag na današnju kulturu i društvo. Na primer, poslednjih 20ak godina na različitim TV kanalima, ali i na internetu se može pratiti crtana serija koja u svakoj epizodi obrađuje aktuelna dešavanja u društvu i daje neki kritički osvrt na njih. Veliki broj ljudi koji je zainteresovan za zbvanja u društvu je prati, deli preko društvenih mreža, komentariše… Jedno vreme je društvenim mrežama čak kružio sledeći slogan:” ISIS, Tramp, Brexit, Pokemon Go, globalno zagrevanje – naredna sezona South Park-a će biti odlična!”. Dakle, imamo crtanu seriju, koju ljudi prate, komentarišu a koja obrađuje društveno relevantne i aktuelne sadržaje. Zbog toga dobro pitanje u testu opšte informisanosti bi moglo da bude:

Kako budući studenti mogu najbolje da "prođu" ovaj test, koji su tvoji saveti, budući da ovo nije nešto što možemo da naučimo?
Ovaj, a i skoro svaki psihološki test se ne pravi tako da ga neko “prođe” ili “ne prođe”. Mi ne možemo da nekome zavirimo u glavu i metrom proverimo stepen inteligencije, agresivnosti ili znanja, ali možemo da vidimo koliko je ta osoba drugačija od drugih na nekom konkretnom ponašanju, na primer, na testu. Drugo važno pitanje jeste raspodela onog što merimo među ljudima, na primer znanja, odnosno koliko ima onih koji jako puno znaju, a koliko onih koji jako malo znaju. Karl Fridrih Gaus je pokazao da kada na neku pojavu deluje mnogo činilaca, a većina naših osobina pa i znanje su takve, ta pojava se mora raspodeliti po takozvanoj normalnoj ili Gausovoj raspodeli. To zapravo znači da ćemo, u bilo kojoj većoj grupi ljudi, imati malo onih koji jako puno znaju, malo onih koji malo znaju, a najviše onih u sredini.

Dakle, da biste razumeli vaš broj poena sa bilo kog psihološkog testa, neophodno je da na osnovu normalne raspodele odredite od kog procenta ljudi ste bolje uradili test.

Zbog toga se na svakom testu gleda raspodela skorova, ukupnog broja poena i u slučaju selekcije, recimo prijemnog ispita, mi odabiramo određeni procenat najboljih kandidata. U konkretnom slučaju prijemnog ispita na Odeljenju za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, mi odaberemo 88 kandidata, koji su ostvarili najviše poena na tri relativno različita kriterijuma: uspeh iz srednje škole, test znanja i test opšte informisanosti. Možemo da kažemo da se kandidati ne takmiče sa nama ili sa testom da bi ga prošli ili ne, oni se zapravo takmiče međusobno i oni najbolji, sa najviše poena prođu.

Dakle, mi ne obraćamo pažnju ni na jedno posebno pitanje ili odgovor, mi gledamo ukupan broj tačnih odgovora i tražimo kandidate kod kojih je taj ukupan broj najviši.

Naknadno, gledamo i razne statističke pokazatelje kvaliteta samog testa, na osnovu kojih vidimo da li smo napravili dobar ili loš test. Naime, vidimo koliko imamo zaista teških, srednjih i lakih pitanja, vidimo da li raspodela poena odgovara takozvanoj normalnoj raspodeli koju sam pomenuo, računamo pouzdanost testa, njegovu vezu sa drugim pokazateljima na prijemnom (uspehom iz srednje škole i testom znanja). Na osnovu svega toga mi dobijamo neku povratnu informaciju kakav smo test napravili, da li smo negde pogrešili i znamo kako da to uradimo bolje naredne godine.

Šta sve možeš da zaključiš po testu o ljudima koji ga rade?
Psiholoski testovi se uvek prave fokusirano, oni imaju jasan predmet merenja i teško je zaključiti na osnovu njih bilo šta drugo osim toga šta mere. Tako, testovi opšte informisanosti mere sposobnost prikupljanja i povezivanja informacija iz različitih oblasti i na osnovu njih samo možemo da vidimo razlike između osoba koje ih urade. Na osnovu testa sa prijemnog ispita jedino što mogu da zaključim o osobama koje rešavaju test jeste da li su i koliko bolji od ostalih kandidata koji su polagali prijemni sa njima.

Ovaj test se fokusirano pravi za selekciju kandidata na prijemnom ispitu za fakultet i za to je dobar, odnosno svi dosadašnji testovi su pokazivali jako dobre takozvane psihometrijske karakteristike: dobro razlikuju kandidate (bolje od lošije informisanih), pouzdani su (sva pitanja su visoko međusobno povezana) i validni (zaista mere opštu informisanost). Prema tome, na osnovu nečijih odgovora na testu opšte informisanosti na prijemnom ispitu ja samo mogu da, sa visokom sigurnošću pretpostavim da je taj neko bolji kandidat za upis na fakultet u odnosu na nekog drugog, ko je imao manje poena. Ali visoka sigurnost nikada ne znači 100% i zbog toga se na prijemnom ukrštaju tri različita kriterijuma, uspeh iz srednje, test znanja i opšte informisanosti. Čak ni tada mi ne možemo 100% da budemo sigurni da su svi primljeni kandidati bolji od svih koji su odbijeni. To se zove greška merenja i svaki merni instrument je ima, pa naravno i svaki test. Ali prilično smo sigurni da je većina kandidata koji su primljeni bolja od većina koji su odbijeni.

Imaju li studenti razloga da se plaše tog dela prijemnog ispita?
Svako testiranje izaziva neku nelagodnost i strah, pa tako i test opšte informisanosti. Naročito ako se on rešava na prijemnom ispitu i od ishoda nam zavisi da li ćemo upisati željeni fakultet ili ne. A sam test opšte informisanosti nosi jednu dodatnu nelagodnost, pošto se za njega gotovo ne može spremiti. Kao što sam pomenuo, ovaj test meri našu sposobnost sakupljanja informacija iz raznih oblasti, usput, dodatnim angažovanjem skoro celog života, a to se ne može spremiti za mesec ili dva. Za ovaj test nema knjige iz koje se može spremiti, jer to onda ne bi bio test opšte informisanosti već običan test znanja.

Zbog toga bi verovatno bilo besmisleno da kažemo budućim kandidatima da ne bi trebalo da se plaše, jer je situacija sama po sebi stresna i izaziva nelagodu i strah. Ono što možemo da im preporučimo jeste kako da tu dozu straha smanje ili što je još važnije kako da ona ne utiče na postignuće na testu u velikoj meri. Prvo, za ovaj test se ne može spremiti na takav način da se gradivo potpuno nauči, ali se može spremiti kao što se sportisti spremaju kondiciono za predstojeći meč. Svako može da nađe pitanja iz nekog starog testa, na sajtu Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, da ih uradi, da stekne utisak kakva ga to pitanja čekaju.

Takođe, na osnovu rešenih prethodnih testova možemo da steknemo očekivanje kom broju poena možemo da se nadamo otprilike i da na osnovu toga procenimo kolike su nam šanse da upišemo fakultet. Treće, možemo da procenimo koje nam oblasti slabije idu pa da probamo da malo popravimo svoju informisanost iz tih oblasti. Pored toga, pošto znate da test opšte informisanosti uključuje aktuelna dešavanja, možete ispratiti vesti, šta se važno desilo tokom prethodne godine.

Da li se nekada dogodilo da ti studenti u razgovoru kažu šta misle o testu, da li im je bio pretežak? Sećaš li se nekog posebnog događaja tog tipa?
Naravno da jeste, zapravo često komentarišu test i pitanja. Studenti koji upišu su oni kojima je test odgovarao i zahvaljujući kome su upisali fakultet pa svakako nisu reprezentativni za sve kandidate koji polažu prijemni. Ipak i njihovi komenatri budu često u smeru da im je bilo teško, da nisu očekivali ta pitanja. Sa druge strane neki studenti kažu suprotno, da im nije bilo preteško, da su na osnovu starih testova i očekivali takvo nešto. A najsimpatičniji komentar mi je bio kada sam na nekoj svadbi, u prolazu, šaljivo upitao neku gospođu i njenu ćerku (koje nisam poznavao) da li su preživele muziku, a ona mi se osmehnula i odgovorila: “Nakon što smo vas preživeli, sve je lakše”. Ćerka je upisala Filozofski fakultet ranije te godine.

Šta bi rekao kao ohrabrenje ili usmerenje onima koji ove godine treba da polažu test opšte informisanosti?
Ja sam polagao sličan test, imao 20 poena od 30, upisao i završio fakultet. A bio sam daleko manje informisan i obrazovan od većine vas. Boye se ne boje!