Kako izgleda Srebrenica u danima pre 11. jula

“Srebrenica se pretvara u najvecu klaonicu, poginuli i ranjeni se neprekidno dovlače u bolnicu. Nemoguće je opisati. Svake sekunde po tri smrtonosna projektila padnu na ovaj grad. Da li iko u svijetu može doći i videti tragediju koja se dešava Srebrenici i njenim stanovnicima?“

Poslednji radio izveštaj iz ratne Srebrenice 10. jula 1995. godine bio je ovakav, a podneo ga je radio amater Nino Ćatić, poslednji put viđen 11. jula 1995. godine. Njegova majka, Hajra Ćatić, predsednica udruženja Žene Srebrenice priča kako je ona sa svojim mužem krenula tog jutra u Srebrenicu, a Nino kroz šumu ka Tuzli. Od tada, Hajrin jedini cilj je da pronađe makar prst od Nina, kako bi mogla da ga sahrani pored svog muža koji je takođe stradao u Srebrenici.

Kada sam stigao u Srebrenicu, prvo sam otišao kod Hajre, da sa njom popričam i da od nje dobijem neke informacije kako bi se što lakše organizovao za fotografisanje ovog grada. Dok sam išao ka Hajrinoj kući nisam sreo nijednog čoveka, stradanje stanovnika ovog grada najbolje se vidi u ovo vreme, kada nema novinara, kada nema onih koji se Srebrenice sete samo 11. jula.

Nermin, Hajrnin sin koji je srećom preživeo genocid u Srebrenici tako što je onda kada je to moglo bezbedno napustio grad, žali sto nije uspeo da ubedi i njegovog brata Nina. Priča kako u Srebrenici nema ništa, vise ne postoji nista sto bi ljude zadržalo da ovde žive. Priča kako zimi kad dođe, krene do grada da popije kafu i posle par sati, kada se vrati kući, tragovi u snegu budu još uvek samo od njegovih cipela.

Nura Mustafić iz sela Bajramovice kod Srebrenice izgubila je tri sina i muža, priča kako joj je najlepše tu, u svojoj kući i avliji pokraj plastenika. Priča kako joj ljudi često govore kako ovde nema ništa, a ona kaže da ima tri sina i svog muža, i da svaki dan iščekuje kako ce joj se oni vratiti putićem koji prolazi pokraj njihove kuće.

Za nju i za sve ostale žene koje su u ratu izgubile svoje najdraže život ide dalje, ali ono što je najvažnije jeste to da se što pre pronađu svoje stradale, jer se boje da neće dočekati dan kada će moći da prouče molitvu na groblju za svoje sinove. Nura takođe kaže da joj je najvažnije da se čuje istina, da svet zna šta se stvarno desilo i da više nijedna majka ne doživi sudbinu koju je doživela ona i žene Srebrenice.

Nura je ove godine dobila od jedne zene iz Palestine donaciju koja joj je omogucila odlazak na Hadz, hodocasce muslimana u Meku I Medinu, a njena prijateljica, prva komsinica sa kojom je prosla kroz sve strahote rata I ono sto je bilo posle njega,sa kojom sadi povrceu njihobom plasteniku, takodje je dobila donaciju za odlazak na Hadz, tu donaciju donirao je Nihad Bisevac kao gradonacelnik Novog Pazara I Grad Novi Pazar.