Proba predstave "Petrijin venac" budi veliku nadu, i to onu opasnu

Počeću ovaj tekst smelom tvrdnjom, jer smatram da se za dela Dragoslava Mihajlovića ne treba hvatati niko ko za tako nešto nema herca. Roman „Petrijin venac“ nije feministički roman ali jeste nešto najlepše što je srpska književnost ikada podarila svojim ženama. „Petrijin venac“ je savršeno oslikao, pored još mnogo toga, svu kompleksnost i licemerje patrijarhata, postavio ženski lik za centralni i rekao mu – hvala ti Petrijo što si život i što nas trpiš ovako jadne i još se praviš da to nismo.

Zato sam vest da se upravo „Petrijin venac“ postavlja u „Ateljeu 212“ dočekala i sa radošću i sa zebnjom.

Upravo sam sa tim osećanjima (okej, ne baš tim, već više onim standardno-opuštenim, čoveče pa je l' ste uzbuđeni?) upala u bife Ateljea 212, jer zna se gde se ekipa predstave okuplja pre probe. To, sekundu kasnije ću shvatiti, najgore pitanje od svih, sleće pred Jelenu Mijović, dramaturškinju koja radi na ovom projektu. (Da ne bude zabune, dramatizaciju romana potpisuje Mila Mašović Nikolić. Jelenin posao je da balansira između pisca i reditelja i još pride bude živa enciklopedija što se govora i informacija o epohi tiče.) Elem, pogleda ona mene nasmejano i milo mi objasni da nema šta da su uzbuđeni jer u pitanju je pozorište, a ne operacija otvorenog srca i to zna svako ko u pozorištu hoće da ostane normalan.

Osmehnem se, pogledam atmosferu u bifeu. Tamo je sve kao i obično, završava se doručak pred probu, duvka se u vrele kafe i čajeve, nonšalantno se ćaska i šali i svi su jako ljubazni. Sve ovo govori samo jednu stvar – apsolutno se ne zna kome je više stalo. U vazduhu njušim neizgovorene unutrašnje utehe: „To je samo predstava, veliki je zalogaj, mnogo toga može poći naopako, hajde da ne fantaziramo“ kojim se hrabre i potiskuju činjenicu da će doći vreme da se izađe i pred publiku – taj instant strašni sud što presuđuje udaranjem dlanom o dlan.

Nije prošlo puno vremena, prošli smo kroz lavirint pozorišnih hodnika i završili u velikoj probnoj sali u potkrovlju. Svi su se smestli, razmenjuju se papiri i delovi tekstova, žvrcka se po papirima, prosto u pitanju je jedan pravi proces, stvari se sklapaju deo po deo i sklapaće se - dok se ne sklope. Zato je moje prisustvo i pomalo apsurdno. Ali ja sam morala da saznam kakve su to tri Petrije koje se pominju u promotivnom obaveštenju - mlada, gradska i udovica. Mladu igra Marta Bjelica, gradsku Jovana Gavrilović, a udovicu Milica Mihajlović. Što baš tri, zašto ne jedna eno Mirjane Karanović, žive i zdrave, logično je pitanje. Ali baš je u tome caka – predstava ipak mora ponuditi nešto novo.

Nakon što se prošlo kroz čitački deo pojedinih scena, nakon što je Tihomir Stanić sa zakašnjenjem ali vrlo nadahnuto uleteo na probu (pa ga nema na fotografijama), glumci i glumice su ustali od stola i prešli u prostor da fizički postavljaju scene. Do tada sam već iz čitanja teksta i pitanja glumica koje su Petrija, upućenih reditelju Slobodanu Skreliću, krenula da kapiram da će one sve vreme biti zajedno na sceni. Petriji sadašnjoj će uvek nešto da govori Petrija buduća kao usud (onaj zloslutni što mu se opiremo), i Petrija prošla kao neki nauk (onaj koji smo skupo platili i sa njim se pomirli).

Kako je proba nastavila da se razvija u prostoru, osluškujem bolje i shvatam da su replike koje izgovaraju „Petriji centralnoj“ ove druge dve, mahom replike koje joj inače izgovaraju likovi koji joj nabijaju krivicu. Likovi kroz koje govori društvo, običaji i patrijarhat. Jer naravno, u Srbiji tada, a bogami i danas, ko je kriv za sve – pa žene.

I sad se verovatno pitate – pa zašto Petrijini ehoi govore to njoj samoj? Ovo je deo koji će žene i te kako dobro razumeti. Sva ta ograničenja, zabrane, stigme i običaji koji se oslanjaju na to da se zna gde je ženi mesto su toliko jaki da duboko ulaze u žensku strukturu ličnosti. Grade je, menjaju sastav njenog bića, jačaju u njoj sve ono što joj je već i do sada govorilo da ona to ne može, ne zna, ne zaslužuje. Mizoginija je nešto što žene internalizuju radi opstanka i snalaženja u patrijarhalnom svetu. I ako ova predstava to uspe da prikaže u pozorištu Mire Trailović desiće se jedno malo čudo.

Proba se zahuktava, postaje sve kompleksnije, kreće nervozica koju svaka ekipa predstave ima pravo da ispoljava u privatnosti svoje sale za probe te ja shvatam da mi je vreme da odem. Ipak, molim autorku dramatizacije Milu Mašović Nikolić da pođe sa mnom i ako može odgovori mi samo na par pitanja. Samo da vidim da li sam poludela ili ima nečega u onome što sam zaključila a vezano je za postojanje tri „Petrije“.

Ona mi u hodničiću ispred sale u diktafon potvrđuje da sam dosta toga lepo primetila.

- Petrija je zapravo sublimacija iskustava, ali ono što je neki zaključak cele priče odnsono tog iskustva je taj da je ona ipak našla načina da preživi. Pokušaji emancipacije u takvoj jednoj sredini su gotovo nemogući. Petrija nije fiministkinja, mi smo ostali dosledni romanu – govori mi Mila Mašović Nikolić

Ja zatim komentarišem kako se apsolutno slažem ali kako je ona, baš takva, savršeno ogledalo svih nas i da tako, na subverzivan način, pisac u nama sadi misao o tome šta bi bilo da se Petrija pobunila. Mnogo suzdržanije i manje ostrašćeno, autorka govori kako postoji prostor za gledoca, da ako želi, učita feministički kontekst posredno samim tim što se jedan ruralan ženski lik tretira na ozbiljan način i što se otkriva njen bogat unutrašnji svet koji zapravo postoji.

- Petrija je intuitivan lik koji pamti emocije koje je čine. Ona ne ide kroz život „razumskom logikom“ već emotivnom. Ona kaže – ono što osećam to me vodi dalje. Zato je i kraj takav da se Petrija suočava sa svim svojim licima i tim ogromnim osećajem da je ona kriva za sve što se desilo – dodaje Mila Mašković Nikolić.

Zahvaljujem joj se na razgovoru i konačno napuštam pozorište. Dan je prelep. Samo sam ja sebi nešto čudna. Oprezno radosna. A u glavi neki glasovi kreću da mi govore: to je samo predstava, veliki je zalogaj, mnogo toga može poći naopako, hajde Saro ne fantaziraj.