Kako je koncert Brusa Springstina promenio život Itanu Hoku

Early Works je rubrika u kojoj pričamo sa mladim i starim umetnicima o iskustvima koja im je karijera donela. Danas za nas govori glumac, scenarista, i režiser Itan Hok, koga ovog petka očekuje evropska premijera filma „Modi" sa Seli Hokins u glavnoj ulozi.

Prvi koncert na koji sam kao tinejdžer otišao bio je u sklopu turneje Brusa Springstina Born in the USA, 1984. na Medoulendsu. Taj album mu je bio dosta onako pop, pa sam ja sa 14 godina mogao da ga upoznam. Život mi je promenio. Ranije sam stalno slušao o tome kako je R&R bio strašno važna stvar tokom sedamdesetih, kako je pomogao pokretu za mir, ali nisam imao prilike da osetim kako rok menja način na koji razmišljaš. Tek posle sam uzeo The River i Darkness on the Edge of Town, što su mnogo mračniji i po meni bolji albumi. Ali svi su mu dobri.

Teško mi je uopšte da odvojim mladost u Nju Džerziju od Brusa Springstina. Kad pomislim na taj deo života, pomislim na Springstina, Sisajd Hajts, i rolšue na Hamiltonu. Teksas mi se u mnogo većoj meri ugradio u lični identitet nego Džerzi jer mi tamo još žive roditelji, a i baba i deda su mi odande. Kad sam bio klinac u Nju Džerziju tata mi je živeo u Teksasu, što je meni ostavilo na traga na psihu – počeo sam da pratim Dalas Kaubojse jer je on navijao za njih. Identifikovao sam se kao Teksašanin preko oca.

Jedna od prvih stvari koja me je privukla glumi bio je True West Sema Šeparda sa Džonom Malkovičem i Geri Sinisom. Išlo je na PBS-u jedne večeri, gledao sam sa tetkom koja nam je bila u poseti. Imala je 20 godina i ložila se na Šeparda i Malkoviča, pa me je mama pustila da ostanem do kasno i gledam sa njom.

Nisam pravio razliku između pisanja i glume. Počeo sam sa časovima u Pol Robson centru u Nju Džerziju a Pol Robson je radio sve odjednom! Bio je aktivista, sportista, pisac, pevač… Po meni, čovek se ili bavi umetnošću ili se ne bavi umetnošću. Ne može, kao, „Zanima me gluma ali ne zanima me literatura."

Najzanimljivija stvar u vezi sa glumom je kad imaš priliku da se nađeš u istoj prostoriji sa piscem teksta. Deo posla izvođača je da proda publici tekst – čak i ako je Šekspir u pitanju, moraš da ubediš publiku: „Jel' ti se sviđa ova rečenica? A ova, pazi sad, šta kažeš, jel' da lepo zvuči? Evo, slušaj!" To uvek važi, radio ti O'Nilovu dramu ili Boyhood. Posao glumca je da bude vrh koplja koji se prvi zabada da bi cela ideja mogla da prodre. Gluma je za mene način da naučim nešto više o pisanju. Zabavno je pisati u društvu sa Ričardom Linklaterom. Volimo da pišemo zajedno je smo jedan drugom motivacija: „Da li je ta ideja zastarela? Može li se isto reći oštrije?" Kad čovek piše sam, toga nema.

Kad sam napustio Karnegi Melon da bi snimao „Društvo mrtvih pesnika", bila je to jedna od najvažnijih odluka u mom životu. Ranije sam snimio „Istraživače" sa 14 godina i video sam kako je to proslavilo Rivera Finiksa. Motivisao me je uspeh Stand By Me, kao i Riverov performans u Running on Empty. River mi je drug, generacija – mnogo sam od njega naučio od glumi –bio sam neviđeno ljubomoran na njegov uspeh. To je verovatno prelomilo. Na koledžu mi je u to vreme bilo teško, jedva sam dočekao da se ispišem.

Zna se koliko su mladi ljudi nestrpljivi, obično misle da svako drugi dobija svoj deo kolača osim njih, da im neće ostati ništa ako ne požure. Pet godina kasnije, dobro sam se zapitao o svemu što sam sebi uskratio. Sećam se da sam video kako mnogi glumci iz moje generacije postižu uspehe – Filip Simor Hofman, na primer, je završio školu i počeo da dobija mnoge sporedne uloge. Išao je uobičajenim putem, i već me je prestigao. Kad sam došao u Njujork bio sam mnogo uspešniji od njega – a onda je on sazreo i razvio se u pravog umetnika, pa mi je postalo jasno šta sam propustio. To nisam mogao ni da pretpostavim onog dana kad sam odlučio da napustim Karnegi Melon.

Jedan od najboljih projekata na kom sam radio bila je Before trilogija, gde sam imao priliku i da pišem i da nastupam. Retko se dešava da neko nešto lično napiše i zatim odglumi, ali da ne režira. Češće se radi sve u paketu, kao Vudi Alen. Mislim da su ti filmovi bili uspešni jer su svima nama bili tako lični. Većina filmova ima ili mušku ili žensku perspektivu, ali glas Džuli je u Before tako snažan da tu nema jednog autora, nema polno definisane perspektive.

Potrebno je imati njuh da ni se prepoznala razlika između površnog i suštinskog uspeha. Ko previše juri za uspehom, desiće mu se da krene pogrešnim putem. Možda je na mene uticala Riverova smrt, možda moji roditelji, možda sama činjenica da sam se ozbiljno odao pisanju, ali zaključio sam da bi mi škodilo ako bih postao previše slavan glumac. Zato sam se trudio da biram zanimljive situacije. Ako se desi da mi Ričard Linklater ponudi film, otići ću do Beča da ga snimim. Ako bude nešto ovde u nekoj Brehtovoj drami, može i to.

Upoznajte i pravog Voltera Vajta iz serija "Breaking Bad":

Poslednjih šest godina života, sve me više interesuju karakterne uloge. Ne znam tačno zašto, ali od Četa Bejkera do Sedmorice veličanstvenih do Modi, igrao sam razne stvari u kojima sam imao priliku da nadoknadim propušteno na studijama dramaturgije: glas, kostimi, perspektiva trećeg lica. To me menja kao glumca, što je stvarno uzbudljivo. Mnogo je toga što nisam naučio kad sam bio mali, sad pokušavam da to nadoknadim.

Još na VICE.com:

Brus Springstin misli da je Tramp pustio "duh rasizma iz boce"

Amerika se ne da, baš kao ni Brus Springstin

Nik Kejv nikada neće biti zaboravljen