Viralni video snimci mržnje su realnost osoba obojene kože

Ovaj članak prvobitno je objavljen na VICE Kanada.

Imam utisak da svakih par nedelja moje društvene mreže prođu kroz novi ciklus. Obično snimljen u redu na kasi u prodavnici, pojavi se video snimak nekoga kako izvikuje rasističke gadosti na neku osobu koja ni kriva ni dužna pokušava da ide svojim poslom. Ponekad ih snime same žrtve, a ponekad ih zabeleže nemi posmatrači. Iako je svaki video snimak jedinstven po svom užasu (čini da se ne postoje dva čina mržnje koji su potpuno identični), svi me podsete na istu stvar: "Ovo može da se desi bilo kome, bilo gde."

Ti video snimci nasilja postali su manje ili više nova normalnost za mene u poslednjih nekoliko godina. Krenu na autopleju bez zvuka i ne moram čak ni da pojačam ton da bih shvatila suštinu onoga što se govori. Nekad sam plakala kad god bi se pojavili, ali sada je njihovo dejstvo na mene manje momentalna reakcija, a više duboko ukorenjeni strah koji se uvlači u tkanje mog svakodnevnog života. Ako u autobus uđe osoba koja deluje neuračunljivo, plašim se da ću ja postati njena meta. Ako čekam u podzemnoj železnici, vodim računa da stanem što dalje od šina — i tome slične sitnice. I dok je za svaku ženu normalno da se plaši da bude sama po noći, relativno mali broj slučajeva zluradih komentara na moj muslimanski identitet napravili su od mene većeg paranoika nego što bih to volela da priznam. Ponekad kad ipak pogledam te video snimke, pokušam da zamislim sebe kao žrtvu, ali mi je trebalo vremena da shvatim zašto. Ne dešava se to zato što želim da postanem žrtva zločina iz mržnje, već zato što sam se oduvek pitala šta bih uradila kad bih postala. I nikad na to ne dobijem odgovor.

Prošlog meseca u Portlandu, u državi Oregon, ubijena su dva muškarca a jedan je teško ranjen nakon što su pokušali da odbrane dve tinejdžerke od zločina iz mržnje. Na osnovu izjave jedne od meta, šesnaestogodišnje devojke, interakcija se nije mnogo razlikovala od onoga što redovno viđam na svom Tviter fidu. Džeremi Džozef Kristijan je vikao na dve devojke navodno govoreći stvari kao što su: "Vratite se u svoju zemlju." Nakon što su se devojke pomerile od njega, trojica muškaraca su intervenisali a dvojica su ubijena kad ih je Kristijan izbo nožem. Ubrzo nakon incidenta, Destini Mangum, šesnaestogodišnja meta govora mržnje, rekla je u emotivnom intervjuu: "Izgubili su živote zbog mene i moje prijateljice." Čak i kao odrasla osoba starija desetak godina životnog iskustva od te devojke, ne mogu da zamislim sebe da se osećam iole drugačije. Samo zato što su ona i njena prijateljica postojale, dva čoveka su stradala braneći njihovu ljudskost.

Iako nije zabeleženo kamerom, ono što se desilo u Portlandu ostavilo je snažniji utisak na mene nego bilo koji od brojnih viralnih videa sa zločinima iz mržnje koje sam videla na internetu. Sad kad se desio najgori mogući scenario, video snimci su me podsetili na pitanje koje često sebi postavljam: "A šta, do vraga, treba da se desi?"

Ne znam šta bih želela da neko uradi kad bih ja bila maltretirana, a ne znam ni šta bih ja uradila. Lako je zamisliti situaciju u kojoj hrabro ustajem u odbranu sebe i svojih prava, ali znam da bih bila paralisana od straha. Ne bih želela da neko snimi zločin iz mržnje nada mnom zato što bi to bilo ponižavajuće. Ako neko interveniše, to bi moglo da eskalira situaciju, mada ne može sa sigurnošću da se kaže kako i kada. I iako tragedija koja se desila u Portlandu nije uobičajena pojava, nikad ne bih želela da neko bude povređen zbog mene. Ipak, znam da nisam ja ta koja bi trebalo da ispravi ovu situaciju.

"Upoznajte oca interneta":

Govoreći sa drugim osobama obojene kože, shvatila sam da se mnogi od njih nalaze u istoj situaciji kao i ja, jer ne znamo kako treba da se osećamo u jeku svih tih viralnih događaja. Majka Piters, novinar The Ringer-a, iskazao je sličnu zbunjenost povodom toga šta bi tačno ljudi obojene kože trebalo da osećaju kad vide kako se ti snimci pojavljuju na društvenim mrežama. Iako mi je Piters rekao da je nekada osećao bes, njegova osećanja su se od tada promenila. "Rekao bih da je to sada primarno iscrpljenost. Ne time što ne mogu da prokljuvim kako se osećam, već zato što ta osećanja iznova i iznova isplivavaju, i moram stalno da ih objašnjavam drugima ljudima, pre nego što sam ih i sam svario."

Kad sam primetila veći priliv video snimaka zločina iz mržnje na svojim društvenim mrežama, uglavnom sam ih retvitovala sa idejom da su ti video snimci neka vrsta dokaza mojih sopstvenih strahova. Ali gledajući ih, suočavamo se sa nedvosmislenom realnošću koju je lako zaboraviti. Opet, to postavlja pitanje — zašto moramo da gledamo te video snimke da bismo poverovali ono što se dešava?

Razan Naklavi, student Univerziteta u Južnoj Kaliforniji, oseća nešto slično, sa svim tim video snimcima koji sadrže otvoreno nasilje protiv osoba obojene kože, naročito kad su u pitanju snimci na kojima policajci ubijaju crnce. "Razumem snagu tih slika. Nema kraja ludilu što moramo da gledamo crnu osobu u njenim poslednjim trenucima života, dok ne iskrvari, da bismo shvatili realnost", rekao mi je on.

Postoji pregršt internet vodiča i literature šta ljudi treba da rade kad vide da se neko maltretira tokom zločina iz mržnje. Prošle godine je vodič koji je napravio francuski ilustrator postao viralan, pokazujući šta posmatrači treba da rade u slučaju da se neko u njihovoj blizini maltretira. U suštini, vodič pruža dva glavna moguća postupka: ne upuštati se u interakciju sa napadačem i uvek poštovati želje žrtve. Naravno, nema načina da tačno znate kako će situacija eskalirati, ali jedna stvar je savršeno jasna — zgroženost i šok su beskorisni ukoliko ne postanemo ozbiljni u obučavanju posmatrača.

Posle Bregzita, Univerzitet u Alsteru u Škotskoj izneo je teoriju da se rasistički napadi (koji su u porastu posle Bregzita) dešavaju zato što se "počinioci osećaju kao da delaju 'uz dozvolu' ili 'simpatije šire zajednice', izrečene ili neizrečene." Aktivisti su takođe odavno počeli da drže obuku za intervenciju posmatrača u svojim krugovima; jedan popularan besplatan internet vodič Koalicije za građanska prava Okruga Montgomeri u državi Merilend nudi razne tehnike de-eskalacije za različite scenarije. Naravno, ove tehnike nikad neće uroditi plodom u 100 odsto slučajeva, ali pružaju alatke neophodne da se umiri potencijalno nasilna situacija.

Nikad nećemo saznati da li je ono što se desilo u Portlandu moglo biti izbegnuto, ali znamo je da je osumnjičeni pokazivao mnoge znakove na šta je sve spreman. Izveštaji pokazuju da je Džeremi Džozef Kristijan često učestvovao u širenju govora mržnje na internetu i učestvovao na mitinzima krajnje desnice.

Najskoriji viralni video koji se pojavio na mojoj društvenoj mreži prikazao je ženu koja ponižava ljude u kineskom supermarketu zato što ne govore engleski. Koristeći se poznatim rečenicama, rekla je zaposlenima da se vrate u Kinu i, "ako ćete već da radite ovde, zakon kaže da morate da znate engleski." Snimak je napravio petnaestogodišnji Frenk Hong, a on je za CTV News rekao da su drugi probali da umire situaciju i objasnio svoje razloge za objavljivanje snimka.

"Okačio sam ovaj video da bih svetu pokazao da rasizam, ksenobija i šovinizam i dalje postoje u Kanadi i da moramo da uložimo zajednički trud da ih zaustavimo." Hong je želeo da široj publici pokaže konkretan dokaz onoga čega se mnogi od nas već plaše.

Često kad vidim takve video snimke samo osetim nemoć. I dalje do kraja nisam sigurna šta bi ja trebalo da radim kao neko ko i sama potencijalno može da postane meta mržnje. Ako mi je nešto savršeno jasno, onda je to da ljudi osećaju da mogu to da rade javno zbog neke vrste neaktivnosti dela većinske javnosti. Ispod Hongovog video snimka na mom tajmlajnu komentarisalo je mnoštvo zgroženih belih ljudi koji su ponavljali Hongovu tvrdnju da se ovakve stvari i dalje dešavaju u Kanadi. Ali kao i u slučaju svakog od ovih video snimaka, svesna sam toga da ciklus znači da će svi biti uznemireni i da će za par dana zaboraviti na snimak sve dok se ne pojavi novi.

Pratite Saru Hagi na Tviteru.

Još na VICE.com:

Kako poslati trola u zatvor

Kako učiniti društvene mreže manje odvratnim u 2017. godini

Zašto društvene mreže ne mogu da ispune prazninu u našim depresivnim životima