Kada si stariji, HIV pozitivan, poliamoran i slobodan

Stajao sam tamo, u Tejt Modern galeriji u Londonu, gledajući fotografiju Volfganga Tilmana pod nazivom Zalihe za 17 godina, osećajući se intimnim sa čovekom koga nikada nisam upoznao. Na ovom radu je prikazan kontejner pun bočica lekova protiv HIV-a. Pomislio sam da ću zaplakati.

Ja imam 48 godina, HIV sam pozitivan, i poliamoran sam gej muškarac. I iako ništa od ovih epiteta zapravo ne opisuje ko sam, svaki od njih je konstrukcija osmišljena da me ograniči i definiše.

Bio sam u Londonu da posetim svog tridesetogodišnjeg ljubavnika, Nou.

Jutros smo ležali u krevetu na njegovoj gajbi u Šordidžu i gledali TV. Dok mu je glava počivala u mom krilu, bio sam zatečen njegovom apsolutnom lepotom, i time kako ga je obasjavala svetlost koja je dopirala kroz prozor, načinom na koji se njegova glava pomerala sa svakim uzdahom, oblinama njegovog tela pod ćebadima, delićem njegovog dupeta i nogom koja je virila. Sve to zajedno je činilo trenutak koji je bio gotovo besprekoran, i ležao sam opčinjen njime i čudeći se šta smo nas dvojica postali bez spoljnih konstrukcija i ograničenja onoga što je tvorilo našu svežu vezu.

Prošao sam mu rukom kroz kosu, opipavajući oblik njegove glave, i bio sam zapanjen potencijalom te osobe: čitav život je bio pred njim, čekala su ga brojna iskustva, odrastanje i promene, I čovek koji će jednog dana postati.

Pre nego što sam otišao, jedan prijatelj me je pitao da li sam ikada zabrinut zbog činjenice što sam mnogo stariji od svih muškaraca sa kojima se zabavljam. Od Noe sam stariji 18 godina. Od svog muža Aleksa sam stariji 17, a od našeg dečka Džona 16 godina,

Odgovor je jednostavan – da, brinem se. Volim sebe da mučim sasvim određenim matematičkim rebusom, i to sam činio i tog jutra u krevetu sa Noom: kada ja budem imao 60 godina, on će imati 42. Kada ja budem imao 70, on će imati samo 52. Da li će i dalje hteti da se kara sa mnom kada više ne budem bio seksi, kada postanem samo običan starac? Da li će i dalje želeti da ide u šetnje sa mnom, da razgovara sa mnom, da me ljubi, grli i govoriti mi da sam lep? Da li će me i dalje voleti kada ostarim?

U trenucima kada se osećam posebno okrutno, podsetim sebe da sam HIV pozitivan, i zapitam se kako će se ta stvar odvijati dok budem stario. Hoću li živeti normalno (savremena medicina i nauka izgleda ukazuju na to da hoću), ili ću umreti unakažen bolešću, usamljen i bolestan?

Sećam se kada mi je tetka Ajrin pričala koliko je čudno iskustvo starenja. U to doba je imala 91 godinu, i rekla mi je da se oseća kao da je i dalje šesnaestogodišnja devojčica. Jedino što se izmenilo je bilo njeno telo i način na koji se svet ophodi prema njoj.

Trenutno sam u fazi života kada se ne osećam ni mladim ni starim, i kada iza sebe ostavljam pređašnja iskustva i doživljavam nova. Ovog maja ću napuniti 49 godina. Veći deo svoje mladosti sam bio navučen na heroin. Dvadesete i tridesete godine sam proveo boreći se s zavisnošću, i na kraju našao način da egzistiram, ali do trenutka kada sam ušao u četrdesete godine, naročito u kasnije četrdesete godine, ta borba se promenila – isprva mi je bilo udobno u sopstvenoj koži. Čak sam se i dopadao samom sebi. Godine su mi donele snagu. Bio sam srećan. Život je postao lep. Sav protraćeni potencijal moje mladosti iznenada se ostvario u nečemu što je imalo smisao. Imao sam nadu.

Moja igra brojeva je samo još jedna konstrukcija, kao one koje poriču moj potencijal da volim sve te prelepe muškarce. To je samo još jedan način da budem ograničen. Ako me vole u mojoj 48. godini, zašto me ne bi voleli u 78? Jedini razlog koji me tera da tako mislim je moj sopstveni strah – od toga da će me ostaviti, napustiti, od dana kada iznenada više neću biti dovoljan.

Ostariću i telo će me izdati. Izboraću se i grudi će mi omlitaveti, kita će mi otkazati, i spolja više neću izgledati onako kako se iznutra osećam. Jednog dana ću umreti.

Tako da mogu da biram: ili ću potonuti oprvan težinom te perspektive, ili ću se podići i procvetati, rastući iznutra. Umesto da me godište i HIV status definišu, mogu sebi da dopustim da me sve to ojača, da dopustim sebi da postanem čovek koji će u 98. godini biti jednako voljen kao što je voljen u 48.

Mi smo mnogo više od konstrukcija koje se koriste da nas definišu, mnogo više od naše telesne građe i pola. Definišu nas samo stvari kojima dozvoljavamo da nas definišu. Ja sam četrdesetosmogodišnji poliorijentisani HIV pozitivni gej muškarac, ali sam i mnogo više nego sve to.

Sećam se tog jutra sa Noinom glavom na mom stomaku – toga kako se okrenuo da me pogleda, smešeći se, i puke količine potencijala koji je taj trenutak sadržao.

Kada smo obišli Tilmanovu izožbu, otišao sam u toalet, zaključao se u jednu od kabina, i plakao. Noa je stajao ispred i razgovarao sa jednim prijateljem kojeg smo sreli. Nisam mogao da se kontrolišem. Bio sam ophrvan osećanjima zahvalnosti, nade i radosti.

„Mada, to mi ne smeta", sećam se da je rekla moja baka. „Ovaj osećaj starenja, spoznaja da ćeš uskoro umreti – to ti menja pogled na svet. Iznenada, iz ove perspektive, ne mogu da pobegnem od istine: sve ima značenje. Sve ima smisao".