Reklame
Tehnologija

​Koliko bi trebalo da sam uplašen da će me hakovati

Danas smo svi na internetu, a blogovanje o hakerima mi deluje kao da uđete u vodu u odelu od mamaca za ajkule.

pisao Mike Pearl
03 Jun 2016, 5:28am

foto: iz filma Hakeri via United Artists

U kolumni "Koliko bi trebalo da sam uplašen?", VICE autor Majk Perl koji pati od poremećaja anskioznosti želi da kvantifikuje užase sveta u kome živimo. Nadamo se da će vam njegovi tekstovi pomoći da mudrije prepoznate jedno od najvrednijih prirodnih dobara - vaš strah.

Plaši me sama pomisao da napišem ovaj naslov u kolumni. Ljudi koji se, recimo, boje ajkula, prosto mogu da izbegavaju plivanje u okeanu. Ali kako da izbegnete internet? Danas smo svi na internetu, a blogovanje o hakerima mi deluje kao da uđete u vodu u odelu sačinjenom od mamaca za ajkule.

Pretpostavljam da je najgori mogući scenario da kažem nešto što bi hakera uvredilo, ili da razljutim Anonimouse ili kinesku vladu ili Edvarda Snoudena (volim vas ljudi!), ili prosto, bilo kog belca sa kapuljačom u oluji zelenih brojeva, i onda se jednog dana probudim i skapiram da je neko iz strane zemlje kodiranjem naterao moj smartfon da mi šalje elektrošokove u bulju svaki put kada pokušam da tvitujem.

Zato sam se nameračio da saznam koliko je moguće da će elitni haker napasti moje podatke i da li imam neophodno znanje da ih digitalno odbijem. Odmah ću vam reći: nije mi se svidelo šta sam otkrio.

O hakovanju sam očigledno potpuno pogrešno razmišljao, objasnio mi je Džastin Kapos, ekspert za sajber bezbednost i asistent za kompjuterske nauke na njujorškoj Randon inženjerskoj školi. Komjuterski mađioničari sa boljim poznavanjem Fortrana nego engleskog nisu apsolutni magovi hakovanja, kaže. Čak i kada haker želi slavu, Kapos mi objašnjava, "najčešće su cilj i stvari koje si sposoban da izvedeš najimpresivnije", a ne tehničko znanje.

Namerni napadi ne podrazumevaju nužno napredno kompjutersko znanje. Hakovi koji stižu do naslova medija su prosto ekvivalent gledanja preko nečijeg ramena dok ukucava PIN u bankomat. To može da znači provaljivanje nečije lozinke promišljenim nagađanjem, ili proučavanje dela softvera za greške i pronalaženje "čudnog propusta za bezbedni ulazak", objašnjava Kapos. Drugim rečima, nema mnogo furioznog, holivudskog kuckanja po tastaturi koje verovanto zamišljate.

I, protivno još jednoj mojoj pretpostavci, Kapos mi je rekao da nametljivi, lični hakovi obično nisu delo profesionalnih hakera koji žele da ukradu važne tajne ili sabotiraju ljude. "Mnogo ljudi za koje znam da se ovime bave se ne uklapaju u stereotip belog muškarca sa kapuljačom", kaže Kapos. Prosečna osoba će se najverovatnije susresti sa "primerima kada ti bivši partner uđe u profil jer želi da zna šta se dešava i sa kim pričaš."

Ili, u slučaju bivše Miss Teen Amerike Kasidi Vulf, može da vas progoni perverznjak iz škole koji želi da uključi vašu veb kameru kako bi vas gledao dok ste goli. Volfina životna priča je ispovest o seksualnom uznemiravanju, ali jednostavna protivmera može da spreči slične slučajeve u budućnosti. "Nekada jednostavni trik poput stavljanja samolepljive ceduljice preko kamere može biti najefektivniji", rekao mi je Kapos.

I dok je veoma teško zamisliti da bi neko bilo šta dobio od mojih golišavih slika, Kapos mi je rekao da ne shvatam poentu: "Moraš da razmišljaš o tome koliko lično vrediš". On mi je objasnio da, ako mogu da zamislim koja vrsta razotkrivanja bi uništila moju karijeru i veze, mogu da se pobrinem da te informacije zaštitim od ljudi - i nekih koje poznajem - koji su dovoljno ludi da ih ukradu. O ostalim stvarima mogu da budem i malo opušteniji.

Ali pisac Info seca i bivši haker Nik Cubrilovic me je ponovo uplašio. "Mislim da bi većina ljudi trebalo da bude svesna da mogu da budu hakovani, ali da ih neće direktno ciljati - jer su verovatniji grupni hakovi", napisao mi je u imejlu.

Prema aplikaciji koju je prošle godine napravio Njujork tajms, već sam tri puta bio žrtva grupnog hakovanja. U suštini, ovo su bili proboji bezbednosti u platnim sistemima velikih prodajnih lanaca čije sam sajtove koristio, ali sasvim je moguće da je neko u nekom trenutku imao pristup mom imejlu.

Trenutni efekti grupnih hakova nisu očigledni jer obično više njih služi konačnom cilju. Recimo da sam malo opušteniji po pitanju sigurnosti i da će čet servis koji koristim biti hakovan. Ako sam taj čet servis koristio da podelim svoju HBO Go šifru sa roditeljima i ako je moja HBO Go šifra slična šifri za onlajn bankarstvo, moj račun bi mogao da bude ranjiv za napad.

Ako želite još strašniji primer, aplikacije sada mogu da snimaju audio dok vi gledate svoja posla i analiziraju ga u marketinške svrhe. (Jedna od tih aplikacija je i Fejsbuk). "Jednom kada se prikupe, podaci ostaju u aplikaciji. Njima ne odgovara da izgube informaciju o vama", kaže Kapos. I ako bi takvi servisi imali blagonaklone namere sa informacijama koje prikupljaju o vama, hakeri ipak mogu da dođu to njih.

"Zamisli koji je najgori mogući ishod u ovakvim situacijama", rekao je Kapos.

Kada zamisliš hakove koji se nadovezuju jedni na druge, lako je skliznuti u potpunu paranoju. Imajući to u vidu, možete da sumnjiičite bilo koju spravu u kući koja ima vezu sa internetom. "Možda vam deluje zanimljivo da imate kuvalo za vodu sa internet vezom. Ali kada pomislite 'pametno', pomislite 'moguće za hakovanje'", objasnio mi je.

Čekaj. Šta bi haker mogao da uradi sa mojim iKettle Wi-Fi električnim ketlerom?

"Ako probiju zaštitu tvog ketlera, ko zna?", kaže Kapos. "Možda mogu da ti zapale stan."

Sranje.

Konačna presuda: Koliko bi trebalo da sam uplašen da će me hakovati?

4/5: Upišavam se od straha.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Tagged:
Internet
Vice Blog
fenomeni
Mike Pearl
fejsbuk
hakeri
Hakovanje