Naftna polja u Kuvajtu koja su se pretvorila u pakao tokom rata u Zalivu

Nafta je bila kako početak, tako i kraj invazije na Irak.

|
dec 19 2016, 7:39pm

Igrom slučaja sam fotografisao venecuelansku naftnu industriju kada sam saznao da su naftna polja u Kuvajtu počela da gore. Vesti o katastrofi su uzbudili i Venecuelu u kojoj su, iz bezbednosnih razloga, zatvorili naftna polja za strance i izbacili me iz tog regiona oko Marakaiboa.

Do tada je već ceo svet znao da je velika vojna koalicija koju su predvodile Sjedinjene Američke Države planirala da iz Kuvajta izbaci iračku vojsku. Uspeh tog pohoda će označiti početak nestabilnosti na Bliskom istoku koja i danas traje.

Čim su koalicione snage ušle u Kuvajt u februaru 1991. i tako za samo dve nedelje srušile snove Sadama Huseina o proširenju, shvatio sam da "prava" priča leži u naftnim poljima Kuvajta na kojima je oko 600 bušotina bilo u plamenu, a mnogo više oštećeno. Zvao sam Kejti Rajan, urednicu fotografije Njujork Tajms magazina i predložio projekat. Odmah je prihvatila i počelo je planiranje.

Nafta je bila kako početak, tako i kraj invazije na Irak. Bagdad je insistirao da ima istorijsko pravo na delove teritorije Kuvajta, ali je Sadama posebno nerviralo je što prekomerna proizvodnja nafte u zemlji snižava svetsku cene ovog dragocenog goriva. Takođe je verovao da na naftnom polju Rumaila,koje se protezalo sa obe strane granice, Kuvajt koristi bušenje pod uglom i izvlači naftu koja pripada Iraku. Aneksijom Kuvajta bi Irak ne samo uvećao sopstvene rezerve, već bi i povećao uticaj na tržištu. To bi, barem za Sadama, bila kazna za kuvajtsku kraljevsku porodicu.

Ali ovaj plan se ubrzo promenio - kada je njegova vojska došla pod udar znatno moćnijeg neprijatelja u operaciji Pustinjska oluja. U januaru 1991, irački vojnici su počeli da pale kuvajtske bušotine sa ciljem da ispune barem jedan cilj Sadama Huseina - poskupljenje svetske cene nafte. Irački diktator je takođe shvatio da spaljivanje nafte ima vojnu vrednost. Crn dim spaljene nafte bi smanjio vidljivost vojnih letelica, čime je pružan zaklon iračkim kopnenim snagama. Takođe je naređeno da se iskopaju dugi rovovi, napune naftom i zapale, kako bi se usporilo napredovanje tenkova i teške mašinerije. Pa ipak, do 28. februara je iračka okupacija Kuvajta bila gotova, a jedino što je ostalo su spržene naftne bušotine.

Ubrzo su inženjeri i tehničari iz Amerike i Evrope rizikovali živote u pokušaju da ugase nekontrolisane vatre. Pre nego što sam krenuo u Kuvajt, odlučio sam da sačekam da kompanije zadužene za gašenje požara smeste timove i počnu sa radom. Većinu posla je na kraju obavila kanadska firma Safety Boss i Red Adairkompanija, kao i firme Boots & Coots International Well Control i Wild Well Control iz Kanade. Važnost ovog posla je bila ogromna: nekih 300 eksperata je trebalo da spreče dalje zagađivanja zemljišta i vazduha i spreče propadanje ogromne količine naftnih rezervi.

Ljudi na poljima su bili previše blizu opasnosti da bi razmišljali o bilo čemu sem o poslu koji je zahtevao iskustvo, osećaj za improvizaciju, disciplinu i neverovatnu snagu tela i uma. Bez ovih ljudi, šteta po prirodu i ljude bi bila znatno veća. Do početka aprila sam stigao do saudijske granice sa Kuvajtom i nakon što sam dočekao dozvolu da nastavim dalje, iznajmio sam terensko vozilo i počeo vožnju Kuvajtom ka najgušćim oblacima crnog dima.

Ovu knjigu izdajem 25 godina nakon drame koju će danas predstaviti javnosti. Jer, kada sam pregledao moj portfolio, shvatio sam da mnoge fotografije nikada nisu objavljene. Još važnije, shvatio sam da imaju vanvremensku vrednost: snimljene su 1991, ali su isto tako mogle da budu fotografisane danas ili sutra ukoliko bi došlo do slične katastrofe.

Za mene je to ipak bilo lično putovanje u prošlost. Ponovo sam preživeo boravak u Kuvajtu i osetio isto što i pre četvrt veka. Nikada pre niti kasnije nisam iskusio neprirodnu katastrofu tih mera.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu

Više na VICE
Vice Channels