​Lovačke priče lovca na duhove

Rad na polju paranormalnog donosi najuzbudljivije priče sa posla. Ursula Bielski, poznati lovac na duhove iz Čikaga, priča nam kako ju je jednom prilikom duh obezglavljenog čoveka pratio do kuće od Hal Hausa, rezidencije posednute duhovima. „Bilo je četiri ujutru. Na grudima mi je stajao čovek, stvaran koliko vi ili ja. Glave iznad vrata nije bilo", kaže ona. „Posle toga sam četiri noći provela na kauču."

Četrdesetsedmogodišnja Bielski piše o paranormalnim aktivnostima u Čikagu više od trideset godina. Kaže da njen ulaz u svet lovaca na duhove nije bio neočekivan. Odrasla je u kući punoj duhova na severu Čikaga, gde su se koraci redovno čuli a prisustvo nevidljivih bića osećalo. Njen otac, policajac u penziji, i sam je doprineo njenom izboru profesije. „Mrzela sam školu", priznaje ona sa osmehom. „A tata me nije terao da idem."

Umesto u školu, on bi je vodio okolo sa sobom, pa je imala priliku da prisluškuje razgovore njegovih prijatelja iz kojih je učila o sablasnoj prošlosti Čikaga. Jednu od priča je čula u policijskoj stanici na Ulici Maksvel, koja danas pripada obezbeđenju Univerziteta Ilinoj Čikago. „Išla bih tamo sa tatom, sedela na stolu šefa smene, i slušala sve što su imali da kažu. Nekad bi pričali o zatvoru u podrumu, nekada čuvenom po očajnom tretmanu zatvorenika. Pričali bi kako se još čuju vrisci i zapomaganje ljudi koji su tu nekad bili mučeni."

Sa šest-sedam godina, imala je prilike da čuje o još jednom bliskom susretu sa duhovima. Otac ju je odveo u Melodi launž, mali bar u obližnjem mestu po imenu Džastis gde je po prvi put čula priču o Vaskrsloj Meri, duhu autostoperke. „Pila sam sok dok su tata i barmen pričali o gostu koji je svratio dan ranije. Kleo se da je usput u kola primio stoperku, i da je ona kasnije nestala sa sedišta."

Bielski je studirala istoriju na Benediktinskom univerzitetu u Lajlu pošto joj je majka zabranila da se bavi glumom. Poslala je asistent studentu psihologije koga je zanimala parapsihologija, odnosno pojave paranormalnih aktivnosti. Radili su istraživanja na više lokacija u blizini Čikaga za koja se pričalo da pohađaju duhovi, što je Bielski dodatno usmerilo prema istraživanju paranormalnog.

Nešto kasnije, otvorila je turističko udruženje za obilazak posednutih mesta i počela da objavljuje knjige o paranormalnim aktivnostima u gradu. U Chicago Haunts piše o pozadini priče o „Vaskrsloj Meri", duhu iz Melodi launža, i navodi svedočenja ljudi koji su tvrdili da su se sreli s njm. Iznosi teoriju da je u pitanju duh Ane Norkus, devojke koja je preminula u saobraćajnoj nesreći nedaleko od te lokacije 1927. godine.

Takođe se bavi istorijskim zapisima vezanim za Hal Haus i mogućim poreklom obezglavljenog duha sa kojim se sama susrela. Ovu kuću je 1881. podigla socijalno progresivna žena po imenu Džejn Adams da bi radničkoj klasi Čikaga pružila obrazovne usluge i pomogla u zapošljavanju. Nedugo po otvaranju, žene koje bi posetile kuću počele su da prijavljuju da su unutar zidova uočile rogatu bebu sa papcima. Pričalo se da ovo đavolsko dete rodila žena koju je muž toliko zlostavljao da je pobegla u ovo utočište. Bielski navodi objašnjenje koje je u svom dnevniku ponudila sama Džejn Adams, da su ove žene umislile bebu iz priviđenja da bi sebi lakše predstavile muke sa kojima su se i same suočavale tokom života.

Povezujući savremene prikaze sa istorijskim ličnostima, lokacijama, i spomenicima grada Čikaga, Bielski spaja prošlost u sadašnjost. Ali ova rođena Čikaškinja poljsko-češkog porekla nije samo arhivista neupokojenih. Kad govori, jasno poput njenih karakteristično produženih samoglasnika čije se ljubav koju oseća za kuće duhova u čijoj je okolini odrasla. Time nas podseća da je njen rad u neku ruku i njena biografija.

Osim što vodi turiste u obilazak okoline Čikaga i prikuplja priče o duhovima, Bielski i sama sprovodi paranormalna istraživanja. Parapsihopatologija je u nezgodnom odnosu sa naučnim svetom. Rezultate parapsiholoških istraživanja teško je replicirati, što je dovoljno da naučnici prema ovoj grani nauke budu u najmanju ruku skeptični. Kritika ne zaustavlja Bielski, koja tvrdi da se od paranormalnog sveta ne može očekivati ponašanje u skladu sa pravilima normalnog. Neophodno je, smatra ona, upotrebiti najopsežnije metode posmatranja za koje znamo da bismo naučili što je više moguće.

Kao što je slučaj i u svim drugim zanatima, posao kojim se Bielski bavi menjao se sa vremenom. Tokom osamdesetih, istražitelji su pokušavali da posipanjem bebi-talka uhvate otiske stopala duhova, ili bi razapeli najlon preko dovratka da bi znali kad je nešto ušlo u sobu. Danas koriste laptop i precizni mikrofon da bi zabeležili zvuke bestelesnog kretanja.

Njena omiljena alatka je truba za duhove, instrument koji istražitelji paranormalnog pojačavaju onostrane glasove. Bielski priča o snimku koji je ovim putem napravila u Bečelors grouvu, groblju nekih sat vremena vožnje zapadno od Čikaga, poprištu brojnih samoubistava i nerešenih ubistava iz prošlog veka. Umesila je mikrofon u trubu i iznenadila se snimljenim zapisom: preko zvuka razgovora Bielski i njenih kolega, čuje se glas koga se ona ne seća te noći na groblju.

„Bio je to glas Majkla, jednog od naših istraživača, sasvim je jasno. Tu smo bili on, ja, i kolega Danijel. Kroz trubu se čulo da se Majkl grubo nakašljao." Ona ovde spušta glas za oktavu. "Zatim je rekao, Danijele! Tebi pričam, Danijele! A ispod svega toga, čuje se naš sasvim normalan razgovor koji smo u to vreme vodili."

Bestelesni glas sa groblja samo podseća na činjenicu da konstanto izlaganje natprirodnim silama nosi određene rizike. Bielski nam priča o još jednom grobljanskom incidentu kojim se bavi njena predstojeća knjiga. Ona i lokalni istoričar svratili su jedne večeri da bi snimali zvuke. Kad su hteli da pođu kući, shvatili su da im nešto ne dozvoljava. Iako je groblje bilo malo a njen saputnik ga vrlo dobro poznavao, četiri sata su besciljno lutali. „Videli bismo kroz drveće svetla automobila u prolazu i krenuli bismo u tom pravcu, ali njih kao da je pojeo mrak. Prosto ih nije bilo." Zastaje na trenutak. „I tu na kraju shvatiš da te neko ili nešto zajebava."

Mrtvi nisu jedina prepreka. Bielski tvrdi da ljudi potcenjuju rezultate koje je ostvarila na polju istraživanja paranormalnog samo zato što je žena. Baš kao i u ostalim naukama, muškarci su prva asocijacija kad se pomisli na parapsihologiju. Žene, sa druge strane, obično se vezuju za natprirodno u smislu urođenog talenta i subjektivnih osećanja, ne kroz naučnu analizu. „Kad ljudi čuju čime se bavim, automatski pomisle da sam proročica ili vračara, jer su to te ženske strane profesije." Bielski insistira da nije ni jedno ni drugo.

Kroz radove i predavanja o paranormalnom, Bielski pokušava da dosegne najširu moguću publiku da bi obezbedila da će predanja o prošlosti duhovima posednutog Čikaga istrajati. Ona smatra da pričama odaje počast duhovima i tako im pruža spokoj. „Te lokacije koje posećujemo prilikom obilaska, tu nigde nema natpisa, spomen-ploče, statue, nikakva komemoracija nije održana. A što je više neko mesto zanemareno, to su veće šanse da privuče prisustvo duhova."

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu