Naučila sam kako da preživim Trampa kao predsednika na kursu za ekstremno preživljavanje

Pokošena gadnim gripom, zamalo sam odustala od kursa za preživljavanje inspirisanog Trampom. Ali tada sam shvatila: post-apokaliptični svet ispunjen " zlim hombreima " neće čekati da prođe prehlada.

Tu sam se zatekla zato što se sledeće nedelje održavaju predsednički izbori u Sjedinjenim Državama, a Tramp bi mogao da ih dobije. Dok se kampanja Klintonove i dalje bori sa problemima u vezi sa upotrebom privatnog mejl servera , Tramp lagano počinje da je sustiže: prema jednoj nedavnoj anketi, Klintonova je u prednosti od samo jednog procentnog poena .

U tom kontekstu, odlazak na kurs preživljavanja kao pripremu za Trampov predsednički mandat izgleda kao sve izvesnija i racionalnija odluka. Predsednički kandidat Republikanske stranke pokazao je da veoma loše kontroliše svoju impulsivnost. Kad bude posezao za dugmetom za lansiranje nuklearnih projektila, ko zna šta sve može usput slučajno da zgrabi?

Da se poslužim seksualnom analogijom, Tramp je onaj jezivi lik s kim se jebete i koji verovatno ispaljuje ćorke, ali ćete ipak upotrebiti kondom, za svaki slučaj.

Plus, nisam jedna od onih koja će proći dobro u postapokaliptičnom scenariju. Nisam vešta u baratanju smrtonosnim oružjem i ne mogu da trčim daleko niti brzo. Pošto sam žena bliskoistočnog porekla, još sam i pogrešne nacionalnosti i roda — Trampova politika nije baš poznata po blagonaklonosti prema ženama ili muslimanima. Ne znam kako da pronađem hranu niti da se odbranim od rulje ćosavih Trampovih pristalica . Dolazak na ovaj kurs preživljavanja je metaforičko preventivno sredstvo protiv Trampovog predsednikovanja i praktično moj način da kažem: "Nosi se, beskrajna nuklearna zimo — spremna sam za tebe."

U pokušaju da izbegnem zarobljavanje pomaže mi Geri Džonston, koji vodi moju obuku za preživljavanje. Džonston je osnivač organizacije " Džek Rejven Buškraft", koja drži intenzivne kurseve preživljavanja u prirodi u seoskom krajoliku Kenta.

Survivalisti — moje istraživanje pokazuje — obično se predstavljaju kao ženomrsci koji sakupljaju peroreze i masturbiraju u kondome, ako je verovati ovoj zabavnoj diskusiji o preživljavanju . Ne svi survivalisti, saznajem. Džonston je legenda. Ima nežne oči poput mudre sove i seksi je na način na koji samo istinski praktični muškarci mogu da budu. Sklona sam da mu verujem zato što su mu šake naborane, poput praznih kesa za čips. Ne verujte muškarcu sa sićušnim, bucmastim šakama .

Najvažnije od svega, međutim, Džonston je obožavalac rijaliti serija. "Kad gledate sve te emisije o preživljavanju, vidite da momci uvek završe gore od devojaka", kaže on. "Jeste li gledali seriju Goli i uplašeni ? Lika u toj seriji opali sunčanica i posle devojke moraju da ga neguju." Većina stvari, saznajem, može se povezati sa Golima i uplašenima.

Džonston kupi moju fotografkinju i mene terenskim vozilom na ruralnoj železničkoj stanici u seoskom krajoliku Kenta i vozi nas preko polja punih raspomamljenih fazana. Duboko u šumskim predelima, vreme je da se započne sa obukom. Neverovatno, ali ispostavlja se da sam se čitavog svog života pripremala za postapokaliptični nuklearni svet a da to nisam ni znala. "Ako pogledate statistiku, u situaciji kada morate da preživite, obično prođu tri dana pre nego što stradate ili vas zarobe", objašnjava Džonston. "Sve što možete da uradite da biste sačuvali energiju pomoći će vam da produžite taj period. Dakle, svodi se na to da sve radite na najlakši ili najlenji mogući način." To što sam oduvek bila lenjivac koji hvata krivine kad god može zapravo je prednost u mom CV-u za preživljavanje.

Prvo učimo o unapred spakovanim torbama. Svaki dobar survivalist mora da ima jednu spremnu u slučaju nužde: pune su osnovnih potrepština neophodnih za preživljavanje u bekstvu, ali dovoljno lake da ih svuda nosite sa sobom.

Važno je da vaša torba nije upadljiva: "To je pomalo kao u Borilačkom klubu", objašnjava Džonston. "Ne pričajte o svojoj torbi. Ovo nije pravi trenutak da se hvalite kakve ste sve poneli. Želite da budete nevidljivi, da se stopite sa okolišem." On preporučuje da kupite nešto što izgleda jeftino: ovaj ranac Ivanke Tramp mogao bi da posluži svrsi.

Evo šta sve morate da stavite u svoju unapred spakovanu torbu: komplet za prvu pomoć, pribor za paljenje vatre (više o ovom kasnije), perorez i veći nož od ugljenisanog čelika, hranu, uže, plinski gorionik i metalnu šolju u kojoj ćete zagrevati vodu, kompas i mapu, svetiljku za glavu, vodootporni pončo, dvogled, tablete za pročišćavanje vode, vreću za spavanje, šatorsko krilo i superjaku travu da vam umanji stres zbog apokalipse (šalim se, miris bi privukao neželjenu pažnju).

Protivno vašem instinktu, ne želite da napunite torbu hranom. "Možete da izdržite tri nedelje bez hrane. To nije nešto oko čega treba da brinete." Hrana koju nosite sa sobom mora da ima visoku energetsku vrednost: čokoladne štangle, orasi i ovseni kolači.

"Nož će verovatno postati vaša najkorisnija alatka", kaže Džonston. "Lično bih više voleo sekiru, ali ja sam naviknut na rad s njom. Nemojte da vezujete nož na vrh štapa kao što viđate u filmovima, to je potpuna glupost. Ako želite nekoga da napadnete, samo naoštrite štap i upotrebite njega."

U tom trenutku već se osećam kao da sam pomalo zaljubljena u Džonstona, tako da radim ono što obično radim kad želim da testiram muškarce koji mi se dopadaju: pokrećem temu menstruacije.

Džonston se ne da omesti.

"Verovatno ćete morati da stavite malo tampona u svoju torbu, inače ćete morati da koristite mahovinu po imenu Sphagnum cymbifolium , iliti 'mahovinu krvi', koja upija tečnost i ima antibakterijska svojstva", odgovara mi on nehajno.

Čim ste spakovali torbu,morate da imate spreman plan za trenutak kad sve bude pošlo po zlu. Ako čitate ovo uz zvižduk sirena za vazdušni napad sa vestima o predsednikovanju Narandžastoglavog koje se bezbedno emituju iz podruma Trampovih kula, sjebali ste se.

"Ako nastane sranje, a vi pomislite: 'Šta da radim?', već je kasno", upozorava Džonston. "Napravite plan unapred. Napustite urbano okruženje i udaljite se od ljudi. Tu će prvo nastati džumbus. Imajte na umu da će mnogima isto pasti na pamet, tako da možete biti sigurni da će čitav saobraćajni sistem biti blokiran."

Sećate se one scene u Velikom udaru (Deep Impact) kada Elajdža Vud na svom zgodnom malom mopedu prestiže sve one ljude zaglavljene u saobraćaju koji će ubrzo umreti i uspeva da se popne na izdignut terent? Neka vam to bude smernica.

Kad ste završili sa pripremama, vreme je da pođete u potragu za hranom. Sastavila sam spisak trava i biljaka koje smete da jedete, ali to vas zapravo ne zanima, zar ne? U osnovi izbegavajte pečurke i crvene bobice i sa vama će sve biti u redu, sve dok ne umrete od gladi, kada neće.

Umesto toga, evo vam slike Viloua, Džonstonovog preslatkog labradora.

"Reč plan vam je praktično akronim: protekcija, lokacija, akvizicija i navigacija", objašnjava Džonston. "Protekcija može biti fizička zaštita — skloniti se od urbanih okruženja. Ili zaštita od vremenskih prilika kad navučete vodootpornu kabanicu. Ali obično je najvažnije od svega zapaliti vatru."

Paljenje i održavanje vatre uglavnom će vam pomoći da ne umrete hladnom, vlažnom, bednom smrću. Ispada da je trljanje dva štapa amaterski potez koji je najbolje prepustiti dasama iz serijala Goli i uplašeni . Stvarčice u Džonstonovom priboru za paljenje vatre su gluposti koje uglavnom već nosite u svojoj torbici: pamučna vata, vazelin ili antibakterijski gel za ruke, upaljači i šibice.

Kao motanje savršenog džointa , i paljenje vatre zahteva vežbu. "Uvek kažem: 'Ne dozvoli sebi da prvi put nešto isprobavaš u trenutku kad ti život od toga zavisi'", govori Džonston smrtno ozbiljno, dok u ruci drži kuglicu pamučne vate. "Vežbajte unapred." Da biste zapalili vatru, morate da sakupite jebeno veliku gomilu drva ("triput više nego što mislite da vam treba, a još i više od toga ako je vlažno"), kao i grančice za potpalu (praktično sasušeno granje).

Poređajte drva od najmanjeg ka najvećem. Složite donji sloj od grančica srednje veličine (važno je da vaša vatra bude izdignuta od zemlje), potom na vrh postavite dve malo veće cepanice preklapajući ih u obliku slova "V". Stavite sitne suve grančice preko cepanica ukrštenih u "V". Sada uzmite svoje pamučne vate i premažite ih vazelinom ili antibakterijskim gelom (od njih pamučne kuglice vate postaju zapaljivije.) Nagurajte pamučnu vatu u sredinu "V" konstrukcije, zapalite je i — uz malo sreće — vatra će se rasplamsati. Kad se razgori, nabacajte na nju najveće cepanice.

Jedno upozorenje: moja vatra je ispočetka izgledala ogromno, a gorela je svega 15 minuta. Trebaće vam mnogo drva.

Najvažnija stvar koju sam naučila tokom dana provedenog sa Džonstonom jeste da je preživljavanje jebeno teško. Nisam mislila da to zvuči banalno: kad radite kao pojedinac umesto kao deo tima, za sve vam treba beskrajno mnogo više vremena i sve je mnogo teže postići.

"Ako svoj plan za bekstvo možete da uskladite sa drugim ljudima — idealno bi bilo sa njih 10 do 15 — to bi bilo savršeno", savetuje Džonston. "Ova usamljenička šema vam se na duže staze neće isplatiti. Morate da računate na fizički elemenat — što će reći, imaćete puno toga da uradite — tako da ako imate nekoga sa kim možete da podelite radne obaveze, to bi moglo da bude od velike pomoći. Ali važan je i emotivan i mentalni deo čitave priče, imati podršku da istrajete."

Džonston i ja konačno uspevamo da napravimo sklonište. Razmotavamo šatorsko krilo, pronalazimo dva stabilna drveta i razapinjemo ga između njih. Pričvrstivši donji deo krila za zemlju sa dva parčeta drveta, lepim ćebe od astrofolije za donju stranu šatorskog krila (da odbija toplotu vatre) i sedam na neraspakovanu vreću za spavanje.

Osećam se dobro dok mi vatra greje lice a društvo mi pravi Vilou — sve dok se vatra ne ugasi i opet mi postane hladno i bolno. Život u bekstvu očigledno nije održiva opcija, iako bih radije iskušala svoje šanse u postapokaliptičnom svetu sa našiljenim štapom nego da se zavlačim u bunker sa republikanskom vrhuškom.

Čvrsto odlučujem da ću pokušati da nagovorim sve svoje prijatelje iz Sjedinjenih Država da glasaju za Klintonovu.

Udobno ušuškana u vozu na povratku za London, prisećam se nečega što je Džonston rekao: "Što više vremena provodim u šumi, bolje shvatam da ove stvari ne možete da radite sami. Morate da budete deo zajednice."

U post-bregzitovskom političkom pejzažu kojim dominira Tramp, lako je steći utisak da se sve više otuđujemo jedni od drugih. Izolacionizam, sumnja i nepoverenje prema našim komšijama vodeća su načela našeg modernog svetskog poretka. Ali, kao vrsta i kao nacija, istinski smo veliki tek kad radimo zajedno. Kao što ćemo se sakupiti 8. novembra da upotrebimo papir i olovku — a ne vatru i zašiljeni štap — da jednom za svagda pobedimo tu narandžastokosu avetinju.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu