Koje knjige čitaju zatvorenici u Centralnom zatvoru u Beogradu

Pre nekoliko dana pojavila mi se na Fejsu grupa Knjige za zatvorenike i kliknula sam da vidim jesu li to neke liste preporuke šta se čita kad zaglaviš tvorza, ako uopšte postoji nešto šta je najbolje da se čita da se prekrati vreme u ćeliji, jer ja sigurno ne bih mogla da provedem tako zabavno vreme kao neka od junakinja iz Orange is the New Black, pa bih morala bolje da osmislim neki intezivnu aktivnost. Odavno nisam baš zagrejana za intezivno čitanje i kad sam saznala da se radi o sakupljanju knjiga koje se prosleđuju zatvorenicima, konačno mi je nešto što ima veze sa čitanjem zazvučalo smisleno.

Obično, kad vidim neki citat ili kampanju za čitanje knjiga jako popizdim od tog patetičnog prosipanja mudrosti i kultur-fašističkog naklapanja kako su ljudi koji čitaju knjige pametniji, superiorniji, bolji ljudi i ostale gluposti. A to nije zbog toga što ja slabije čitam u poslednje vreme, stvarno nije zbog toga, već zato što izvan mog kruga prijatelja postoji gomila ljudi koji ne mogu da se bave čitanjem knjiga, jer život. Njima njuejdžerski citati i slatke ilustracije o knjigama i čitanju koje se šeruju na Fejsu ne znače ništa; u jednoj ruci drže kesu sa namirnicama koje su kupili u Tempu na drugom kraju grada, jer je 10 odsto jeftinije, a u drugoj torbu sa garderobom za presvlačenje, jer će radni dan za platu od 36.000 dinara da traje 12 sati, pa nemaju baš luksuz da u prevozu drže knjigu i postanu prosvećeniji.

Ljubav prema čitanju se razvija, i uglavnom to nije sad ti si kao sam naišao na knjigu i postao manični čitalac. Postojala je nekad negde neka osoba koja ti je dala neku kul knjigu koja ti je otvorila čitav jedan novi svet. Imao si sreće da uđeš u taj predivni svet, jer te je neko uveo u njega. Ako me ne lažu roditelji, ja sam od treće godine naučila ćirilicu, a od pete latinicu i od tada se svako veče mog detinjstva uspavljivala sa knjigom. U srednjoj sam se ložila da ću da upišem književnost, jer sam zamišljala da to znači da ću da čitam knjige. Hah, kakva zabluda.

Sada mi je čitanje knjige jedna od poslednjih aktivnosti za razonodu, jer imam milion prečih stvari koje pročitam u toku dana, a mogu da se uklope u poremećaj pažnje od koga većina nas boluje.

Ipak, kad bi sav taj sadržaj negde izostao i bio nedostupan, najlogičnije i najlepše bi bilo da se posvetim čitanju knjiga, kada bih birala.

Neki ljudi imaju sve vreme ovog sveta i ceo dan im prolazi u tome da smisle šta će da rade da ga ispune, a okruženi su takvom statičnošću, da živi svet knjiga, stripova, pa čak i časopisa je sve što imaju na raspolaganju. To su, na primer, ljudi u zatvorima, koji na odsluženju svoje kazne, nemaju taj luksuz ili teret (?) društvenog života, pa da moraju da biraju šta će da rade. Jedina smislena aktivnost u kojoj im prolazi dan u ćeliji, često je čitanje. Ne mogu da im zavidim, jer ono jednom kad sam bila u Centralnom zatvoru nekim poslom, pamtiću ceo život - taj miris memle, ispošćeni zidovi i oči ljudi koje upijaju svaku reč nekog ko je došao „spolja" i ima nešto „zanimljivo" da im kaže. U takvoj atmosferi knjiga može da predstavlja pravo blago.

Fotografija, Flickr Jayel Aheram

To znaju Maja Delić i Iva Modli, koje su rešile da organizovano sakupljaju knjige, stripove i časopise za ljude koji se nalaze iza rešetaka i koji su nakon vremena provedenog tu, uglavnom prepušteni sami sebi. One su želele da obogate postojeću biblioteku Okružnog zatvora u Beogradu i krenule su u akciju.

Naravno, kad su krenule, bilo je standardnih komentara - zašto knjige "daju najgorima, umesto deci u domovima", a neki nisu ni razumeli zašto zatvorenici treba da čitaju.

VICE: Recite mi nešto o vama – ko ste vi i zašto ste počele sa ovom akcijom prikupljanja knjiga?

Iva Modli: Ima nas dve - Maja Delić, filološkinja i Iva Modli, dramaturškinja. Arhetipski - dobar i loš pandur. Moj motiv je prost- svako ko se loži na knjige je moj drug. Dobar je osećaj da opremaš zatvorsku biblioteku. Veruješ da će neko, pritisnut nemaštinom sadržaja u ćeliji, da potegne za knjigom i neminovno se pozabavi samim sobom. Dobar sa sobom, još bolji za društvo kad izađe napolje.

Maja Delić: Slažem se, i verujem da u zatvoru i oni koji obično ne čitaju, kad-tad posegnu za knjigom iz dosade. Knjige mi najviše pomažu da ukapiram i promenim neka životna iskustva, i valjda polazeći od sebe to želim i njima, jer im je to najpotrebnije.

Kako ste počele sa akcijom?

Maja: Prošlog decembra sam se selila iz Beograda i imala sam neke od knjiga koje su mi bile višak i nisam znala šta da radim sa njima. Jedno veče dok mi je drugarica pričala o svom bratu koji je u zatvoru, sinulo mi je da su zatvorenicima knjige apsolutno najpotrebnije. Kako je bilo vreme praznika, palo mi je na pamet da sakupim još knjiga i da ih zajedno sa mojim poklonim zatvorenicima za Novu godinu. Napravila sam stranicu na Fejsbuku i krenula da pišem knjižarama u gradu, ali niko se osim knjižare 'Baraba' na Dorćolu nije odazvao. Onda sam krenula da lajkujem druge stranice na Fejsu, sto mi je bilo nekako i zabavno pošto se moja tada zvala 'Novogodišnji poklon za zatvorenike'. Mnogi su lajkovali iz radoznalosti. Za uzvrat su se odazvali neki fenomenalni ljudi koji su me jako ganuli svojom podrškom i time koliko su se iscimali oko cele akcije. Među njima je bila i Iva koja je prva došla da mi donese knjige i kad smo sele da popričamo, jedva smo se zaustavile posle četiri sata, i od tad smo postale tim.

Na kraju svega mislim da je ova akcija meni najviše pomogla, jer nikada nisam upoznala toliko dobronamernih ljudi u Beogradu, i svaki put kad se neko javi, to mi ulepša dan.

Iva: Sećam se kad mi je bivša studentkinja poslala zahtev da lajkujem stranu "novogodišnji pokloni za zatvorenike", pomislila sam – kakva je ovo zajebancija! U moru Fejsbuk gluposti, izgledala je kao dirljiva i usamljena akcija, sa nula lajkova. Pritom, tajming je bio potpuno pogrešan, svi u histeriji oko Nove godine. Pratila sam par dana stranicu, napunila torbu knjigama i otišla da upoznam Don Kihota lično.

Da li ste i ranije radile nešto slično?

Maja: Dosad sam se učestvovala u akcijama najviše oko pomoći deci, životinja, i prošle godine oko imigranata u Beogradu.

Iva: Držim časove pisanja grupi devojčica u domu "Vasa Stajić" na Voždovcu volonterski. Kad napune 18, one će iz jednog ušuškanog života većinom pravac na ulicu, koja ima sreće - kako one misle, udaće se. Tako da, zavisno od ambicija i afiniteta, pišemo ljubavna pisma, vodimo dnevnike, ispravljamo sastave za školu, analiziramo knjige. Formira se kritičko mišljenje. Čitaju se Emili Bronte i Anais Nin.

A kako su ljudi u zatvoru reagovali na ovakvu akciju?

Maja: Kada smo poslale prve knjige u CZ, načelnica službe za tretman u Okružnom zatvoru Gorana Strahinjić nas je zvala na sastanak da se upoznamo i pokazala da je otovorena za svaku saradnju. Dugo smo pričale o zatvorskom sistemu i koje su mogućnosti, a koja ograničenja kako bi se poboljšali uslovi i olakšao boravak zatvorenika. Nas četiri žene koje smo došle i počele od sakupljanja knjiga, imale smo još ideja kako da se više uključimo. Iva je htela da započne radionice pisanja, a Sonja Pantelić je imala želju da održi koncert sa svojim horom u zatvoru. Nekoliko meseci kasnije, Ansambl Kralj Petar Prvi je održao svoj prvi koncertu u CZ-u, sa pola duhovnim pola svetovno-zabavnim programom . Iako se u javnosti zatvorenici prikazuju kao ljudi koji su nezainteresovani za kulturno uzdizanje, ovaj koncert je dokazao suprotno. Publika je na bis tražila Drugu rukovet Mokranjca!

I šta ste zaključile iz ovih vaših akcija da najviše nedostaje zatvorenicima?

Maja: Pod jedan, tim ljudima tamo fali prostora, bukvalno, a druga je priča što je neophodan mnogo napredniji sistem rehabilitacije. Mislim da je sada već opšte poznato da zbog nedostatka praktičnog rehabilitacionog programa u zatvoru i nepostojećeg programa resocijalizacije, kada izađu napolje , bivši osuđenici su dodatno osuđeni na kriminal jer im je skoro nemoguće da dobiju posao i promene svoj život. Poslovne ponude dobijaju samo od "stare ekipe". Zato je ovo jako važna tema, i veliki problem u našem društvu koji se gura pod tepih, jer takav sistem praktično pravi više kriminala nego što ga smanjuje i zato imamo veliki broj povratnika. Pritom, najveći deo zatvorenika je tu zbog droge; znači njima treba rehabilitacija umesto kriminalni život u koji zatvor najčešće vodi. Zato mi želimo da budemo prisutne i da im pružimo podršku, da im pokažemo da nisu sami, jer znamo koliko im je teško da se vrate u normalan život.

Iva: Nedostaje im vera u sebe da mogu da se promene. Isto kao i mnogima na slobodi.

Da li zatvorenici vole da čitaju? Šta najviše?

Maja: Nedavno sam pričala sa jednim dečkom koji je bio u CZ-u nekoliko puta. Kad sam ga pitala da li čita knjige u zatvoru, rekao je da ih samo tamo i čita!

Iva: Biografije istorijskih likova, epska fantastika, ljubavne teme. Knjiga „50 nijansi sive" je prema mojoj anketi i dalje broj jedan među zatvorenicima.

Šta ljudi najčešće poklanjaju?

Maja: Svašta smo dobili. Od stripova i časopisa do romana i kuvara – nikad se ne zna šta će nekoga da zainteresuje. Bilo bi dobro opremiti biblioteku sa više psiholoških knjiga, knjigama samopomoći i podrške, udžbenika iz bilo čega, bilo kakvi časopisi su dobro došli pošto se koriste i za ukrašavanje ćelija! Selotejp, sveske, olovke su isto uvek potrebne.

Iva: Bilo je dosta Politikinih zabavnika i časopisa Sensa, zatim edicije klasika koji su se kupovali uz novine, neka religiozna literatura u sveščicama. Ceo jedan kontigent na temu ljudskih prava, dečko pravnik koji je sad na doktoratu je doneo svoju školsku literaturu, koja mu više ne treba.

U svakoj turi stigne bar po jedna "Na drini ćuprija". Bilo bi dobro donirati praktikume i neke priručnike tipa "kako napisati CV" i slično, sve ono što mi pretražujemo na Google-u, jer u zatvoru nema neta.

Koje knjige su zabranjene da se doniraju zatvorenicima?

Maja: Uglavnom se sve prima osim knjiga koje su "nepoželjno-edukativnog karaktera", tipa kako pobeći iz zatvora, obiti banku, itd. Štivo koje podstiče na agresiju… mislim sve u granicama razuma.

Iva: Jednom prilikom su sklonjene publikacije iz oblasti ljudskih prava, sa objašnjenjem da su zastarele.

Da li znate koliko ste do sada prikupili knjiga/stripova?

Maja: Okvirno - preko 600 knjiga i isto toliko časopisa. Ove godine ćemo opet praviti novogodišnju akciju pa se nadam da ćemo udvostručiti taj broj do kraja godine.

Da li razgovaraju među sobom o pročitanim knjigama, da li razmenjuju među sobom knjige?

Maja: To ne znam, ali je to upravo radionica koju bih volela da pokrenem u CZ-u, samo da provodim više vremena u Beogradu. Kao teoretičarka knjizevnosti, verujem da nam razumevanje raznih karakternih likova gradi veće razumevanje i empatiju za druge ljude. Pored toga, takva radionica bi dala zatvorenicima neku drugu temu za razmišljanje osim njihove egzistencije iza rešetaka.

Kako su reagovali drugi ljudi koji su čuli za vašu akciju?

Maja: Ima ih tri vrste – oni koji odmah žele da podrže akciju, oni koji ćute, i oni koji automatski kritikuju to što radimo i za sad uglavnom svi ostaju pri svome. Kritika koju dobijamo je u suštini ista – zašto ne poklonimo knjige deci u domu umesto zatvorenicima? Nažalost, ova kritika se širi bez dubljeg razmišljanja i bez iskustva u radu sa ugroženim grupama.

Iva: "Nisi valjda našla dečka u zatvoru?" Jedna je keva. Ovi koji podržavaju akciju se najčešće raspituju šta je na listi zabranjenih knjiga i trude se da štivo koje doniraju bude poučno. Taj urednički aspekat daje humanu dimenziju celoj akciji, pokušaj komunikacije ljudi sa obe strane zida.

Načelinica službe za tretman Okružnog zatvora zamolila je da se napiše i pismo uz knjige koje se šalju, da bi se poslala neka zahvalnica. Da li je bilo nekih zanimljivih poruka?

Maja: Bilo ih je dosta. Jedna od mojih omiljenih je vrlo kratka: "Čovek se seća ako hoće, a zaboravlja ako može. Greše ljudi."

Iva: Meni je je bila interesantna tajna poruka iz zatvora. Mladić je poslao ljubavnu pesmu i zanimalo ga je stručno mišljenje o njenom kvalitetu.

Hvala vam Majo i Iva!

Oni koji žele da se priključe akciji sakupljanja knjiga za zatvorenike, mogu da se obrate Maji i Ivi preko Fejsbuk stranice Knjige za zatvorenike ili putem mejla knjigezazatvorenike@gmail.com

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu