Samoj sam sebi najgori neprijatelj i to mi dobro ide

Već neko vreme (verovatno čitavog života) sam pod utiskom da je moja mržna prema samoj sebi zaslužena, važna, a ujedno služi i kao zaštitna mera. Ovo je posebno tačno kada pričam o konstantnoj žestokoj samokritici u kojoj mislim da, ako prepoznam sve što bi potencijalno moglo da bude loše sa mnom, neću biti uhvaćena nespremna ako te stvari neko drugi primeti. Ovo važi za sve stvari od seksa (moje sise su opuštenije nego prošli put kada smo se kresali) preko smrti (ne verujem u pakao, ali ako postoji, ja tamo idem) do ovog eseja (da, on je prilično ličan i neće stići u vesti).

Ali da li sam zapravo najgore ljudsko biće ikada? Ako nijedan čovek nije savršen u svim pojedinostima, sasvim je logično da niko i nije loš u svim pojedinostima. Šta ako je impuls za samokritikom samo loša navika, a ne nešto što me zaista štiti?

U pokušaju razumevanja moje samoosude, pričala sam sa svojom dobrom drugaricom, njujorškom psihoterapeutkinjom Ejmi Džouns o dobrim i lošim stranama samokritike, Ničeu i empatiji.

*So Sad Today: Znam da si u poslednje vreme u fazonu da samokritika nije dobra. Kako si došla do toga?*

Ejmi Džouns: Mislim da to ima veze sa starenjem, ali i sa prilično tvrdoglavim agnosticizmom. Odlučna sam da budem stalno svesna smrtnosti i mislim da je to sjajan motiv za odlučivanje o tome kako iskoristiti vreme i energiju.

Mislim da je to dobro. Kada sam neraspoložena, čini mi se da smrt izvire iz svega. A kada sam na terapiji, u fazonu sam da ćemo svi umreti i da to ne treba da nas uzbuđuje. Pa mislim da bi mi baš bilo utešno, ili barem iskreno, kada bi mi terapeutkinja rekla da i on to zna.

Mislim da je sasvim prirodno sa agnosticizma preći na humanizam, a za mene je Džordž Saunders to odlično sažeo kada je govorio o načelima humanizma: "Mislim, slažem se, oni su osnova svega istinitog. Ali ti stavovi nisu dovoljni. Ne bi mi mnogo pomogli na samrtničkoj postelji."

Ako možete da odbacite osnovni potencijalni kvalitet humanizma kao sistema vrednosti, mislim da je sledeći korak reći "pa, barem JA mogu da budem dobar, ili da to pokušam". Ali, za mene barem, nema univerzalnog značenja ove izjave. Deluje mi da je "dobrota" toliko kulturno iskonstruisana i relativna da "ja ću biti dobar" postaje apsolutno beznačajna izjava.

Imam toliko različitih načina samokritike, toliko ukusa, čitavu dugu u kojoj ima prilično velikih i strašnih stvari: kao da neki kosmički sudija ocenjuje moj svaki korak i misli da sam govno. Ali ponekad je ova samokritika vrlo površna (kako mi koža stari ili da li ta i ta osoba misli da sam gubitnik) i služi da me odvrati od razmišljanja o većim pitanjima lične slobode i kako želim da živim život.

Tačno tako. Vreme prolazi. Ne dozvoli da ti kosmičke sudije ukradu vreme.

Neću ni da se pretvaram da potpuno razumem Ničea, ali on prilično dobro argumentuje tvrdnju da dobro u početku nije nužno značilo "ono što nije zlo". Označavalo je "snagu". Važno je razumeti da nije predstavljalo suprotnost "moralno lošeg". Ako se trudite da budete "dobri", a zapravo se trudite da budete "jaki", polje se pomalo širi. Mislim da se Niče nadovezuje i kaže da pod "jak" podrazumeva aktivnu zahvalnost za činjenicu da ste živi, tj. da i dalje niste mrtvi.

Ponekad ostajanje živim zahteva ogromnu odgovornost. Stvarno je tako!

Slažem se, ponekad može da bude teško. Modernija verzija ovih stavova se može naći u radu psihologa Lorensa Kolberga. Tokom 1970-ih je ustanovio hijerarhiju moralnog razvoja koja uključuje prelazak od samointeresa preko ponašanja po pravilima, pa sve do brige do opštih ljudskih prava. Žene su se po pravilima pokazivale loše na ovim testovima morala, a onda se ispostavilo da je čitava studija postavljena na podacima koji nisu ni podrazumevali žene. A pošto su žene socijalizovane tako da pre svega budu racionalno orijentisane (kao 'majke', 'dobre devojke', 'dobre drugarice') za razliku od muškaraca, ispostavilo se da nisu dovoljno moralne. Mnogi inteligentni ljudi dobrih namera lako mogu da odbace ovaj problem uz obrazloženje da je ono što se podrazumeva pod "dobrim" jedna od najvećih konstrukcija.

Ovo deluje kao apsolutna istina kada pričamo o internetu na kome je pojam "dobrog" potpuno prazan. Na primer, ljudi onlajn stalno pokušavaju da budu dobri, a u mračnim sobama svojim prijateljima šapuću kako se stvarno osećaju.

Mislim da jedni drugima dugujemo da javno pričamo o tome koliko je teško naučiti kako treba živeti, umesto da o tome popujemo na internetu.

Psihoanaliza u ovom trenutku u istoriji tvrdi da naše najdublje ideje o pojmu "dobra" potiču iz porodične sredine, a u idealnim slučajevima, te porodične sredine mogu biti prilično izolovane i jedinstvene.

Okej. Znači, moj "kosmički sudija" se zapravo zasniva na mami.

Kada sam bila mala, na televiziji se stalno pojavljivala jedna pesmica: "Najvažnija osoba na celom svetu si ti, a sebe jedva da i poznaješ." O toj kratkoj pesmici sam kao klinka mogla satima da razmišljam. Šta bi to moglo da znači? Ali sada mislim da sam je skapirala – niko sem tebe ne zna kakav integritet ili etos ti je potreban za život zbog koga nećeš zažaliti pred smrt.

Dve ili tri stvari u tvom gornjem pitanju se fokusiraju i na stav da treba biti savršen u vezi: pitanje "šta ako neko primeti moju nesavršenost pre mene" otvara čitavo polje osećanja da nismo vredni ljubavi. Sjajni psihoanalitičar Adam Filips o ovom pitanju super-ega (mehanizam psihološkog pritiska u koji stupamo kako bi bili sigurni da smo 'dobri' koristeći samokritiku i zabranu) u vezama kaže da nas ovakav stav zapravo čini odbojnim i osuđenim na samoću:

"Strele neverovatne sreće nisu ništa u poređenju sa ubitačnim insinuacijama i distorzijama super-ega, jer je zadatak super-ega, kako ga je Frojd opisao, da od pojedinca napravi zatvorenu jedinku nesposobnu za razmenu. Ili da ga učini toliko prestrašenim samoga sebe, punog samoprezrenja, izolovanog, dosadnog i krivog, da niko ne može da ga voli ili želi. "

Da li moja stalna samokritika može da ima neke prednosti? Ili su teorije da me ona ujedno štiti i prosvetljuje potpune laži?

Mislim da samokritika može da zadre u samorefleksiju ili generalno razmišljanje o tome šta znači biti ljudsko biće, i da te tako zapravo i štiti. Štiti te u tom smislu da ćeš lako podneti svoju smrt. Ali ako samokritika prevaziđe proučavanje samoga sebe, nisam sigurna da je toliko korisna. Pod samoispitivanjem podrazumevam kada ste stvarno iskreni o svojim motivima u bilo kakvom postupku.

Kada sebe lažemo o svojim motivima – činjenica je da svi ponekad imamo prilično mračne motive (Jung ih naziva senkama) – onda ti motivi preuzimaju kontrolu i naš integritet počinje da se raspada.

Onda je najbolje da prihvatimo svoju senku. Da se smuvamo sa njom. Da se ne pravimo da ne postoji.

Da, pošto će ona svakako obaviti svoj zadatak pa je bolje da se držite za ruke dok se to dešava. Može se reći da bi trebalo da se složimo oko nekih stvari oko kojih treba biti samokritičan, recimo "da li sam dovoljno saosećajan?" Ali čak ni ovi koncepti nisu nedvosmisleno dobri. Studije su pokazale da empatiju vrlo često ispoljavamo prema ljudima koji su "slični nama" dok je uskraćujemo onima od kojih se "razlikujemo". A istorijski znamo kako se to završava. Empatija kao autonomni nervni refleks često znači da bismo pre skrenuli voz sa 400 ljudi u provaliju kako bismo spasili dvoje ljudi koji stoje na šinama, samo zato što to dvoje možemo da vidimo dok nam je onih 400 unutra van vidokruga. Tako da je i empatija problematična vrednost.

Nemoj ni da počinjem sa "patološkim altruizmom". Stvarno to ne želiš. Moj prijatelj je stvorio izraz "narcimistik" i svako ko je bio na nekoliko časova joge ili se razočarao u aktivizam, zna tačno o čemu se radi.

Mislim da želimo da verujemo da postoji hijerarhija dobroga, samo da bismo imali čemu da težimo. Obožavala sam svoje učitelje joge, dok nisam skapirala da su i oni ljudi i da greše. Razočaralo me je što su grešni, ali samo zato što su se oni pravili da to nisu. Kada ti neko kaže da ideš u Oz, a onda vidiš običnog čoveka iza zavese, u fazonu si: - Pa ti si isti kao ja samo sa veganskim kolačićem, usnom harmonikom i parom Lululemon pantalona.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu