Moja baka i njenih dvanaest abortusa u Sovjetskom Savezu

U ruskoj kulturi, baba je nukleus svake porodice. Kada je naša porodica 1995. godine emigrirala iz Moskve u Vankuver, poneli smo tradiciju sa sobom; ja sam kao dete večeri uglavnom provodila družeći se s bakom. Čak i kada sam bila tako mala, sećam se da sam mislila da je ona hodajuća katastrofa kontradikcija, kao da je neko slučajno zalepio dve suprotne ličnosti u jedno mekano, okruglo telo, visine metar i 50.

Svaki put kada bi sela da me uči da pišem ruski, bila bi neverovatno strpljiva i ljubazna. Međutim, u regularnom razgovoru, imala je oštar, preziriv i nadasve otrovan jezik. Naš odnos je bio u najmanju ruku buran – i što sam bila starija, manje sam razumela kako žena koja je završila hemiju, koja strasno voli film i svoju porodicu, može da bude tako zajedljiva prema onima koje najviše voli.

Jednog dana je moja majka pokušala da mi da odgovor. „Tvoja baka nije imala lak život", rekla je. „Na primer, imala je dvanaest abortusa".

Bila sam šokirana. Dok sam odrastala, moji su mi pričali da su sovjetske žene bile neustrašivi matrijarsi – beskonačno kuvajući ogromne količine boršča za svoje porodice, za koji su meso tražile po prodavnicama i po tri sata. Uvek sam pretpostavljala da su sovjetske žene bile fokusirane gotovo isključivo na prehranjivanje svojih velih porodica, tako da mi nikada nije palo na pamet da bi abortusi mogli da budu toliko istaknuta pojava u Sovjetskom Savezu.

Radoznala povodom ove, po meni, zapanjujuće protivrečnosti, izguglala sam stopu abortusa u SSSR-u, i shvatila da su moje pretpostavke o sovjetskim ženama i njihovim porodicama bile daleko od istine. Krajem 20. veka, stopa abortusa u Sovjetskom savezu je bila jedna od najviših na svetu – prema Njujork Tajmsu, mnoge žene u SSSR-u su se „oslanjale na državno finansirane abortuse kao na glavni oblik kontrole rađanja". Ali čak i kada sam ovo saznala, situacija moje bake me je i dalje zbunjivala: dvanaest deluje mnogo više od prosečnog broja abortusa, naročito za obrazovanu ženu.

Rešila sam da saznam nešto više, tako što ću je direktno pitati o njenim iskustvima. Ali dok sam čekala poziv na Skajpu, bila sam nervozna. Ta žena nikada u životu predamnom nije ni izgovorila reč „seks". Zašto bi iznenada postala otvorena o tom određenom segmentu svoje lične prošlosti? Ali čim se javila, moja baka je bila smirena, konstruktivna i minimalno emotivna, kao da se priseća zapleta najnovijeg filma koji je gledala. Iako je održala svoje držanje, osećala sam da nešto kuva ispod njene spokojne spoljašnjosti; moja baka jednostavno nije mogla da prestane da priča.

„Nikada nikome nisam ispričala sve ovo", rekla je."Niko me nikada nije pitao".

Moja baka je rođena 1939. godine u Kijevu, u Ukrajini. Kao malo dete je preživela tuberkulozu; kada je bila izlečena, obolela je od dijabetesa i imala je problema sa srcem. Dok ju je u sićušnom stanu podizao krut, samohrani otac, ona je prebrodila svoje slabo zdravlje, imala najviše ocene u školi, i na kraju se preselila u Moskvu, gde je završila studije hemije. Ubrzo nakon toga, upoznala je mog dedu – dobrodušnog štrebera za film, koji je bio direktor moskovskog Filmskog festivala – i u 24. godini rodila moju majku. Moja baka je drugo dete rodila u svojoj 35. godini; u tih jedanaest godina između je imala većinu abortusa.

U to doba, sovjetskim građanima je fraza „Nema seksa u Sovjetskom Savezu" bila isuviše dobro poznata. Po mojoj baki, seks je bio smatran za tabu, i predstavljao je digresiju za građane koji je trebalo da svoje vreme provode ispunjavajući svoje dužnosti, kao dobri, marljivi komunisti.

Zbog ovakvog stava, bilo je teško doći do informacija o modernim kontraceptivnim sredstvima – iako su opcije kao što su pilule, kondomi i spirale u to vreme bile dostupne, mada u ograničenim količinama. „Seksualno obrazovanje je bilo veoma, veoma retko u sovjetskom sistemu", kaže za Broadly Ana Temkina, profesorka sociologije i koordinatorka programa rodnih studija na Univerzitetu u Sankt Petersburgu. „Možda su u nekim školama obrađivali osnovne stvari o ženskom reproduktivnom sistemu, ali nisu govorili ništa o kontracepciji ili o seksualnom zadovoljstvu".

Temkina takođe primećuje da su savremena saznanja o kontracepciji sticali sam oni koji su imali dovoljno sreće da se dokopaju neke strane publikacije, koje su krili u bibliotekama dostupnim samo studentima najuglednijih univerziteta. „Zbog toga su mnoge žene radije koristile 'tradicionalne' metode kontrole rađanja, kao što su su brojanje mesečnih ciklusa i metoda vađenja", kaže ona. Nisu imale naviku niti izglede da koriste nove vidove kontracepcije".

Iako u SSSR-u nije bilo formalnog seksualnog obrazovanja, abortuse je finansirala država. Ali, prema Temkinoj, postojala je velika stigma oko prekida trudnoće u javnoj bolnici. „Od trenutka kada bi žena ušla u bolnicu i zatražila abortus, do trenutka kada bi je pustili kući, prema njoj su se ponašali kao prema nekom kriminalcu i sramoti za žene", kaže ona. „Žena bi uglavnom bila osramoćena iz dva razloga: zbog toga što se upuštala u seksualna zadovoljstva, i zbog toga što ne želi da ispuni žensku dužnost i postane majka".

Moja baka se složila sa ovakvim opisom. „Za većinu žena, čekanje abortusa izgledalo je kao da su na pokretnoj traci. Svakog božjeg jutra, deset žena bi stajalo u redu u bolnici da obavi abortus", kaže ona. „I kada god sam morala da ga obavim, postarala bih se za to da se raspitam i nađem nekoga unutar bolničkog sistema kome bih mogla da platim za bolji tretman".

Prema mojoj baki, dodatno plaćanje je garantovalo humaniji tretman nego prilikom običnog abortusa finansiranog od strane države. Kada sam je pitala kakvi su bili doktori koji su obavljali abortuse u državnim bolnicama, njen glas je dobio oštar, ljutit ton. „Nisu bili saosećajni i nisu davali podršku", kaže ona. „Smejali bi ti se i govorili ti da umukneš i prestaneš da plačeš. Ti ljudi su bili bezdušni, i nisu osećali ništa prema ženama koje su obavljale abortus".

Nedostatak empatije se odnosio i na konkretan medicinski tretman tih žena. Prema rečima i moje bake, i profesorke Temkine, žene koje su obavljale abortuse u državnim bolnicama nisu dobijale anesteziju. „Ako si išla na besplatan abortus, odgurali bi te u prostoriju ograđenu zavesom, i jedini lek protiv bolova koji bi ti dali bi bio led", kaže moja baka. „Doktori bi sačekali da ti sve utrne, i onda bi prionuli na posao".

„Odvratno mi je to što nisu koristili anesteziju", kaže Temkina, iako priznaje da ne zna zašto su to tako radili. „Možda nije bilo vremena ili ljudstva koje bi davalo anesteziju na odgovarajući način. Ili su lekari možda dobijali ograničene količine određenih anestetika; na primer, u SSSR-u su čak i zubari radili bez anestezije".

Pomislili bismo da bi se tolike žene koje su obavljale abortuse i doživljavale grozne stvari pobunile za svoja osnovna prava, ali mentalitet u to doba jednostavno nije bio takav. „Pošto je medicinski sistem toliko osuđivao žene zbog abortusa, nisu osećale, pa čak ni mislile da bi o tim problemima trebalo da progovore u javnosti", objašnjava Temkina. „Pošto je abortuse pratila sramota, o njima nije bilo razgovora u javnoj sferi".

Suočene sa toliko stigmatizacijom i nedostatkom kvalitetne nege, mnoge žene u SSSR-u su se jednostavno odlučivale za ilegalne postupke u zabačenim uličicama, kaže moja baka. „Mnoge žene su nalazile ljude koji su to obavljali po svojim kućama, i to je bilo užasno", priseća se ona. „Ljudi su se pretvarali da su profesionalci, ali su u stvari samo želeli da ti uzmu pare. Neke žene koje su radile po bolnicama kao čistačice, ili šta god, bi lagale i rekle da su lekarke, i varale bi te trudne žene. Neke usled toga umirale. Često smo slušali takve priče, čak i u Moskvi".

Čitav niz uzroka je uticao na astronomski velike stope abortusa u SSSR; prema profesorki Temkinoj, seks i seksualnost nisu bili tabu teme samo u javnosti – i razgovora između partnera je bilo veoma malo. „Veliki katalizator za stopu abortusa je bio i taj što otvorena komunikacija o seksu između muškaraca i žena apsolutno nije postojala", objašnjava ona. „Diskutovanje o tome nije bilo svojstveno toj kulturi, čak ni između muža i žene. Dogovor između partnera je morao da bude prećutan. A kada si sa nekim ko ti nije stalni partner, čak ni prećutan dogovor nije dolazio u obzir. I naravno, dolazilo je do posledica".

Moja baka se složila s tim. „Sve je zavisilo od tvog partnera", kaže ona. „Neki muškarci nisu voleli da koriste kondome, a nekima je bilo svejedno kada kondom pukne".

Tokom čitavog svog života, mislim da sam samo jednom videla da su se moji baka i deka poljubili. Njihov brak mi je uvek delovao kao navika i druženje, tako da mi nije teško da poverujem da je njihov odnos dobar primer za rodnu dinamiku koju je profesorka Temkina opisala.

„Tvoj deda je znao za moje trudnoće, ali nije mi stvarno bio od pomoći", kaže moja baka. „Par puta me je odvezao na abortus, ali nikada nije ulazio unutra sa mnom. Kulturološki, to nije bila muškarčeva odgovornost. A ako ćeš da rodiš dete, to je druga priča: tada je umešan".

Kako se moja diskusija s bakom bližila kraju, osećala sam sve veći bes i tugu zbog nje. Živela je u zemlji koja je odlučila da zažmuri pred činjenicom da se toliko žena odlučivalo na abortus – mestu na kome su odbijali da priznaju da njihova tradicionalna uverenja o seksualnosti i majčinstvu toliko vidno škode ženama.

„Svi su imali racionalan, praktičan stav po pitanju abortusa", kaže mi moja baka. „Nikada nisi znao kako je uticao na neku ženu". Sovjetski savez je svu odgovornost za seks svalio na pleća žena, i one nisu uviđale niti su mislile da mogu toga da se oslobode. U mojim očima, to ju je definitivno promenilo kao osobu – i mislim da moja baka i druge žene njene generacije do dana današnjeg nisu to shvatile.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu