Pitali smo ljude šta su naučili pišući pornografiju

Pre nedelju dana sam imao intervju za posao za mesto pisca scenarija u kompaniji Majndgik. Majndgik je krovna kompanija za većinu kanala koji proizvode i distribuišu pornografiju na internetu. Ako ste ove nedelje masturbirali, sva je prilika da je Majndgik u to na neki način bio direktno umešan. Prijavio sam se za posao scenariste zbog dodatne zarade, pored mog honorarnog posla, i nisam očekivao da će mi odovoriti. Tek kada su me zvali na intervju postavio sam sebi ovo pitanje: da li želim da pišem pornografiju? Mislim, stvarno? Dok sam ja razmišljao o toj ideji, gospođa na vezi je bila učtiva i zvanična. U jednom trenutku je navela cifru za početnu godišnju platu. To je bilo više nego što sada zarađujem. Pomislio sam da makar vredi razmotriti mogućnost da napravim karijeru pišući pornografiju.

Intervjuisala me je Suzan*, šefica scenarista u velikoj pornografskoj kompaniji. Na početku razgovora, Suzan me je obavestila da je njena firma vodeća u plaćenoj pornografiji na internetu, da se kod njih mnogo radi, ali i zarađuje. Zapitao sam se da li da se našalim na tu temu – da pokažem koliko sam britkog uma – ali sam ipak rešio da budem profesionalan. Narednih petnaest minuta, Suzan mi je objasnila koja su dnevna zaduženja scenarista. Objasnila mi je da ću ako dobijem posao dnevno morati da napišem pet do sedam stranica dijaloga, i da istražujem šta je trenutno popularno u pornografiji, zbog referenci na kasniji sadržaj. Onda smo prešli na razgovor o uslovima koje nude (imaju zubarsko osiguranje!) i o mojoj radnoj biografiji. Ceo intervju je manje – više izgledao kao intervju za bilo koji posao za koji sam se ikada prijavio, osim činjenice da me je tokom intervjua Suzan pitala koje su mi omiljene porno zvezde i ispričala mi koji su najpopularniji žanrovi.

I dok je budućnost moje karijere scenariste pornografije i dalje neizvesna, intervju me je naveo da razmišljam o tome zašto ljudi počnu time da se bave i šta time dobijaju. Takođe sam se zapitao da li pisanjem o seksu možeš da naučiš nešto o životu. Da bih dobio odgovore na svoja pitanja, rešio sam da se obratim nekim sadašnjim i bivšim piscima pornografije i da se raspitam o njihovom radu i o tome da li su na taj način naučili nešto i o seksu i o svakodnevnom životu. Slede njihovi odgovori.

Nisam siguran da je karijera pravi izraz koji može da opiše vreme koje sam proveo u rovovima razvrata. Nikada nisam bio marljiv radnik, a prljave priče možeš da pišeš i sjeban i go, u tri ujutru. Kada sam počinjao, ipak sam završio kurs erotskog pisanja, koji sam našao u oglasima na zadnjoj strani Vilidž Vojsa, ali to je pre svega bila šala. Predavač je bio stari porno lisac, ali i veoma intelektualan tip, koji je zapravo želeo da organizuje sindikat porno pisaca. Ono čega se najviše sećam sa kursa je kada su ljudi čitali svoje radove. Sećam se rečenice: Njen dah je bio u kratkim pantalonama. U svakom slučaju, ubrzo nakon toga sam počeo da radim u toj industriji.

Jednostavno sam bio srećan što mogu da plaćam kiriju kucajući na svojoj mašini. To je bilo pre interneta. Ljudi su morali da izađu i odu u pravu radnju i kupe časopis sa golotinjom. Neko vreme sam pisao lažna seks pisma za forum Penthausa. Znaš ono – moja devojka voli da mi kasapi genitalije, i jednog dana me je pitala da li sme da mi otvaračem za konzerve ureže smajli na mošnicama – ali pornografija mi nikada nije bila zvezda vodilja na ovoj planeti. Bio sam isuviše zauzet pisanjem neobjavljenih romana, novinarskim tezgama i tetoviranjem. Danas to verovatno zvuči ludo, ali samo sam želeo da budem pisac, i stvarno nisam pravio razliku između natpisa na kutijama sa pahuljicama i Šekspira. Iako sam umislio da sam Kafka, u suštini sam pisao prljavštine kada mi je bio potreban novac.

Ako postoji napredak u toj službi, nisam siguran da sam se uzdigao sa dna. Pisao sam za nekoliko publikacija. Biver. Klab internešenel. Kao i za neke druge. Mislio sam da će kada stignem do Hastlera biti orgija i da će guzice sevati iza svakih vrata, ali kada sam stigao tamo, prvo što sam primetio su bile simpatične bakice sa hladnim trajnim na glavama koje su pakovale dildoe u kutije za dostavu. Tetka Bea sa Ben Va kuglama. S druge strane, možda se neko i loži na to, otkud ja znam?

Najveća stvar koja mi se dogodila dok sam pisao prljavštine je bilo to što sam bio koautor Kafea Meso (kultni postapokaliptični pornografski fantastični film iz 1982). Do trenutka kada sam se udružio sa Stivenom Sejadianom (poznatim kao Rins Drim), to je već bio čudan period, savršeno opisan u Noćima bugija, kada su ljudi mislili da sa pornografijom mogu da naprave nešto kul. Šta više, bilo je skoro kao da smo poricali da se bavimo pornografijom. Iako smo dobijali pare od distributera – ponavljam, to je bilo vreme pip-šoua, pre interneta – smatrali smo da se bavimo nekim postapokaliptičnim žanrom u stilu Pobesnelog Maksa, samo sa oznakom X. Čak i kada smo morali da ubacimo šest scena svršavanja, radili smo to tako da izgledaju odvratno, uznemirujuće, da bi se oni koji to gledaju osećali kao pacovi u štali u požaru. Moram da objasnim da su ljudi tada porniće gledali u bioskopima. U svakom slučaju, Kafe Meso je propao kao porno film i završio kao film za kasne sate, i prikazivali su ga u istim bioskopima i treminima u kojima su prikazivali i kultnu crnohumornu komediju Ružičasti flamingosi. Tako je na neki uvrnuti način pornografija pobedila. Ili nije.

Ne bi rekao da je pisanje pornografije isto kao kada završiš kreativno pisanje u Ajovi, ali ja nikada nisam bio u Ajovi. Tako da biti plaćen za smišljanje perverznih situacija i likova, i pripovedanje uvrnutih, smešnih priča nije bila najgora stvar na svetu. Naučiš da pišeš brzo, bez ičije podrške, naučiš da ne shvataš sebe isuviše jebeno ozbiljno, i da pustiš mašti na volju – ne znam da li su to dobre ili loše odlike. Ali barem te nateraju da radiš. Pisanje je pisanje. Loše pisanje je loše u bilo kom žanru. I obrnuto. Ako to ima ikakvo smisla. A što se tiče pisanja pornografije? Ako možeš da živiš od toga i u kreativnom smislu radiš ono što želiš, samo napred. Zašto bi pisanje pornografije bilo manje ugledna profesija od prodaje osiguranja?

Bri Mils i ekipa filma Sovren Sajer. Fotografija Ričard Ejveri

Već nekoliko godina sam radio u Gama Entertejnment kao rukovodilac u marketingu kada je naš predsednik počeo da istražuje ideju da proizvodimo sopstveni sadržaj. Pošto me je veoma zanimalo ponašanje konzumenata, brendiranje i filmsko stvaralaštvo, dobrovoljno sam se prijavio da dam svoj doprinos. Uronio sam u svet produkcije pornića, usput upoznao neke ekstremno talentovane ljude, i o tome naučio sve što je moguće naučiti. Upijao sam kao sunđer… iako ne kao oni sunđeri koji obično mogu da se nađu na snimanju pornića. Jedan od mojih najranijih projekata je bila proizvodnja lezbejskog sadržaja za jedan sat sa članarinom. Osetio sam jaku strast prema tom žanru, naročito radeći u bliskoj saradnji sa fanovima koji su bili veoma maštoviti i rečiti. Želeli su složene, emotivne priče, ne samo generički seks. To me je zaista fasciniralo. Imao sam dovoljno sreće da sarađujem sa novim rediteljem koji se zove Stils Baj Alen, i zajedno smo činili izuzetan tim. Naša saradnja je bila toliko jaka da sam se založio za ideju da se oko našeg rada napravi ceo studio, i Girlsway.com – prva istinska isključivo lezbejska porno mreža – je rođen.

Grlsvej se pre svega razlikuje po pristupu produkciji. Mi naše fanove poznajemo poimence. Ta veza sa njima je ključna za naš uspeh. I ja i Alen smo svakodnevno na sajtu i razgovaramo s njima i zajedno radimo na prikupljanju ideja i povratnih reakcija. Pomno proučavamo rezultate svog rada. Svaku scenu, svaki link, svaki lik koji stvorimo. Duboko nam je stalo do svake priče, bez obzira da li smo je sami napisali ili smo adaptirali priču fana ili izvođača. Takođe ne poštujemo uobičajene konvencije u pornografiji, kao što je ona da scena mora da traje minut, i da likovi ne moraju da budu previše razrađeni. Naši fanovi su nam iz dobrog razloga dali nadimak Grlsvej Univerzum (ili Marvel Komiks lezbejske pornogafije)… sve je međusobno povezano i složeno kao neka savremena sapunska opera.

Verujem da je narativ ekstremno važan za porniće i da pomaže u razvoju likova, uspostavljanju dinamike između njih, i postavlja osnov za susrete koji mogu da budu posledica samo nijansi i suptilnosti, pre nego što dođe do samog seksa. Na primer: Okretanje (nagrađivani pornić) sam napisao kao alegoriju za homofobiju, i za društvenu stigmu po kojoj biti gej znači biti bolestan. Iskoristio sam žanr strave i užasa kao kinematografsku temu da ispričam sopstveni apsurdni preokret u priči o zombijima, koji dovodi do lezbejske apokalipse.

Najveća lekcija koju sam naučio pišući pornografiju je da seksualnost kao tema nema granica. Možeš da dopustiš mašti da te odvede u najudaljenije krajeve tvoje psihe, i ako ti je tamo udobno, naučićeš mnogo o tome šta pokreće ljude. Ti psihološki džepovi i okidači su ono što zaista loži ljude. I ako dobro obratiš pažnju na detalje, možeš da stvoriš fantazije koje zaista pogađaju ljude na načine koji idu mnogo dalje od fizičkog čina koji prikazuješ.

Fotografija: Pol Aihošii

Prvu erotsku priču sam napisala preko oko tri godine, za jedan uvrnuti humoristički fanzin. Isprva je to trebalo da bude šala. Za priču me je inspirisala bliska prijateljica, i naš komplikovani odnos pun ljubavi i mržnje, i moja neurotičnost povodom čistoće mog stana. Ne iznenađuje što priča nije objavljena ni na jednom drugom mestu, ali dobra stvar kod erotike je to što može da se masturbira čak i na loše napisane priče. Nastavila sam da pišem i vremenom sam se popravila. Počela sam da shvatam šta funkcioniše, a šta ne. Najveća promena u to doba je bilo to što više nisam pisala priče koje su se odnosile samo na moje želje. Lični ili autobiografski momenat je u pisanju uvek dobrodošao, ali to što sam naterala sebe da proširim tematiku i svoj stil učinim pristupačnijim je u profesionalnom smislu definitivno bio ispravan korak. Posle oko godinu dana pisanja, imala sam pristojan portfolio, i počela sam da prijavljujem svoje radove. Sjajan je osećaj kada ti nešto objave. Ali još je bolje kada ti objave još jednu priču. To je dokaz da nije u pitanju samo puka sreća.

Ja pišem konvencijalnije od većine. Lično sam sklonija erotici koja nije previše zašećerena. Obično imam dugačke uvode. Ali po mom mišljenju, kada seks jednom zaista počne, nikada nije dosta novih detalja i specifičnosti. Moja trenutno omiljena priča svakako je moj rad objavljen u The New Urge Reader 2. Priča ima dovoljno jednostavnu permisu, dve devojke se u potaji povezuju ispod stola u restoranu, ali zbog kombinacije autobiografskih detalja i izmišljene priče, ovaj rad se baš ističe. Meni je stvarno seksi. I drugima je.

U tome što drugi čitaju moje erotske priče definitivno postoji element egzibicionizma (u kojem sam uvek uživala), zato što gađa u intimnu, ponekad tabu i obično ličnu tematiku. Nedavno sam raspravljala sa jednim kolegom piscem o tome da li sva erotika može da se kategorizuje kao egzibicionistički fetišizam, pošto se u suštini sve vreme radi o gledanju kroz ključaonicu. Da li bi te scene i likovi imali svrhu da nema nikoga da ih vidi? Na primer, ako šumski patuljak izazove čednoj princezi orgazam u šumi, a nema nikoga da to čuje, da li će ona ispuštati zvuke? Ako ništa drugo, pisanje erotike me je naučilo da u sklopu nečije seksualnosti mogu da postoje bezbrojni slojevi i suptilnosti. Do dan – danas, to me podstiče da nastavim da istražujem, učim i doživljavam sjajne orgazme.

Jedan od mojih omiljeni trenutaka u karijeri pisca erotike je bio kada sam na svom dnevnom poslu razvila blizak odnos sa jednom starijom gošćom. Ona je bila profesorka engleskog u penziji koja je uvek vodila računa o privatnim životima zaposlenih. Zaposleni su se smenjivali i sedeli i pričali sa njom kada god bi došla. Ja bih je obično pitala koju knjigu čita, i u jednom trenutku sam uzgred pomenula da pišem kratke priče. Iznenada veoma zainteresovana, insistirala je da joj donesem neku priču da pročita. Pomenula sam da joj se tematika možda neće svideti, i oklevajući joj priznala da pišem erotske priče. „Ne vidim problem u tome", rekla je, i podsetila da „uvek mogu da je osveste mirišljavim solima". Od tada smo više puta razmenjivale priče koje smo pisale, i moram da kažem da je mene erotika u njenim pričama iznenadila više nego što je moja nju šokirala.

Mislim da bi ljudi uvek mogli da zastanu i preispitaju svoje stavove o seksu. Stigme kojih se pridržavaju, obrasce u koje upadaju, ono što osuđuju. Razgovor o seksu i seksualnosti mora da se vodi, makar samo u sopstvenoj glavi. Tome treba posvetiti energiju. Treba čitati literaturu, ići na predavanja, slušati podkaste, gledati predstave, podržavati lokalni seks šop, odlaziti u seks klubove… seksualnih resursa, onih koji praktikuju zdrav seks, i zabavnih, seksi događaja ima bezbroj. Ostanite otvoreni, praktikujte inkluzivnost, i neka vam ljubav prema samima sebi postane dnevna rutina. To je ključno da od seksa izvučete najviše.

Fotografija: Ričard Ejveri

Filmovi koji su producirani kada sam ja počela da radim u industriji zabave za odrasle su bili poznati po svom „etičkom" sadržaju, po ideji da se likovi u pričama pokazuju kao trodimenzionalni, i po tome da priče imaju i emotivni, pored provokativnog narativa. To su bili kao mejnstrim filmovi sa hardkor scenama seksa. Fokus je bio na realistično prikazanom seksu, zajedno sa saosećajnim prikazivanjem likova. Ja volim scene koje imaju emotivnu težinu, erotske trilere. Na primer: Kad jaganjci utihnu je intenzivno pornografski film, sublimat nasilja i opasnosti, seksualne tenzije koja raste između opasnog muškarca i radoznale žene. Ta ideja je prenešena i na filmove na kojima sam najviše volela da radim, ali takvi se ne snimaju često.

Većina produkcija uopšte ni nema scenario, improvizuješ na licu mesta. Većinu scenarija pišu ljudi kojima je dosta cele te stvari, koji to rade godinama i pretpostavljaju da publici nije zaista stalo do onoga što prethodi seksu. Ne trude se da pomeraju bilo kakve granice, kao ni da razmišljaju o tome šta bi moglo da uzbudi publiku, samo žele da snime scenu. Ima klišea kojima nisam preterano oduševljena, ali to je moja stvar. Nisam fan incesta u pornićima, naročito fazona majka/ćerka. Ja volim svoju mamu, i ideja da bi ona želela da ima seksualni odnos sa mnom me uznemirava. Viđala sam scenarija sa dijalozima od kojih biste se naježili.

Omiljene scene u kojima sam nastupala su mi one iz Nedovršene i Holivudskog Vavilona, dva filma u kojima su emocije protagonista jače od seksualnog scenarija, ali se uklapaju u tradicionalne pornografske obrasce. U Nedovršenoj glume isključivo žene, i nepisano pravilo u lezbejskim produkcijama je da likovi žive u svetu u kojem muškarci ne postoje. U njemu postoji meka scena silovanja sa Manuelom Ferarom. Izabrali smo njega za epizodu. Njegove scene su grube i intenzivne, i on je smesta prepoznatljiv. Ja sam do tada snimala isključivo sa ženama, i publika koja nas poznaje je mogla da sabere dva i dva i vidi koliko sam u veoma kratkom roku postala oprvana scenom. To je scena od trideset sekundi, ali kada su mi ljudi pisali o filmu, njima je ta scena bila najviše nabijena erotikom. U Holivudskom Vavilonu na početku imamo scenu koja deluje kao silovanje, ili u najboljem slučaju, seks sa sumnjivom saglasnošću, ali lik se ne obazire na ono što se događa. Mnogim gledaocima je zbog ovog scenarija bez saglasnosti bilo neverovatno neprijatno, zato što odražava stvarnu reakciju mnogih žrtava silovanja, i ta scena nije osmišljena da bi bila uzbudljiva. Pretpostavljam da je to moja specifična opsesija. To se prenelo i na moj prvi film koji sam napisala/režirala.

Studio pod nazivom Fili Films je imao otvoren poziv za reditelje. Ja sam podnela svoju ideju za četiri scenarija vezanih za žene i saglasnost, koji nisu imali veze sa uzrastom, incestom i rasom. Imala sam ideju da stvorim tabu priče, u isti mah ističući ono što je očigledno. Lezbejsku predaju sam napisala za jedan dan. Jedna priča je o devojci koja saznaje da je njena devojka u ljubavnoj vezi sa mladim senatorom, i devojka odlazi kod senatora kući i suočava se sa senatorovom ženom koja ništa ne sluti. Tera je da skine odeću i slika je da bi je ucenjivala. Obe shvataju da imaju užasne partnere, i na kraju se kresnu. Druga priča je o fotografkinji koji slika francusku manekenku koja ne zna engleski. Usamljena je i nagovara devojku da spava s njom za novac. Treća priča govori o devojci koja prepričava kako ju je jedna druga devojka nagovorila da počne da se bavi pornografijom dok su snimale jedan fetiš video. Četvrta govori o terapeutkinji za hrišćanske preobraćenike, koja pokušava da pomogne sveže diplomiranoj studentkinji da postane strejt. Devojka na kraju preobraćuje terapeutkinju. Taj scenario me i dalje uzbuđuje. I dalje sam ponosna na taj film. Fotografija u njemu nije baš najbolja, i radila sam sa izvođačima koji nisu glumci i nisu bili u stanju da zapamte scenario, ali ja sam mislila da priče piju vodu.

Mislim da je poenta koju sam shvatila pišući Lezbejsku predaju ta da od svega možeš da napraviš tabu, ali da bi seks bio zapalijv, mora da bude malo transgresivan. Ljudi vole da se sukobljavaju dok se karaju, bilo da je reč o fizičkom, društvenom ili duhovnom sukobu. To ide ruku pod ruku sa pisanjem o ljudima u romanu ili u vicu, nešto mora da se dovede u pitanje, i ljudi uvek traže nekoga ko će da ih razdrma iz ustaljenih okvira.

*Imena su izmenjena

Glavna fotografija: Richard Avery.

Još na VICE:

Istorijat scene svršavanja u porniću

Perverznjak koji je promenio Ameriku: Lari Flint protiv naroda

Kako izgleda prvi dan na poslu jedne seksualne radnice