Reklame
войска

Skidanje do gole kože, strah, dril: Muškarci nam pričaju o prvom danu u vojsci u Srbiji

"Neka dva vojnika su nosila krevet i postavili ga na sred piste. Bar dva sata su nameštali iznova i iznova sve to na hladnom martovskom danu."

pisao Uroš Dimitrijević
03 April 2017, 7:05am

Sve fotografije: sagovornici

Priznajem da sam zbog malog broja stvari tako srećan kao zbog činjenice da sam izbegao služenje vojnog roka. Kada bi se odjednom vratilo obavezno služenje vojnog roka, prvo bih pokušao normalnim razgovorom da ubedim nadležne da me oni ne žele tamo. Ne želim da moja nemerljiva trapavost bude faktor od koga zavisi bezbednost čitave kasarne.

Žao mi je, ali ne postoji način da me ubedite da odem tamo. Nazovite me razmaženim lezilebovićem, a ja ću samo klimuti glavom i nastaviti da imam poteškoća sa repetiranjem puške čak i na Call of Duty. Ja verujem u slobodnu volju, a moja slobodna volje je da nikada ne budem ošišan na keca i ne nosim bilo koju uniform koja nije SHIELD.

Ali, hipotetički, kada bih morao da odem, kako bi to izgledalo? Ili još preciznije – kako bih preživeo to?

Brojni ljudi nisu imali mogućnosti izbora, već su jednostavno morali da osluže taj vojni rok. Neki od njih su iz kasarne izašli sa najboljim prijateljima i dogodovštinama koje će prepričavati svojim unucima, dok će ih oni bledo gledati kroz Gugl naočare, dok su drugi pokupili traume ili neverovatnu količinu smaračine. Porazgovarao sam sa par ljudi o njihovim prvim danima u kasarni, o tome šta ih je šokiralo, iznenadilo ili (ako je to moguće) oduševilo.

MILOŠ AĆIMOVIĆ, 34

Miloš, u sredini

Nisam imao nikakav ispraćaj. Za mene je vojska bila iole normalna stvar iako mi se tamo nikako nije išlo, ali kao dete potpukovnika, nabio sam sebi pritisak da moram da idem.

Otišao sam 3. marta 2004. godine. Regrutovan kao vezista pri graničarskoj jedinici, pa sam tako dobio poziv da se javim u kasarnu "3. Pešadijski Puk" u Pirotu, kasarnu za obuku graničara. Iako je bus koji je iz Subotice išao za Pirot bio pun ljudi koji su išli na isto mesto kao i ja, dopijanje, povraćanje, srpske junačke i ratne pesme sam izbegao tako što sam zab'o sluške i pustio neki od omiljenih mikseva koje sam poneo sa sobom. 

Na prijavnici u kasarni sam doživeo prvi dril. Dolazim na red, otvoram ranac i vidim da nisam poneo najvažniji dokument. Sve je tu bilo, igla, konac, češalj, ogledalce, pasta za zube, diskmen, amajlija, knjiga, ali nigde vojne knjižice. Brzo okrenem broj kući, i skapiram da je ostala na stolu. Ništa, majka uz par prozivki tipa : "Gde ti je mozak" mi kaže da hvata prvi bus za Pirot. U međuvremenu je stigao starešina koji je bio moj nadređeni, neki major ali mu se ne sećam imena, koji je naravno krenuo da urla jer mu je to u opisu posla. Svi su gledali u mene i nešto komentarisali. Sledeće je bilo da su me prosledili sa nekim papirom dok mi ne stigne knjižica u ogromnu salu gde su već sedeli ljudi koji su tog dana stizali ranije. Kakve budale. Ukapirao sam da sam u manjini. Mnogi su stigli već u maskirnim odelima, sa nekakvim lovačkim pričama, sa predznanjem i to debelim. Totalna ložana!

Usledio je obavezan, kraći sistematski pregled. Bio sam zdrav ko dren, i nije bilo nikakvih problema sem kod zubara koji mi je dao dve opcije: da sam skinem pirsing sa jezika ili da on to uradi. Tako sam ostao bez jedinog znaka različitosti u odnosu na druge jer smo sutradan prvog dana u vojsci zadužili uniforme. "Prespavali" smo obučeni u nekoj od spavaonica. Naravno od spavanja nije bilo ništa. Vojnici su pričali, srali nešto, pravili se pametni, kovali zavere, pa čak i nešto svađali. Oko nisam sklopio, preslušao sam još jedan mix. U pet ujutru nas je dežurni probudio i rekao da izađemo u hodnik. Tamo smo su nas postrojili i opet po grupama sproveli u vojni restoran gde smo doručkovali najkoščatiju kobaju, braon zelene boje, zdenka sir i mogao si da biraš između čokoladnog mleka u tetrapaku ili čaja.

Kada smo doručkovali isterali su sve vojnike na pistu. Bilo je jebenih minus osam stepeni tog dana u Pirotu. Non-stop je duvao neki jeziv vetar, pa je osećaj bio još gori. Prepuna pista sa oko 600 vojnika čekala je red za uniformu, tuš i šišanje. Ja sam čekao do podneva, znači nekih šest sati na onom minusu, koske su mi se smrzle, noge nisam osećao do članka. Uvodili su nas po 10 u nekakvu klaustrofobičnu prostoriju gde smo stajali po petorica jedni naspram drugih. Ovaj preko puta mene je bio neki riđi rmpalija od dva metra koji se treso ko prut, da li od hladnoće ili od straha ne znam. Stajali smo par minuta tako i onda je upao lik sa nekakvim papirom koji je išao od vojnika do vojnika i odokativno pisao brojeve.

"Mmmm cipele, hmm 42, košulja…" i tako dalje. Pomislih da je lakše da mu ja kažem broj, ali onda skapiram da ovde ima ljudi koji ne znaju ni da se potpišu a kamoli znaju svoj konfekcijski broj.
Par trenutaka kasnije, upao je neki starešina i rekao jednostavno "SKIDAJTE SE" . Svi smo se skinuli ali do gaća i majice, neki su skinuli i majicu. Starešina se vratio dok smo mi to obavili i još jednom se razdrao "SVE". Prizor preko puta mene je do tada bila najstresnija situacija u mom životu. Rmpalija od dva metra, riđ i rutav od glave do pete, loša verzija Roloa iz Vikinga. Bilo je onih koji su ponosno odšetali do tuša, ali većina nas se držala za genitalije, pazeći da se ne zalepimo za dupe ovog ispred sebe. Ako je soba u kojoj smo se skidali bila klaustrofobična, bila je hangar u odnosu na kupatilo u kome se tuširalo 10 ljudi na 6 tuševa. Jedan se sapunja, drugi pere, pa se tako menjamo. Imali smo samo 5 minuta da sve to obavimo. Okupani, nazad pa u uniformu. Majica na bretele, majica na kratke rukave, košulja pa dzemper. Preko toga neka vojna jakna, pa ogroman mantil. Dole vojne gaće koje je nosilo verovatno na hiljade pre mene, vojne tanke pa debele čarape, preko toga duge gaće ili ti unterciger, pa preko pantalone. Čizme su bile dva broja veća ali koga to briga?

Šišanje je išlo brzo. Nekoliko njih je šurilo to na nulu ili jedinicu sa strane i gore broj veće. Ja sam ionako imao kratku kosu tako da me to nije toliko bolelo, ali je bilo likova koji su plakali jer im je skraćena kosa koju su gajili zbog ulaska u hevi metal bend, ili ko zna koji je razlog za to da imaš kosu do dupeta. 

DARKO STOJIĆ, 35

Zbog vojske sam morao da prekinem inostranu odbojkašku karijeru. Kako nisam hteo da idem za Knjaževac, iznajmio sam stan u Nišu, igrao odbojku u prvoj ligi i očekivao taj prvi decembar. Nisam bio pristalica tog stereotipa da se pravi ispraćaj u vojsku, tako da nisam ni obavestio roditelje kada ću da idem u vojsku, samo sam rekao da dolazim po stvari i da me voze u Zaječar da se javim.

Trebalo je da se javim prvog decembra 2009, ali zbog tada aktuelnog svinjskog gripa, moj prvi dan vojske je bio, čini mi se, 27. januar. Stižem tamo, imam šta i da vidim. Unezverene klince, koji su odmah posle srednje skole došli da odrade to što se mora. Neki nisu ni išli u srednju. Ja, najviši, najstariji, zezam se sa starešinama, ostali me gledaju. 

Visok sam 206 i nosim cipele broj 49.

Odmah su izvadili čizme za mene, nove novcate, moj broj. Ali, s obzirom na to da je napolju bilo -11, uzeo sam dva broja veće, da bih obukao više pari čarapa.

Rasporedili su nas u sobe i tu kreće zajebancija. Bilo je još nekih malo starijih vojnika, ali sam ja svima bio "ćale", tako su me i prozvali već prvog dana.
Istog dana smo vežbali sklapanje garderobe, nameštanje kreveta, sve da bude pod konac, da kada uđe starešina i proveri sve bude kako treba.

Samo dve stvari nisu bile simetrične sa ostalima – moje noge. Virile su kroz rešetke u produžetku kreveta jedno 30cm, tako da je starešina odmah prve noci osetio neke nepravilnosti. Kažem osetio, jer je udario glavom u moje noge u toku noći kada je došao da proveri da li spavamo.
Nakon mesec dana u Zaječaru, premestili me u Požarevac. Tu sam proveo samo petnaest dana, a zatim dva i po meseca u Nišu, gde sam uživao, izlazio na treninge svakog dana i slično.

NIKOLA MOMČILOVIĆ, 41

Kad mi je 2003. istekao pasoš i kad je stigla ta koverta da me obavesti da se nesaćamsekog septembra javim u kasarnu "Ribnica" u Kraljevu, već sam imao 27 godina i čuo sam milijardu priča o toj vojsci koju sam osam godina uspešno izbegavao. Cimer i jedan od najboljih ortaka Mlađa me je odvezao, a ja sam bio relativno spreman. Ošišao sam se unapred, nisam poneo ništa sa sobom osim nesesera, i stigli smo u Kraljevo.

Kad pređeš tu granicu, kad se nađeš sa druge strane te famozne kapije, odmah počinju problemi. Ti uniformisani ljudi ti se obraćaju nekim rečnikom koji postoji samo u vojsci, gomila nekih skraćenica, koje svi koriste, a zvuče preglupo, plus su potpuno nerazumljive nekome koga vojna tematika ne interesuje ni malo. Jesi ti došao u MČ, PČ ili VP (motorizovana četa, pešadijska četa, vojna policija)? Je l' me vi zajebavate u PM?

Kad shvatiš gde pripadaš, izvedu te iz te prve prostorije napolje gde vidiš još jedno desetak istih mentola koji sede po tim nekim razvaljenim klupicama. Neki pokušavaju da uspostave komunikaciju i kontakt sa ostalima, neki pale pljugu za pljugom, a neki tihuju i smaraju se čekajući da prođe. Kad nas se skupilo dovoljno, a to je nekih 30-tak, odvode nas u sve zajedno tu prostoriju koja takođe ima neku skraćenicu, ali sam potisnuo gomilu gluposti iz glave pa ne mogu da se setim kako glasi, gde su svakom od nas dali po jednu belu jastučnicu na kojoj je je jedan upisivao naša imena i adrese. Kad skineš "civilku", ta odeća se stavi u tu jastučnicu, ona otvorena stranica se zašije i onda tu odeću pošalju poštom na adresu koja je markerom napisana.

Odatle ulaziš u sledeću prostoriju koju u vojsci zovu kupaona, a kad nekog pitaš zašto to nije kupatilo ili kupaonica, taj koga si pitao se obično razdere kako su Beograđani glupi i razmaženi i stalno nešto zapitkuju. Pre kupanja ti daju plastične papuče braon boje iz 63. godine koje naravno nisu tvoj broj, nego posle juriš nekog nesrećnika da se zameniš. Iz kupaone potpuno mokar ulaziš u neku drugu prostoriju koja je tu pored gde ti gomila nekih vojnika magacionera daje delove uniforme koje odmah oblačiš.
Kad završiš sa svima njima izlaziš iz tog magacina napolje sa punim rukama nekih torbi, vreća, šatorskih krila, a na sebi imaš pantalone, potkošulju, košulju, prsluk, vetrovku, uložak za zimsku jaknu i zimsku jaknu. Tako natrontan i mokar izađeš na 30 stepeni pa se oznojiš, pa se ti na sve to daju posteljinu i tek na kraju peškir. Odatle te rasporede u neku od spavaona, koja naravno, nije spavaonica. Tu ti neki baja pokaže koji je tvoj krevet, i koji je tvoj ormarić. Tu tek shvatiš da je dozvoljeno i da poskidaš sa sebe sva ta zimska sranja koja će ti trebati tek za koji mesec. Tu onda upoznaješ nesrećnike sa kojima ćeš trošiti vreme u narednim mesecima i onda neki od onih koji su tu došli dva, tri dana pre tebe dobija zadatak da te nauči kako se pravilno slaže uniforma u kasete.

NIKOLA MLADENOVIĆ, 39

 

Već 97. većina nas je skapirala da iz ove zemlje treba bežati. Kao skejter koji sluša tehno muziku i nosi široke pantalone i flat kačkete, apsolutno se nisam uklapao u niško fanki-dži okruženje. Želje su bile na Malti ili Kipru ali je problem bila stavka - regulisana vojna obaveza.

Prijavio sam se na odsluženje, zbunivši pola vojnog odseka, jer sam došao da se prijavim a ne da se "skinem" sa odsluženja vojne obaveze. Uredno dobijem poziv, kasarna "Aerodrom"- Niš, 63. Padobranska brigada.

Mislio sam da je to super, služim vojsku u svom gradu, proći će 365 dana jako brzo (prava vojska se služila godinu dana). Već mi se na kapiji smeškao vojni policajac u fazonu "Ajde, ajde gušteru, pokloni se, pa da počnemo". Sačeka te odmah pored kapije vojnik starije klase, takozvani "džomba" koji treba da te sprovede do dežurane.

Spakuju tu tebe, oduzmu ti ličnu kartu i pasoš, i pravac četa. "Aaaaa, ti si 2. PadDIC", reče i uputi me na objekat. To je značilo, što sam kasnije saznao, druga padobransko-diverzantsko-izvidjačka četa. Auuuu, specijalci, elita. Stižem do objekta na dva sprata, ispred neke "džombe" glume ludilo, nas trojica izgubljeni načisto, stojimo i čekamo šta će dalje da se desi.

Prilazi nam ekipica sa pitanjem odakle si, šta ti ovo treba, pa da li si lud da budeš padobranac.
Nakon što prođeš standardnu foru da si IZ NIŠ a ne IZ NIŠA odmah dobijaš i nadimak "Nišlea".

"Džombe" se sklanjaju jer znaju šta nas čeka dalje. Ispred nas se pojavljuje "Desetar Pančić" i uvaljuje nam po šatorsko krilo u ruke. Komanduje "Za mnom!".
Ideš za njim, bleneš okolo, mrak je i ne provaljuješ veličinu objekta. Upadamo u neki magacin, pun vojne opreme. Naređuju nam da rasprostremo šatorska krila po podu. Ajde gušteri, skidanje. Skidam "civilku" i trpam je u ranac dok ispred mene pada brdo opreme. Pantalone, vetrovke, košulje, majice, vojne gaće....i specifična padobranska rolka i crvena beretka (koju i dan danas čuvam).

Oblačiš redom uniformu uz instrukcije desetara da je sve u vojsci jednobrazno pa moraš takav da budeš i ti. Jednobraznost ide do toga da vetrovku ne oblačiš kada ti je hladno, nego kada vojska kalendarski odredi datum za vetrovku i da ti je hladno. Još jedna bitna instrukcija je da kada ti je otkopčano dugme, desetar ili starešina ti isto kidaju i šalju da ga zašiješ.

E sad. Dok si bio obučen u "civilki" još su ti se obraćali fino i gledali te kao osobu. Sad si u maskirnom, sad kreće haos. Dril iz američkih filmova. Sad si regrut, specijalac i to ti svakog sekunda svi stavljaju do znanja. Prestani da razmišljaš, sad starešine razmišljaju za tebe a vojska se o tebi brine. Do sad si bio zbunjen, a tek ti sad ništa nije jasno. Logika na stranu, jer ako logično razmišljaš ili ne daj bože razmišljaš na glas, padaš u deset skleka.

Skupljam onu opremu i sa šatorkim krilom punim opreme ulazim u spavaonu trećeg voda druge čete. Kreveti na sprat, "skockani na crno" (vojna terminologija za krevet koji je rastavljen i bez posteljine). Ovo ti je "kaseta" tu redjaš opremu, strogo po pravilima. Oko tebe potpuni haos.

22h, gasi se svetlo, upadamo u krevete. Legneš i bleneš u plafon i imaš onaj glupi osećaj kao kad ujutru, posle neke pijanke gledaš u zid. Ajde spavaj, šta je tu je i nema nazad.

BOJAN MARIĆ, 33

Ja pripadam decembarskoj klasi 2009, ali sam zbog nekog ptičijeg ili svinjskog gripa (ni ne sećam se koji je tada bio aktuelan) krenuli u vojsku 27.01.2010. umesto 01.12.2009.

Na ulazu u kasarnu, neki podoficir nas je uputio u zgradu gde smo davali svoje podatke i gde smo dobili posteljinu i ćebe za prvu noć. Ja sam bio malo zbunjen, kao i ostali, jer je sve bilo nekako haotično. Recimo kažu ti idi tamo i tamo, a ne kažu razlog i onda čekaš nekad prilično dugo dok se neki drugi podficir ne pojavi i kaže ti zašto si tu. Dobili smo uniforme, ali ne i čizme, već samo cipele koje smo odmah obuli. Presvaličili smo se na hodniku i stepenicama koliko se sećam.

Te prve noći (i generalno prvih nekoliko dana sam se preispitivao da li mi je sve ovo trebalo) je sve više ličilo na zatvor, gde moraš da pitaš za odobrenje šta god da želiš da uradiš. Nisam se baš najbolje naspavao prve večeri jer smo dobili samo po jedno ćebe, a i krevet je nešto uži od standardnog singl kreveta, pa iako ja nisam najkrupniji (183cm, 72kg) kako god se okreneš, već si na ivici kreveta.

Ujutru su nas probudili jako rano, možda čak i oko 5:30h. Bio je mrkli mrak, i rekli kako će na dalje da izgleda buđenje i na brzaka jednom od nas pokazali kako se namešta krevet. Kasnije smo se mi budili i ranije kako bi svi lepo bez pritiska stigli da odu i do toaleta i da namestimo krevete i da budemo spremni za smotru.

Prva tri dana vojske je bilo između -25 i -28 i to postrojavanje i besomučno čekanje u redovima dok se starešine skupe i dok nas nekim redom ne povedu ka menzi, je izazvalo promrzline kod puno ljudi, zato što nisu svi od kuće poneli vunene čarape, a i nismo dobili odmah čizme. Meni su palčevi na nogama promrzli i ja sam punu osetljivost palčeva povratio tek krajem služenja vojnog roka (28.05.2010.)

Obroci u menzi su standardno vojnički – jednostavni i skromni, ali se uvek nađe poneko ko ne jede nešto, pa mi ostali izdelimo, a ponekad se dobije i repete.

Vojska je sjajno mesto da vidiš presek stanovništva. Mi svi dolazimo iz raznoraznih sredina i imamo svoje društvo, a u vojsci čovek upozna i nekog sa bukvalno tri razreda osnovne, a mi smo imali recimo i doktora nauka. Upoznaš ljude iz svih krajeva zemlje i onda dobiješ širu sliku države, pa ti bude puno toga jasnije.

JOŠ na VICE:

Tagged:
Buđenje
Šišanje
uniforme
kasarna
Vojni rok
služenje