Izborni štab Za Srbiju bez straha: Odred "Sašinih huligana"

Sve fotografije: Lazara Marinković

Još je samo nekoliko dana preostalo do predsedničkih izbora. Kampanje jedanestorice kandidata ključaju na vreloj vodi i zapljuskuju nas od svud plakatima, mitinzima, spotovima, tvitovima i naravno, obećanjima. Možda još uvek nismo odlučili u čija ćemo obećanja na slepo poverovati i ko je prošao naš lični detektor laži, ali smo rešili da upoznamo one koji su rešili da direktno učestvuju u odabiru i pre zaokuživanja listića - ljude koji aktivno učestvuju u predsedničkim kampanjama.

Zato smo zakucali na vrata izbornog štaba grupe građana "Za Srbiju bez straha" koja je za predsednika kandidovala doskorašnjeg zaštitnika građana Sašu Jankovića. Kada sam se čula sa Željkom, zaduženim za odnose sa medijima, na moju molbu da provedemo jedan dan u ovom izbornom štabu, malo se nećkao: "Jao, pa znate, naš štab nije baš pravi štab". Nisam znala na šta je tačno mislio, mada sam se potajno nadala da će opet u pitanju biti neka kafana, kao kod Belog, ili nešto jednako egzotično. Ono što sam pre svega želela da čujem je šta ljudi iz ovog štaba imaju da mi kažu svojim glasom, kad iz njih ne govori nečiji tuđi.

Našla sam se ispred stare zgrade u Palmotićevoj 9, gde su stajala dva simpatična mlada momka i pušila, a čim je jedan od njih okrenuo leđa, bilo mi je jasno koga čekaju.

Upoznala sam se sa Viktorom koji ima 24 godine i tri godine mlađim Milovanom. Kada sam ih pitala koja su njihova zaduženja u štabu, rekli su mi: "Mi smo ti ovde 'mali od palube', radimo sve što od nas traže, od plakata, preko rada na štandu, pa do kuvanja kafe". Obojica su studenti i ovo im je prvo volontersko iskustvo. Sproveli su me kroz zgradu, uveli u stan u kom je smešten štab i poslužili kafom i sokom.

Od očekivane egzotičnosti, dobila sam jednu direktnu – sa 28 godina, bila sam najstarija u prostoriji. Prostran i osvetljen stan bio je pun mladih ljudi koji su gvirili iz hrpe papira ili velikih monitora, svako predano zadubljen u svoj posao. Saša Janković nije bio u štabu, ali se Fejsbuk prenos uživo iz Novog Sada pratio na jednom kompu oko kog se skupilo nekoliko ljudi koji su pokušavali da utvrde posećenost mitinga.

Njegovo odsustvo me nije sprečilo da zavirim u kancelariju predsedničkog kandidata, pa čak i da  sednem na njegovo mesto. S jedne strane se pružao lep pogled na ulicu, a sa druge, na ćošak kancelarije u kome je na podu ležala prostirka za psa. U razgledanju me je prekinula Katarina Đukić, koja rukovodi centrom za volontere, i kako kaže, usput se bavi i "svim ostalim".

- Mi ovde svi radimo sve. U ovoj kampanji je sve volonterski i sve se svodi na energiju i želju da se pomogne - kaže ona.

U kafani u Mladenovcu sedeli smo sa "botićozama", dok su nas ovde sačekali Sašini "huligani".

- Pa baš zato što su ta dva termina nespojiva, to nam je sarkastičan odgovor na besmisleno saopštenje SNS-a. Srbija bi bila mnogo bezbednija država kada bi se svi huligani ugledali na Sašine huligane, i mi ponosno nosimo tu titulu. Mi smo huligani bez huliganstva - objašnjava mi ona.

Katarina je u štabu od početka kampanje, ima 23 godine i završava Pravni fakultet. I ranije je učestvovala u političkim kampanjama, pa u štabu ima najviše iskustva i osoba je koja organizuje sve. Rekla mi je da u štabu u Beogradu radi četrdeset volontera, a da ih na teritoriji cele Srbije ima više od devet hiljada. Mladi koji volonterski vode ovu kampanju nemaju više od 25 godina i svima je zajedničko to što su rešili da ne odu iz Srbije i da se bore za bolju budućnost u zemlji. Rešili su da počnu od onoga što sami mogu da preduzmu, pošto već niko to neće da uradi za njih. Osim mladih koji su postali stalni zaposleni u štabu i završavaju sve poslove od pres-klipinga do lepljenja plakata, stalno se pojavljuju i novi ljudi koji bi da iskažu podršku i pomognu.

- Jedna bakica nam donosi klopu skoro svakog dana, uglavnom kolače, neki čovek iz zgrade prekoputa nam donosi voće. Dosta ljudi želi da pomogne na svaki način jer vide da je ovo kampanja koja se radi bez para, sve je na volonterskoj bazi. Ono što nas sve vuče je prevelika energija i prevelika želja za promenom – objašnjava mi ona.

Volonteri dolaze svakog jutra i ostaju od pet do dvanaest sati u štabu, u zavisnosti od količine posla.

-  Imamo plan, svako zna šta radi, trenutno nam je aktuelna kontrola izbora, potrebna nam je pomoć ljudi koji već imaju iskustva sa tim, pošto volonteri nemaju nikakva iskustva pre ovog. Pokušavamo da smanjimo mogućnost da se desi krađa, radimo obuke, šaljemo naše ljude da prođu kroz taj proces - kaže Kaća.

Prišla sam za sto nalik na školsku klupu oko kojeg je više ljudi gledalo u jedan laptop. Rekli su mi da skupljaju informacije iz štampe koje su izašle o Saši i pakuju ih u jedan dokument kako bi ih prosledili dalje. Pitala sam ih koliko planiraju da ostanu danas u štabu.

-  U suštini, kad god da dođeš ovde, krenućeš kući poslednjim dnevnim autobusom - odgovara  mi Nikola.

On ima 24 godine i programer je po zanimanju. Priča mi kako je shvatio da "ovako više ne može" i rešio da uradi ono što je do njega.

- Popizdeo sam i počeo da istražujem sve kandidate i ono što govore i za šta se zalažu. Dugo sam vršio analizu i shvatio da se najviše pronalazim u Sašinim shvatanjima. Moji roditelji su bili sumnjičavi kada sam im rekao da ću se angažovati oko kampanje i rekli mi da se ne ističem previše, što je mene još više iznerviralo. Živimo u svetu gde je ljude strah da se ističu i govore ono što žele, to je sramotno - priča mi on.

Do njega je sedela Sonja, Viktorova starija sestra, nezaposlena analitičarka životne sredine. Došla je u štab kada su se davali potpisi podrške.

- Meni je štab trenutno centar univerzuma. Početak svega što će biti, nadam se. Mnogo mi znači, porodično smo se predali. Nema spavanja nema, kvalitene hrane. Samo kafa i sendviči. U stvari ne sendviči. Ne ti sendviči (smeje se). Ovde imaš moć da napraviš svoj sendvič, a ne da ti ga neko da - smeje se Sonja.

- Mi sami biramo sastojke i sami donosimo sendviče, u tome je razlika - dodaje njen brat Viktor kroz smeh.

- Jebote, i sendviče su mi ogadili - kaže on.

Pričajući sa ovim ljudima, shvatila sam da nije slučajno što su se opredelili baš za kampanju kandidata čiji je glavni slogan "bez straha". Jer, ono što je okupilo sve ove mlade ljude upravo jeste zajednički strah.

- Najviše su me uplašile priče izvan Beograda. Da ljudi gube posao zbog iskazivanja mišljenja. Savamala je možda prvi put da smo u Beogradu osetili kako je to kada vlada bezakonje, a čuo sam da su širom zemlje mnogo strašnije priče i to me mnogo plaši - kaže dvadesetjednogodišnji Milovan.

Sonja se najviše plaši takozvane "lažne moći" - moći koju ljudi daju sami sebi i onda je ističu tako da drugi počnu da ih se plaše, i time je potvrđuju. Svi se slažu da se najviše plaše onoga što ih čeka u budućnosti.

- Najveći strah kod mladih je potpuno pogrešan sistem i nemanje šanse za normalnu budućnost. Neki nisu ni počeli da studiraju, a već znaju da će se, kada završe fakultet, mučiti sa traženjem posla - kaže Katarina Đukić.

Luka je najmlađi u štabu i ima devetnaest godina. Studira prava i u štab je došao jer mu se svideo Sašin govor ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Pitam ga koliko njegove vršnjake uopšte zanima politika i šta misle o njegovom volontiranju.

- Svi me podržavaju. A mladi su, čini mi se, malo digli ruke od politike -  kaže on.

Milovan misli da su kroz istoriju, zahvaljujući vladavini neodgovarajućih ljudi, mladi razvili stav da su svi ljudi koji se bave politikom isti. Možda baš iz tog razloga Saša dobija podršku mladih, jer nije političar, kaže.

- Ja sam sa njim progovorio deset reči, ali i dalje verujem da je ovo što radimo ispravno i da može konačno da promeni tu sliku predsednika-kriminalca i vrati poverenje mladih. Mladi su važni, a mnogi kandidati to zaboravljaju - kaže on.

Kako mi pričaju, svaki deo kampanje Saše Jankovića je proizvod nečije dobre volje i želje sa promenom. Svaki iznikli bilbord u gradu je plod nečije lične donacije, kao i komplet hemijski ili kačket. Kroz smeh kažu da, ako prođu u drugi krug, neće znati kako sa parama, jer nisu navikli da ih imaju. Na mitinge se ide sopstvenim kolima, sami ljudi plaćaju gorivo. Spava se kod poznanika iz tog grada. Svi marketinški potezi i sva razmena informacija dešava se na Fejsbuk grupi koja im je dragocena i na kojoj se svakodnevno vrši interakcija sa ljudima iz cele zemlje. Sa ovakvim budžetom, teško je doći do ljudi van Beograda, pa veliku ulogu igraju i građanske inicijative u Nišu, Kraljevu, Novom Sadu i Vlasotincima koje su dale podršku ovom kandidatu.

- Stalno nas pitaju zašto nemamo spot na RTS-u - nemamo novca za to. Na Fejsbuku se pojavila incijativa da ako 30,000 ljudi plati po 60 dinara mogli bismo da imamo tri dana spota, videćemo da li je to moguće izvesti - priča Katarina.

Dok ne završe razne pravne tehnikalije oko donacija, detalji finansiranja kampanje još uvek nisu javno izneti, ali Katarina obećava da će uskoro to i uraditi.

Razgvor prekida mladić koji glasno postavlja pitanje: "Ko zna ovde dobro engleski?", na šta cela prostorija počinje da se smeje. Nisam skapirala foru, a onda su mi objasnili da je u pitanju interna pošalica i da im je "znanje engleskog" šifra za fizičku snagu. Dakle, ako znate dobro engleski, to znači da ste sposobni da nosite džakove sa flajerima pravo u gradski prevoz koji će vas odvesti do štanda na 25. maju. Počelo je pakovanje, a ubrzo potom smo stigli i do štanda.

Ljudi su prilazili štandu sa različitim zahtevima. Neki su hteli hemijsku, neki dve ("jednu za klinca"), neki su mumlali, a neki se naglas pitali: "Ko je, bre, sad pa ovaj?" Većina ljudi je tražila da se potpiše.

- Ti potpisi ništa ne znače, to su potpisi podrške. U zakonu ne postoji nešto što se zove siguran glas. Ljudima znači da u nekom obliku podrže i tome služe ti spiskovi. Mi ih prvo nismo ni imali, ali smo onda shvatili da ljudima znači da se potpišu, zato smo ih uveli. Uveli smo i postavljanje pitanja koje prolaznici mogu da zabeleže, pa da odgovore pronađu na sajtu - objašnjava mi Katarina.

Na rastanku sa volonterima pitala sam šta očekuju od Saše.

- Samo da misli i ispuni ono što priča, ništa više - odgovorili su.

Još na VICE.com

Izborni štab Samo jako: Šansa da otpisana generacija bude bag u sistemu

Vučićevi plakati i bilbordi kao zabava za opoziciju u kampanji

Šta sve ne valja u predsedničkim kampanjama srpskih desničara