Kako mi je gubitak vida pomogao da izrazim svoj polni identitet

Biti primoran da živiš u telu koje nije tvoje nije zabavno. Znala sam da postoji barijera između načina na koji bi dečaci i devojčice trebalo da izgledaju i ponašaju se. Znala sam da postoji ta barijera, i htela sam da je pređem. Uvek sam jednostavno želela da se sama ispoljim, ali do nedavno nisam znala za ceo predivni spektar polova. Imam 57 godina, i deklarisala sam se pre dve godine, 2013. Što se tiče trans zajednice, ja sam mala beba.

Dok sam odrastala, morala sam da se nosim sa stigmom učenika sa invaliditetom koji takođe pati od polne disforije. Iako se to tada nije tako nazivalo; u mom dečjem umu, jednostavno sam znala da želim da budem devojčica.

Rođena sam sa stanjem koje se zove retinitis pigmentoza – skraćeno RP. Od moje sedme godine, vid mi se pogoršao do kokošjeg slepila. Za to nema leka, i potpuno sam izgubila vid kada sam imala 25 godina.

Prvi put sam primetila da mi se vid pogoršava kada sam gledala video snimke; videla sam sve manje i manje. Prizori su počeli da blede i nisam uočavala detalje. Osećaj je veoma čudan, kao da neko uzme film koji gledaš svaki dan i iseca mikroskopski male detalje iz njega. Vremenom počneš to da primećuješ, dok ne dođeš do praga, kada pomisliš, „Sranje".

Bila sam užasno depresivna i krila sam svoju tugu. Mnogi ljudi to rade. To je kao kada bi upakovao srce u pamučni omotač. Prodala sam svoj video plejer i kasete, i osamila se. Bilo mi je teško; povlačila sam se u svet mašte.

Ali nekim čudom, gubitak vida mi je pružio utočište i pomogao mi da prebrodim probleme sa samoprojekcijom. Nisam morala da se brinem da li ću sresti svoj pogled u ogledalu. Gubitak vida je postao moje neočekivano pribežište. I dalje sam iznutra bila disforična, ali moja prava ličnost je počela da se ističe, i pustila sam da moj identitet buja i teši me.

Nisam morala da se suočavam sa odrazom u ogledalu, i više nisam zagledala svoje nepodesne delove tela. Videla sam svoju divnu žensku ličnost, i ženu koja lagano gura svoju prošlost u stranu. Kada sam odbacila mušku odeću, zavetovala sam se da ću postati žena i da ću učiniti sve da postignem svoj cilj. Smršala sam i oblikovala telo na željeni način, kao osnov za ponovnu izgradnju svoje ličnosti.

Jedna divna prijateljica mi je pomogla sa šminkom. Do te mere me je obučila da mogu sama sebi savršeno da našminkam oči, usne i lice. Naučila me je kako da se negujem, kako da se odevam, i još mnogo toga. Probušila sam uši i nosila topiće i uzane farmerice. Veoma sam joj zahvalna na tome što mi je pružila podršku tokom tog procesa.

Put do slobode je bio dug i težak. U tinejdžerskim danima sam prezirala sebe. Nisam znala ništa o blokatorima testosterona, ni o bilo čemu što bi sprečilo da od androginog deteta postanem muškarac.

__________________________________________________________________

Pogledajte naš dokumentarac o terapiji razgovorom za homoseksualce:

__________________________________________________________________

Posao koji sam radila kao tinejdžerka i na kome su me izrabljivali je samo produbio moju izolaciju. Pakovala sam igračke i pravila otirače za par dolara, 40 sati nedeljno. Patila sam u tišini dok nisam dala otkaz i pridružila se jednoj grupi aktivista s invaliditetom.

Transfobija je i dalje veoma prisutna. Transfobija može da bude namerna – ima okrutnih i svirepih ljudi – ali takoše ima i ljudi koji jednostavno ne znaju kako da razgovaraju s nama.

Najgora stvar kod mesta u kome sada živim je to što svi znaju da sam ranije bila dečak, i neki od njih me maltretiraju otkako se predstavljam kao žena. Juče sam bila u supermarketu, i jedan od tih kretena je dok smo čekali u redu rekao, „Oni su tako uvrnuti, ne znaju da li su muškarci ili žene".

Jednom me je neko s leđa šutnuo u međunožje. Okrenula sam se i počela da vrištim. Prošle godine me je neko isprskao alkoholom po očima. Neki idiot bi mogao da dođe i ubije me – jednostavno ne znam.

Toliko toga sam proživela, da sam sada od titanijuma. Ako bih mladoj sebi mogla išta da poručim, to bi bilo da bude ono što jeste. Da bude hrabra i da budućnost može da bude divna i san može da postane stvarnost, samo ako to želiš. Sada, kada sam se deklarisala, mogu da budem autentična. Mogu da budem ono što jesam. Sada sam mnogo srećnija.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu