Moje pakleno putovanje da dobijem nalog za zabranu prilaska

Prošle godine, stranac me je zaključao u mom stanu i rekao mi da ću umreti.

Bio je jul, klima je bila pokvarena, a vrata tek otvorena kako bi cirkulisao vazduh. Ušao je, rekao da ga neko prati i da će nas oboje ubiti, a potom zaključao vrata.

Niko ga nije jurio. Niko ga čak nije ni pratio, a kroz par minuta shvatila sam da ova stena od čoveka nije pri zdravoj pameti i očigledno je predstavljao pretnju.

Zgrabila sam svoje kuče i pozvala policiju. Uhapšen je kroz par minuta.

"Oh, Mejsone", rekao je policajac kada ga je ugledao.

"Poznajete ga?", pitala sam.

"O, da, poznajemo ga," rekao je jedan od policajaca. "Maltretirao je neke ljude u Sajentološkom centru ranije danas."

"Nije da možemo da uradimo bilo šta", nastavio je policajac. "Tehnički, on nije prekršio ni jedan zakon."

"Ali držao me je kao taoca", rekla sam.

"Da," odgovorio je, "ali nije rekao da će te on ubiti."

Mogla sam to da posmatram i ovako: možda je Mejson zaista lud i možda on stvarno misli da ga neko juri i zapravo ne želi da me povredi, možda čak i kad je preti, on to jednostavno ne shvata tako.

Policija ga je privela. Prema zvaničnim papirima, pustili su ga tek posle tri dana.

Nekoliko nedelja kasnije dok sam se vraćala kući iz prodavnice, spazila sam Mejsona. Uzvratio je pogled istog momenta. Zaleteo se ka meni, urlajući. Izletela sam na put jedva izbegavši da me udari automobil. Kada sam prešla ulicu, ponovo su nam se sreli pogledi, osetila sam se ponovo kao njegov talac, ali ovog puta na otvorenom.

Mesecima kasnije, dok sam prilazila automobilu da bih otišla kod prijatelja u posetu, tamna figura zaskočila je na kola i pokušala da uđe unutra. Ponovo Mejson.

Potrčala sam. Pratio me je i vikao gluposti neprijateljskim i zastrašujućim tonom. Zvučalo je kao da mi preti, ali je bilo jako teško razumeti šta priča. Samo sam bila svesna da je on iza mene, trči, urla i krije se iza drveća kako bi mi se prikrao.

Zvala sam policiju, ali se nisu pojavili.

Najviše ljudi koji pokušavaju da dobiju zabranu prilaska pokušavaju da se zaštite od onih koje poznaju, ali moj slučaj je drugačiji. Nikad nisam videla ovog čoveka pre onog dana kada je ušao u moj stan. Tek sam kroz razgovor sa komšijama saznala da je beskućnik i da živi u obližnjem parku.

Kada sam otišla kod sudije, pet meseci nakom prvog incidenta, tražila sam zaštitu. Moj slučaj bio je jasan kao dan. Mentalno obolela osoba me uhodi, šest puta je privođen, dva puta zbog ozbiljnijih prekršaja i ne ostavlja me na miru. Sudija je dao nalog za zabranu prilaska za manje od dva minuta.

Zakoni o zabrani prilaska variraju od države do države, ali Kalifornija nudi četiri tipa: zabrana prilaska zbog nasilja u porodici, zbog zlostavljanja, na poslu (ako ste preduzetnik koji hože da zaštiti svoje zaposlene od rizičnog ponašanja na poslu) i civilna zabrana prilaska. Moja zabrana prilaska je bila malo drugačija, a rezervisana je za one koje su uhodili nepoznati ili poznanici koji nisu želeli da ih ostave na miru. Iako zabrana prilaska zvuči kao nešto što nas dovodi do kraja, to je zapravo tek početak dugog procesa zaštite.

Kada je procedura konačno, svi koje sam poznavala su tvrdili da je zabrana prilaska zapravo najobičnija glupost.

"Ludacima nije stalo do komada papira!" slušala sam iznova i iznova.

Okej, možda im i nije stalo, poenta tog papira nije bila samo da ga skloni, već da ga upozori i zaustavi pre nego što uradi nešto pogrešno. Ako mi se Mejson približi na manju razdaljinu od one koja je upisana u dokumentu, mogu da pozovem policiju koja će ga uhapsiti i zadržati u zatvoru do jedne godine ili mu naplatiti 1,000 dolara. Uz ovaj način zaštite, zločin može biti zaustavljen i pre nego što se desi.

U mom slučaju, Mejson je prestao da me prati istog trenutka pošto mu je policija rekla da će biti uhapšen ako mi se približi. Osigurala sam sebi privremenu zabranu prilaska i čekala saslušanje na sudu u vezi sa promenom polutrajnog naloga.

Slučaj je prošao. Mejson se nikad nije vratio.

Situacija nije tako jednostavna za sve žrtve. Ono što je uznemiravanje za nekoga, za drugu osobu može biti samo dosađivanje. Kalifornija je prva država koja je uvela statut građanskog uznemiravanja 1978. (prvi usvojen zakon o uhođenju 1990), ali način na koji je on pisan ne daje punu definiciju reči "uznemiravanje."

A u nastavku statut kaže:

Dakle, nije dovoljno da vas uhoda samo nervira – morali ste da budete ozbiljno iznervirani.

Ostatak zemlje samo je ispratio ovaj model i uznemiravanje i uhođenje je sada kažnjiv zločin u svih 50 američkih država i osnov su za zabranu prilaska. Koristeći podatke iz pet država, profesor Aron Kaplan sa Pravnog fakulteta u Lojoli procenio je da se svake godine podigne 219,700 tužbi za građansko uznemiravanje (a zapamtite da je ovo samo jedan od četiri oblika zabrane prilaska). Kaplan je procenu zasnovao na osnovu podataka iz države Vašington: oko 330,000 zabrana prilazaka za građansko uznemiravanje je aktivirano u toj državi.

Iako ove odluke štite razne ljude, uglavnom žene, ovaj statut je korišćen i kao zaštita od demonstranata, aktivista i drugih ljudi koji imaju drugačije stavove od opšteprihvaćenih. Kaplan je primetio i jednu nesvakidašnju pojavu: u gradiću u Južnoj Dakoti, većina stanovnika je tražila zabranu prilaska za jednog aktivistu samo zato što je imao drugačije mišljenje o stanju stvari u tom mestu. Bilo je i drugih pokušaja, čak i da se zabrani sloboda govora kroz zabranu prilaska.

__________________________________________________________________

Pogledajte: Meksička država u kojoj su građani preuzeli zakon u svoje ruke

__________________________________________________________________

Na jednom saslušanju u Los Anđelesu, sudija Kerol Boas-Godson je izjavila da nije u njenoj moći da zabrani deci i rođacima prestupnika da fotografišu i pričaju loše o žrtvi. Uprkos tome, Boas-Godson, jaka ličnost i veoma pragmatična osoba, bila je jedini sudija u okrugu Los Anđelesa koja se bavila zabranama pristanka, što joj je praktično davalo moć da upravlja ljudskim odnosima.

Svojim očima sam prisustvovala slučaju gde je žena objašnjavala kako joj je prestupnik uleteo u dom tvrdeći da je policajac koji je zahtevao da odvede njenu decu. Bila sam sigurna da će Boas-Godson odobriti zabranu ovoj ženi koja je na lošim engleskim jecala: "Plašim se za svoj i za život moje dece". Njen advokat, istovremeno i prevodilac, nervozno je brisao nos i pravio neobične gestove koji kao da su govorili sudiji da ne može da je odbije.

Prestupnik je objasnio svoju stranu priče. Da, lupao je na vrata, da, tražio je da vidi decu, ali nikad nije tvrdio da je policajac. Možda je jezička barijera bila problem, iskoristio je ženino nepoznavanje engleskog kao izgovor. Njegovo saslušanje bilo je zakazano na osnovu lažnog predstavljanja, i do tog momenta, slučaj je bio čist. Međutim, sudija je, vidno razočarana, rekla: "Rešićete ovo na drugom sudu". "Zabrana prilaska je neosnovana", zaključila je.

Dakle, ili je nevin čovek spašen mrlje u biografiji, ili je majci u opasnosti odbijena zaštita. Nisam zavidela poslu koji obavlja Boas-Godson.

I tu zapravo leži veliki izazov, baš u slučajevima kao što je ovaj. Koliko god mi želeli da mislimo da niko ne bi doneo odluku o zabrani prilaska protiv nekoga zbog koga ne postoji realan razlog za strah, sistem se može lako izmanipulisati. Nalozi o zabrani prilaska zlobno se koriste kako neko ne bi imao prilike da viđa decu, dom ili radno mesto, a samim tim utiču i na dalji život i zaposlenje. Jer, odlukom da dobijete zabranu prilaska nekoj osobi, vodite kao prestupnik i otvara vam se zvanični policijski dosije.

Prisustvovala sam jednom uvrnutom slučaju gde su dve žene tražile zabranu prilaska jedna za drugu. Zabavljale su se sa istim čovekom i imale identičnu priču: "Napala me je u podzemnoj, plašim se za svoj život."

"To je ono što zovemo uzajamna borba, rekla je sudija, citirajući član određeni član zakona. No, ove žene se nisu slagale sa njom. Obe su bile potpuno sigurne da će jedna napasti drugu.

Sudija je donela najrazumniju odluku: odbila je slučaj i naložila im da se klone jedna druge. Možda su se tog dana poslednji put srele, a možda je jedna napala drugu ili obratno.

Ipak, drugi, ozbiljni slučajevi, davali su mi snage da nastavim sopstvenu bitku za zabranu prilaska.

Meri je upoznala Džordža pre sedam godina na časovima glume. Ona je imala 23, on 30 godina. "Bio je potpuna suprotnost mom tipu muškarca", rekla mi je. Bio je ćelav, debeljuškast i dvadesetak santimetara niži od nje. U isto vreme, bio je neverovatno šarmantan, zanimljiv i privlačan. Uprkos tome što "nije njen tip", Meri se ubrzo zainteresovala za njega, a kroz par nedelja počeli su i da se zabavljaju. Džordž je u to vreme prolazio kroz loš period. Meri je rešila da mu pozajmi novac i auto da bi stao na noge. Ali nikad joj nije vratio ni pare, ni kola.

"Počeo je da živi na moj račun, postao je veoma zahtevan i nametljiv", rekla mi je.

Kada je Meri rekla Džordžu da je gotovo, odlepio je.

"Pročitaj ovu knjigu pre nego što raskineš sa mnom", rekao je Meri dok joj je davao autobiografiju Džonija Keša koga je obožavao. Užasno loš odnos Džonija Keša prema ženama dokumentovan je dve godine ranije u oskarovskom ostvarenju Walk the line . Meri je bilo jasno da je u nevolji.

"Rekla sam mu da neću više da budem u takvom odnosu, bez obzira na posledice", rekla je i otišla sa društvom u bioskop kako bi pokušala da ga zaboravi. Kada je izašla iz bioskopa, telefon joj je bio prepun novih poruka. Naravno, sve su bile Džordžove.

"Auto ti je nestao."

"Nikad ga više nećeš videti."

"Ni za mačke nisam siguran da li ćeš ih videti."

Meri je pojurila kući i zatekla širom otvorena vrata, stvari razbacane posvuda, a ni automobil nije bio na mestu na kom ga je ostavila. Džordž ga je odvezao i parkirao u obližnjoj ulici. Možda su ga zaustavile misli o tome kako izgleda život i karijera lopova, a možda je samo želeo da pošalje poruku: Ja kontrolišem tvoj život. Nikad mu nije dala ključeve od kuće.

"Bila sam preplašena", rekla mi je. "Ali bar su moje mačke bile okej."

Kada je pozvala policiju, našli su Džordža i uhapsili ga, ali ona i dalje nije mogla da zaspi. Zamenila je sve brave, a prijatelji su se smenjivali kod nje tokom noći.

Kada se Meri našla na sudu kako bi joj odobrili zabranu prilaska, Džordž se iskusno branio tvrdeći kako je njegova bezuslovna ljubav dovela do ovog gde su oni sada. Bio je to govor dostojan Hamleta.

"Zaista nema potrebe za ovim," rekla je sudija. Svi su zabezeknuto slušali dok ovaj imitator Džonija Keša nije prestao sa izjavama ljubavi njegovoj Džun Karter. Sudija je odmah odobrila nalog za zabranu prilaska. Džordža nije bilo mesec dana.

Na dan kada je Meri diplomirala, dok je prilazila kolima kući, primetila je Džordža ispred stana. Pozvala je policiju i on je nestao. Bez dokaza da je zaista bio tu, policija nije mogla da odreaguje. Meri više nije želela da živi u strahu i odlučila je da se preseli u obližnji grad.

Meri se konačno osetila sigurnom. Godinu dana kasnije, našla je paket ispred vrata. Kada ga je otvorila, shvatila je da ga je poslao Džordž. U paketu su bile knjige koje je želeo da ona pročita, šal, sentimentalne gluposti iz zajedničkih dana… Ovo ju je dirnulo, a kad se ponovo javio, rekla je kako mu je oprostila i da bi volela da budu prijatelji ponovo.

"Imala sam tada 24", prekidajući priču i podsećajući se sopstvene naivnosti kaže ona. "Mislila sam da će moći da nastavi dalje, da ću ja moći da nastavim dalje, samo ako mu oprostim."

Ali stvari su samo eskalirale ovim malim gestom pažnje. Džordž je ponovo pokušavao da iznudi novac, zahtevao je da se zabavljaju, čak je izjavio kako je istetovirao njeno ime na podlaktici. Kada se pojavio pred njenim vratima, Meri mu je rekla da mora da ode. On se popeo na krov kuće preteći kako će skočiti.

Meri je pozvala policiju i odvezla se dok joj se telefon usijao od Džordžovih poziva. Nije se javila, a kada je proveravala govornu poštu čula je samo jednu reč, "zbogom", a nakon toga zvuk vetra i razbijanje telefona.

Iako većina smatra da je zabrana prilaska ozvaničena sudijskom odlukom, ovaj nalog je validan samo kada se dese dve stvari – odobrenje sudije i obaveštavanje osobe protiv koje se podiže nalog za zabranu.

S obzirom da slučajevi mogu biti razrešeni bez prisustva optuženog - zapravo, pola slučajeva kojima sam prisustvovala su bili baš takvi, jer prestupnici imaju izbor da li će se pojaviti ili ne - tužilac preuzima obavezu da će obavestiti optuženog o datom nalogu. Iako ovo zvuči apsurdno, jer tužilac ne želi da se nadje u prisustvu optuženog, obavezu uručenja preuzimaju uglavom privatne firme ili policija.

Ovo pruža optuženom određene prednosti: Ako vas nije lako naći, nalog ne može da vam se uruči. Izbegavajte uručenje i nalog automatski nije validan. Ukoliko je osoba koja vas uhodi beskućnik ili ga/je jednostavno teško pronaći, on/ona ponovo postaje potencijalna pretnja za vaš opstanak.

Kada sam poručniku koji je bio zadužen za moj slučaj objasnila da ne mogu da uručim nalog Mejsonu jer je beskućnik, nadigrao me je rečima: "Budimo realni", rekao je. "Nije se pojavljivao do sada, zar ne? Čak i ako se pojavi možete nas pozvati i tada ćemo mu uručiti nalog."

"Ali ga nećete uhapsiti", rekla sam.

"U pravu ste", odgovorio je.

Dok sam držala kopije naloga, jedan za mene, jedan za moju uhodu koji ga verovatno nikada neće dobiti, ozbiljno sam se zapitala za njegovo mentalno zdravlje. Da li je on zapravo ozbiljan mentalni bolesnik koji je igrom slučaja završio u mom stanu, bio uhapšen i onda se usredsredio na mene, ženu koja ga je poslala u zatvor? Da li se drogira, pa tripuje da ga neko stalno juri? Ili je mnogo zlokobniji od toga?

Merin progonitelj Džordž nije izvršio samoubistvo. Bacio je telefon sa vrha kuće i potom lagano sišao sa krova i odšetao. Meri je morala da nabavi novi nalog. Uprkos tome, na dan kada je zabrana prilaska bila doneta, Džordž se ponovo našao u njenoj ulici. Ignorisala ga je, a od tada se nije vratio.

Obe kopije mojih naloga za zabranu prilaska su u fioci jer, nikad se ne zna.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu