Reklame
Sport

Ko je ko među londonskim fudbalskim navijačima

Ko voli fudbal? Kakvo glupo pitanje, svi vole fudbal. Ako ste muškarčina i Srbin morate da ga volite, inače će ljudi posumnjati u vaše seksualno opredeljenje ili nacionalnost. Ja obožavam fudbal.

pisao Aleks Eror
22 Januar 2015, 1:53pm

Ko voli fudbal? Kakvo glupo pitanje, svi vole fudbal. Ako ste muškarčina i Srbin morate da ga volite, inače će ljudi posumnjati u vaše seksualno opredeljenje ili nacionalnost. Ja obožavam fudbal. Ne da bih odagnao sumnje u vezi sa svojim seksualnim opredeljenjem ili nacionalnošću, ali vikendi u Beogradu su stvarno dosadni i treba mi nešto na šta ću trošiti sate tokom dana kada sam obećao svojoj jetri da je više neću potapati u alkohol.

Zbog mog upadljivog stranog akcenta i poznavanja srpske gramatike koje zvuči kao da imam ozbiljnu povredu mozga, ljudi me često pitaju odakle sam. Kada im kažem da sam iz Londona, u razgovoru se često dotaknemo fudbala – ali tek nakon što me pitaju kakva me je to strašna muka naterala da se vratim u Srbiju. Svako ima omiljeni tim, a čini se da su mnogi svoj odabrali na osnovu reputacije koju su navijači dotičnog tima stekli razbijajući ljudima glave sedamdesetih i osamdesetih. Savremena realnost je, međutim, drugačija. Danas je fudbal u Premijer ligi je buržoaska zabava koliko i polo, a osobe koje možete da zateknete na fudbalskom stadionu to i potvrđuju. Kada ovo kažem ljudima, pogledaju me tužno i skrhano poput deteta kom je upravo saopšteno da je Deda Mraz umro od raka.

Ako se pitate kako bi stvarno izgledalo da pogledate svoj omiljeni tim uživo, evo profila ljudi koje biste tamo najverovatnije sreli.

Arsenal

Arsenal je najpopularniji londonski klub zato što je, pre nego što se Čelsi obogatio, jedini koji je nešto i osvojio. I dok možda igraju seksi fudbal, njihova podrška nije ni za kurac. Njihov stari stadion Hajberi među protivničkim navijačima bio je poznat pod nadimkom "Biblioteka" zato što su navijači Arsenala na dan utakmice bili bučni otprilike koliko i uspavana odojčad.

Iako je neobično za klub te veličine, oni nikad nisu imali organizovano huligansko sledbeništvo – dobro, tuče jesu izbijale na utakmicama Arsenala, ali nikad nisu bile ni blizu koordinisanog ludila na kom je Milvol zasnovao čitav svoj identitet. To je zato što su navijači Arsenala, sve u svemu, pičkice.

Nije odsustvo huligana ono zbog čega su navijači Arsenala pičkice, jer, budimo iskreni, samo oko 10 posto huligana ikad udari nekoga – većina samo maše i kurče se jedan drugom sa velike udaljenosti ili priča gluposti u komentarima na Jutjubu. Arsenal prosto privlači rojeve kmezavih, neduhovitih jadnika sa kojima ne možeš ni da se sprdaš jer će se uvrediti i ćutke se natmuriti kao da ste se upravo usrali u gaće. Oni su tip ljudi koji vas upozore da ne psujete u prisustvu dece. Bar belci među njima. Upoznao sam neke kul crne navijače Arsenala, ali to je verovatno zato što za njih navija oko 90 odsto Crnaca. Zakon proseka nalaže da neki među njima moraju biti okej.

Čelsi

Čelsi je više od fudbalskog kluba, to je sociološki fenomen. Uprkos tome što je smešten u najburžoaskijem delu grada, imali su jednu od najžešćih huliganskih grupa u zemlji. Ali to je verovatno zato što je mali broj Čelsijevih navijača iz samog kraja i ima raštrkanu podršku svuda po gradu i jugoistoku Engleske, što odbija lokalne bogate smradove. Tribine Stamford bridža nekada su bile pune fašista i tipova koji se zalažu za nadmoć belog čoveka, ali su sada u vlasništvu ruskog Jevrejina (kao i većina Londona uostalom). Zatucani tipovi ne mogu više sebi da priušte da dolaze, tako da su ih zamenili gorepomenuti bogati smradovi koji sada kupuju staru dresove Čelsija sa eBaya kako bi ubedili druge da prva utakmice na koju su išli nije bila u 2005. godini.

Vesthem

Vesthemova reputacija huliganstva, radnički imidž i popularnost među oi! bendovima osamdesetih garantuju mu kultni status koji nema nijedan drugi klub. Zbog toga napaljeni američki skinhedi svake godine redovno odlaze na hodočašće do Apton parka, samo da bi se našli u čudu pred sociološkim fluktuacijama koje je istočni London pretrpeo u poslednjih 35 godina.

Margaret Tačer je 1980. godine počela da rasprodaje svaki komad Britanije koji je neko bio spreman da kupi – uključujući stambene blokove subvencionisane od države u kojima je živeo veći deo radničke klase. Belci su otkupljivali svoje stanove i potom ih preprodavali na slobodnom tržištu zato što im se nisu dopadali svi ti Indijci i Pakistanci koji su emigrirali u Ist End. Preuzevši novac, otperjali su u bledoliko predgrađe Eseksa, koje se brzo preobrazilo u fotku istočnog Londona pre rata, samo bez svih onih straćara i garave dece koje rade kao odžačari.

Deca i unuci svih tih ljudi koji su zbrisali pre više decenija i dalje navijaju za Vesthem i u jatima se vraćaju drevnoj domovini na utakmicu, ali stanovnici Eseksa su jedna posebna vrsta ljudskih bića. Tradicionalno muževni i drčni, ipak ispoljavaju snažne metroseksualne sklonosti . Vesthemovci iz Eseksa i dalje nose brendiranu odeću koju su huligani proslavili osamdesetih, ali su toliko besprekorno upicanjeni, osunčani, isfenirani i depilirani da ovih dana odlazak na utakmicu Vesthema liči na prelistavanje kataloga Stone Island-a .

Milvol

Znate one lude Amerikance koji navlače prastare vojničke uniforme kako bi u svom zadnjem dvorištu učestvovali u rekonstruisanim bitkama iz Građanskog rata? Ili da vam bolje dam domaći primer: one glupe seljačine koje sebe nazivaju četnicima, svake godine stavljaju šajkače na glave i izlaze na ulice kako bi protestovali protiv Parade ponosa? E, takvi su vam navijači Milvola: zaboravljene relikvije prošlosti koje samim svojim postojanjem plivaju protiv svih tokova istorije.

Na stadionu Den zateći ćete sredovečne muškarce kako, u očajničkom pokušaju da ožive proćerdanu mladost, zajedno sa sinovima tinejdžerima časte crne igrače oponašanjem majmunskih krika. Veći deo vremena tribine su prazne i nema nikakve atmosfere, ali kada igraju protiv drugog bivšeg magneta za huligane kao što je Lids ili Kardif, pojavi se 15.000 ljudi koji se prave da je ponovo 1978. godina. Milvol je zaista poslednji bastion londonske bele radničke klase, ali srešćete i huligane poljske doseljenike, kao i navijače Premijer lige koji više ne idu na utakmice zbog operske publike – ne šalim se, jednom sam posle utakmice protiv Portsmuta u pabu video navijača Čelsija kako je nabo navijača Arsenala. Doduše, dobio je šta je tražio.

Totenhem

Izgleda da svi mrze Totenhem. Navijači Arsenala, Čelsija i Vesthema će vam reći da najviše od svih mrze Spurse. Poznati po nezasluženoj aroganciji koju pokazuju samo zato što su šezdesetih osvojili par trofeja, ignorišu činjenicu da decenijama nisu bili ni za kurac do pre nekih sedam godina. Ako budete išli na neku njihovu utakmicu, uglavnom ćete ih čuti kako kukaju ili napušavaju sopstvene igrače, a nije neobično ni da zvižde svom timu u poluvremenu. Patološki su opsednuti Arsenalom – onoliki si navijač Spursa koliko mrziš Arsenal.

Fulam

Navijanje za Fulam je životni stil. Da biste stigli do Krejven kotidža morate proći kroz idilični park pored jedinog dela Temze koji ljudi nikad nisu koristili kao toalet, možda usput zastanete na piknik da popijete šampanjac ili grickate jagode. Fudbalski klub Čelsi je zapravo smešten u Fulamu, a ne u Čelsiju, tako da pretpostavljam da su navijači Fulama bogatuni koji su se plašili da idu na Stamford bridž u stara dobra ozloglašena vremena. Za tako mali klub imaju neproporcionalno visok broj navijača među slavnim ličnostima: Hju Grant, Lili Alen i Danijel Radklif – znate već, dečko koji je glumio Harija Potera. Nekada su imali kip Majkla Džeksona ispred stadiona, na sramotu svakoga ko je ikad pogledao ijednu fudbalsku utakmicu.

Kvins Park Rendžers

Propali deo zapadnog Londona, ali ne dovoljno propaoda bi bio zajeban. Baš kao navijači Fulama, samo sa manje glamura i novca.

Kristal Palas i Čarlton

Ova dva sam spojio zato što su, uprkos tome što su najveći rivali, dve strane iste medalje. Smešteni u južnom predgrađu Londona, njihovi navijači su mekušci i dosadni – zamislite ih samo kao štreberske rođake navijača Milvola.

Milvol navijače Čarltona zove "posmatračima vozova", što je engleski sleng za nekoga ko slobodno vreme provodi proučavajući vozove umesto da pije i juri ribe. Navijači Čarltona su više iz radničke klase, dok su navijači Palasa više iz niže srednje klase, zbog čega su dobili nadimak "Najdželi", pošto navijačima Milvola ime "Najdžel" zvuči srednjeklasno. Iako deluje jadno, Kristal Palas je jedino mesto u Premijer ligi koje ima nešto što liči na atmosferu, verovatno zato što suviše loše igraju fudbal da bi privukli bogate turiste.

Mančester Junajted i Liverpul

Svestan sam da ova dva nisu londonski klubovi, ali u glavnom gradu imaju verovatno više navijača od Vesthema. Postoji ogroman ideološki raskol između severa i juga Engleske, i iako nikada nećete upoznati severnjaka koji navija za neki londonski klub, London je prepun beskičmenjaka koji navijaju za Mančester Junajted ili Liverpul samo zato što su najuspešniji timovi u zemlji, ali nikad nisu išli na Old Traford/Enfild da ih gledaju kako igraju.

Jedina prava razlika među njima je u godinama: navijači Mančester Junajteda su odrasli devedesetih kada su Ferguson i Bekam izvrgli ruglu izraz "takmičarski sport" (Junajted je neverovatno popularan među afričkim i azijskim imigrantima), dok su navijači Liverpula obično ostareli lovci na slavu koji su mnogo puta videli Liverpul kako diže više trofeja nego Stiven Džerard.

Pratite Aleksa na Twitteru: @slandr

Tagged:
London
Kolumne
arsenal
Vice Blog
Ливерпуль
Fudbal
Premijer liga
Engleski fudbal
Čelsi
Milvol
Mančester Junajted
Kvins Park Rendžers