Kad zezanje i zabava postanu problem: Kako sam prestao da pijem i da se drogiram

Trebalo bi da počnem time da jaktivno ne podnosim ljude koji subotom pišu ispovesti o njihovim ne-tako-zanimljivim-u stvari-vrlo-umerenim životnim izborima. To je vrhunac ponavljanja gomile užasnih stvari: opštih mesta, samo-važnost i razmažene tupadžije bez stvarnih problema kojima preplavljuju medije.

Naravno, moja osveta je ta da ću sada da napišem žestokih 2,000 reči o tome kako sam prestao da pijem jer je prilično počelo da mi smeta. Izvinite. Ako će vam biti lakše, deo moje namere je da ispričam širu priču o raspršavanju glupih ideja o životu koje imaš kad si mlad kako bi mogao da radiš na tome da budeš srećan.

Poslednji put sam popio piće oko tri ujutro 15. juna na metal festivalu u Midlendsu. Išao sam tamo da pišem za posao, ali bila je kiša i uzeo sam dosta kokaina i imao sam šator, tako da sam sedeo u njemu, šmrkao koku i slušao plejlistu Chief Keefa sa zvučnika ajfona sa prijateljima celog vikenda. Bilo je baš zabavno, bez pogovora. Znao sam da sam želeo da napravim malu pauzu od toga da budem gadan tip neko vreme, i pomislio sam da su odvratna četiri dana puna kokaina i pića dobar način kao i bilo koji drugi. Dobro sam se proveo, ali na kraju tog vikenda bio sam poprilično siguran da sam završio sa tim.

Bio sam kod terapeuta nekoliko puta otkad sam trezan, i izgleda da on misli da sam imao problem – ali mislim da on to mora da kaže. Znam puno pravih zavisnika – puno ljudi koji su u Aonimnim Alkoholičarima – i bio sam na nekoliko sahrana koje su direktno imale veze sa zavisnošću ljudi koji su baš bili u tome (oni su razlog što se ja osećam kao jedan od onih "sa malim problemima" koji pišu ispovesti). Ako sam ja alkoholičar/narkoman, onda su svi ljudi koje znam u svakom većem gradu i, u onom što neki grozni ljudi nazivaju, "kreativnim industrijama" alkoholičari/narkomani.

Naravno, ja sam pio agresivno i ispaljivao budalaštine mojim prijateljima tri-četiri dana nedeljno; naravno da sam trošio ogromne sume novca na kokain svakog petka, ostajao budan do 10 sati ujutro subotom i provodio ostatak vikenda u kandžama paranoje i tuge; naravno da sam pustio da moj posao, zdravlje i veze pate, uvenu i propadnu zbog toga. Zar ne rade to svi? To je zabavni deo! I stvarno, nihilizam je presmešna tema o kojoj možeš da pričaš sa prijateljima: "Prošle noći sam potrošio sav novac na kokain i dobio udarac u lice!" je super priča.

Razlika između mene i ljudi koji piju i uzimaju droge u istim količinama kao što sam ja uzimao – ali uspevaju da ostanu srećni i funkcionalni – jeste što je moja stvar uvek bio nihilizam. Bio sam besni tinejdžer, idealista i strastven povodom mnogih stvari (pank i devojke, uglavnom), ali nešto se dogodilo u mojim ranim dvadesetim: Imao sam čudnu depresivnu epizodu i proveo sam neko vreme u psihijatrijskoj bolnici nakon čega sam počeo da gubim veru u sve – veze, poslove, politiku, budućnost. Ništa mi se nije činilo vrednim da bih mario za to. Na nesvesnom nivou, siguran sam da mora da sam bio nekakav razmaženko i nisam video da su se moje ambicije isplatile u bilo kojoj sferi, tako da sam prestao da marim za bilo šta iz odbrambenih razloga. Ali u to vreme, osećao sam da sam razvio zdrav skepticizam u odnosu na život. Naravno, bio sam u ranim dvadesetim, tako da se istog trenutka sve to razvilo u nezdrav skepticizam.

Sakupljajući sva moja loša osećanja, takođe sam saznao da sam bio vrlo dobar u nezdravom skepticizmu na papiru. Izgleda da su ljudi voleli moje zle kritike albuma (kada je to još bilo važno) i ostale okrutne, smešne stvari koje sam pisao vodeći bendove, jer u suštini svega toga, sve mi je bilo toliko besmisleno, tako da je sve bilo jedna velika glupa šala. To što ljudi uživaju u onome što pišeš i misliš je prilično validno iskustvo, tako da sam i ja mislio da sam apsolutno u pravu što sam mislio da je sve besmisleno i furao sam to. Sve to je bilo moj život dok nisam napunio 21 godinu, što je bilo pre 11 godina.

Ako ti ništa nema smisla i život je za tebe šala, piće i droga imaju dve svrhe: oni su zabavan način da razbiješ ogromno prostranstvo sivila života kroz objektiv zabole-me-za-sve, i oni su lak put da budeš autodestruktivan u normalnim i smešnim okvirima. Ne na ubijam se direktno samodektruktivan način, već onaj o kome ti je smešno da pričaš jutro posle. Ako tako piješ i drogiraš se duže vreme, ništa stvarno loše se nikada ne dogodi – ne umreš, ne razboliš se ozbiljno, ne izgubiš prijatelje (možda malo, ali ne stvarno), ne dobiješ čak ni zabrinuti poziv od sestre; samo nastavljaš napred i ostaješ isti. Život ti se ne menja ni na bolje ni na gore – u nekakvom si zastoju: mutnom, pijanom, bezveze si prema ljudima, loš si u poslu stanju.

To je to stanje koje počinje da te vodi ka dnu.

E, ja sam pao stvarno na dno. Uvek sam bio prilično depresivan tip, ali poslednje tri godine bio sam na lekovima i skidao se sa njih, ulazio i izlazio iz perioda blekautapijanstva, trodnevnih mamurluka, napada panike, preteranog uzimanja kokaina i paranoidnih epizoda. Nije bilo nijednog trenutka kada sam znao da želim da prekinem (slomljeni zglob posle skakanja sa stepenica na MDMA, operacija od sedam sati u 31. godine je trebalo da mi upali alarm, ali mislim da sam već u nedelji koja je došla uzeo gram). Međutim, mislim da je sujeta imala najviše veze sa tim na kraju – počeo sam da izgledam staro, bledo, debelo i tužno na fotografijama, a to stvarno nisam želeo da budem.

Onda sam otišao na metal festival i prestao na kraju toga. Ljudi sa kojima sam se sretao od tada su mi govorili da bi i oni da prestanu sa svim tim, ali da nisu znali kako. Ako ste stvarno zavisnik, ja nisam mogao da vam kažem šta da radite.Jer ja nisam taj: u meni nije bilo hemijskog nagona da pijem i uzimam droge: da budem jasan, uzimao sam to zato što sam želeo i bilo mi je zabavno – ali ako prepoznate sebe u onome što sam dosad napisao, mogu da vam kažem šta sam ja uradio, i možda će vam to pomoći.

Uradio sam sledeće: Rekao sam sebi – i što je važnije, mojim prijateljima – da sam na pauzi i rekao sam da će to trajati tri meseca. Sebi sam rekao da će to trajati tri meseca zato što samo u tom slučaju nisam odlepljivao na pomisao da bi to moglo da traje zauvek i svaki put kad bih video pivo na reklami ili slušao smešne priče o drogi ne bih bio ljubomoran i mogao sam da budem u fazonu, "Oh, sve ok, sve ću to ponovo za par meseci", što me je umirivalo. Prijateljima sam rekao da sam na pauzi jer bi me bilo mbogo blam da prestanem, jer kad si mala pahulja koja ne istraje nikada ni u čemu, to je stvarno sranje život. Tako da onda jednostavno nisam pio, pretpostavljam. Prošlo je tri meseca i nisam želeo da se vratim nazad.

Bio sam iznenađen kako se posle nekolliko nedelja relativne (iznurenosti, slomljenosti, povraćanja) anksioznosti u društvenim situacijama u kojima nisam poznavao puno ljudi, sve nekako iznivelisalo, i sada je ok već neko vreme. Mislim da bi prvih nekoliko nedelja trebalo da budu najteže, ali moje prve nedelje posle teškog, zlog skidanja sa metal/kokainskog fetivala su mi bile toliko sveže u glavi da sam bio odlučan da izdržim. U tom slučaju, imao sam puno sreće.

Kadgod bih brinuo puno o svemu našao bih utehu u gledanju liste značajnih ljudi na Vikipediji koji su trezni. To je dosta zabavno i ima puno super ljudi tamo, ali najveća stvar koja mi je pomogla da ne pijem i ne drogiram se je razlika koju je trezvenost napravila u mom životu.

Kada sam prestao, deo mene se nadao da neće biti neke dramatične razlike. Tako bi to bila samo jedna besmislena vežba i ne bi bilo ništa strašno ako bih ponovo počeo da, recimo, u sredu uzimam kokain. Međutim, iritantno je to koliko su promene u mom životu bile pozitivne, da bi vraćanje na staro bilo užasan potez.

Mojoj glavi je bilo potrebno oko mesec dana da se razbistri, ali kada se to napokon i dogodilo, osetio sam ogromnu razliku u svom mentalnom kapacitetu, raspoloženju. Mislio sam brže i mnogo jasnije. Odmah sam postao bolji u poslu, bolji u razgovorima i mnogo bolje sam artikulisao svoja osećanja. Raspoloženje mi se poboljšalo i bio sam mnogo manje impulsivan i imao sam više samopouzdanja u sebe i svoja ubeđenja. Imao sam ubeđenja, u stvari – to je bila velika stvar. Ponovo sam počeo da verujem u stvari – moje prijatelje, ideje, posao. Sada tokom vikenda radim pristojne stvari. Razvio sam hobije, i moje fotografije se sada objavljuju i radim tetovaže od svojih crteža. Setim se da pozovem mamu, perem veš, smršao sam i u boljoj sam formi, postao sam bolje društvo. Prestao sam da toliko mrzim sebe. Bolji sam nego što sam bio, pitajte moje prijatelje. Odrastam. Ono što se dogodilo je to da sam uspeo da preuredim gomilu čudnih misli koje sam imao kada sam bio mnogo mlađi. Mislim da sam konačno ubio nihilizam – ili u najmanju ruku sam ga pretvorio u sprdačinu, a ne u način života. Piće, droga i nihilizam su bili uvezanii zajedno, a sada su odvojeni.

Pretpostavljam da svi imaju tu neku stvar sa kojom obitavaju, a možda ne bi trebalo. Vredi provaliti šta je ta stvar i proveriti da ti ne sjebava sve, a da ti čak i ne primećuješ. Ne znam da li ću da pijem ili uzimam drogu ponovo. Možda za nekoliko godina, možda ne, možda je to to. Ono što znam sigurno je da me je to što sam sad prestao, pustilo da izađem iz kruga očajanja koje je bilo aktivno više od decenije.

Čitava ova stvar je bila jedan veliki korak kad govorim o kvalitetu mog života, to je sve što pokušavam da kažem. Nije savršeno – i dalje ima stvari na kojima moram da radim, ali to čak ne bih ni primetio da se nisam sabrao i nastavio dalje. Ne mogu da se pretvaram da mi ne nedostaje skrivanje sa ortacima u wc-ima, ali je moj život nemerljivo bolji bez droge i alkohola, iako nisam imao ONAJ problem – ili možda nisam dovoljno jako udario o to dno. Ne mislim da ima veze to što nisam direktno ubijao sebe, i dalje sam bio jebeno jadan i očajan, a kada sam prestao više nisam bio.

Nesreća sama po sebi je dovoljan razlog da prestaneš, i možda, ako osećate da vas piće i droga čine nesrećnim, treba da pokušate da se zaustavite na minut ako želite da vam bude bolje. Ne znam; nikada nisam napisao ništa ovako iskreno u životu i ne znam zapravo kako da završim ovaj tekst a da ne budem pobožan ili da ne držim pridike. Samo želim da kažem da ako mislite da ste tužni, radite na tome da provalite zašto ste tužni, prestanite da radite to što vas čini tužnim i, nadajmo se, stvari će krenuti bolje od tog trenutka.

Pratite Roberta ovde i ovde.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu