Mesecima sam se borio protiv stenica, a godinama sam pokušavao da ih zaboravim

Počinje tako što nađeš jednu bubu. Nakon što sam ostavio sijaset govornih poruka svom stanodavcu, počeli su da me obuzimaju strah i paranoja, dok sam željno čekao njegov odgovor. Moja dva cimera su me ubeđivala da nemam zbog čega da se brinem, a moja devojka je manično pretraživala Gugl i počela da čita. Naravno, kada sam konačno dobio stanodavca, tražio sam da dovede inspekciju. Nekoliko puta.

Tako je to počelo kod mene.

Posle više nedelja nesigurnosti i nereagovanja mog stanodavca, probudio sam se sa stenicama na grudima. To nije moglo da se porekne, pa sam počeo da spremam kuću, dok sam manijakalno zvao stanodavca. Onda sam dobio ljupki, mali mejl, u kome mi je napisao da je taj problem „sitnica" i da mogu sam da ga rešim. Video si samo par komada, to sigurno može lako da se sredi, zar ne?

Kauč sam bacio, uz žestoko negodovanje jednog od cimera. Kupio sam molersko odelo i nešto otrova, i počeo sam da čistim četvorospratnu kuću, od sobe do sobe, pronalazeći sve više stenica dok sam radio. Rekao sam cimerima kako da spreme svoje stvari, i prešao celu kuću, sa izuzetkom jedne sobe. Sada već možete da pretpostavite čija je to soba.

Prvo što me je iznenadilo je bio miris. Mirisalo je na trule jagode. Psi koji mogu da namirišu stenice ih otkrivaju u ranoj fazi. Ljudi ne bi trebalo da mogu da osete taj miris. Znao sam da su tu, ali nisam očekivao da će ih biti toliko mnogo. Podigao sam kraj njegove posteljine i video da je madrac crn od izmeta, a šav je bio prepun jajšaca.

Čitave kolonije dobro uhranjenih čudovišta koja nisu veličine jebene semenke jabuke su jednostavno čučale tamo, usred bela dana. Nisu se krile, delovale su kao da se osećaju bezbedno i udobno. Mlatarajući sa dve limenke spreja, počeo sam da prskam pesticid, obnevideo od besa i straha. Stotine njih su počele da beže, većina je otišla u utikače, dok su se druge sakrile između podnih dasaka. Pobegle su u ruter za vajerles i u pukotine na zidu.

Sada je stvar postala ozbiljna. Samo po broju buba u ovoj jednoj-jedinoj sobi, znao sam da ih ignorišu zastrašujuće dugo. Pitao sam cimera zašto, dođavola, nije ništa rekao. „Mislio sam da nema veze, one samo jedu odeću", to je bio njegov odgovor. Nisam mogao da znam koliko su se proširile. Kada su stenice prisutne tri meseca, uz stalan pristup hrani, razmnožavaju se eksponencijalno. Poslao sam svoju devojku da živi kod mog šefa, dok sam ja pokušavao da spasim naše stvari.

Nismo mogli da priuštimo dezinsekciju toliko velikog prostora, pa sam otišao kod advokata koji mi je rekao da sačekam da mi istekne ugovor o zakupu – još tri meseca – i da onda napustim kuću. „Mogao bi da se obratiš savetu stanodavaca i stanara, ali to bi verovatno predugo trajalo", to je bio najbolji savet koji je smislio, pre nego što me je pitao da li imam stenice u odeći, dok je intenzivno motrio na fotelju u kojoj sam sedeo.

____________________________________________________________________________

Pogledajte i dokumentarac: Čovek koji ubrizgava sebi zmijski otrov

____________________________________________________________________________

Tada sam morao da krenem u rat. Moj inicijalni napad je horde poterao u druge delove kuće. Moliću lepo, i mačak je pomogao da se rašire na sve strane, kao mali, furiozni autobus za žurke, koji ide od sobe do sobe. Odjednom je to što je počeo da spava u mom ormanu dobilo smisao. Ali bilo je očigledno da su stenice posvuda. Prestao sam da izlazim, nisam gasio svetlo, počeo sam da rasklapam elektronske uređaje, bacio sam sav svoj nameštaj, i svakoga dana krevet posipao svežom bornom kiselinom. Moja baterijska lampa mi je postala najbolji drug, i često sam na putu do posla svraćao u javne toalete, da se skinem i proverim da li na sebi imam neke autostopere.

Nije pomoglo ni to što sam sasvim prestao da spavam. Stenice vole noć, ali verovatno samo zato što mi tada spavamo. Ako ne spavaš, navaliće na tebe dok si budan. Pokušaj da kenjaš dok stenice izlaze iz ventilacionih otvora i kidišu ti na stopala. Ako bih i uspeo da zaspim, ubrzo bih se probudio u panici. Toliko dugo sam ostajao budan, da sam nekontrolisano plakao, i bilo mi je teško da ostanem pribran. Prestao sam da idem na predavanja. Prosek mi je opao.

Otišao sam kod lekara, i objasnio mu situaciju, zamuckujući i češuči se. Mentalni pregled je otkrio moju anksioznost, nesanicu i sve drugo što prati hordu insekata. Prepisani su mi lekovi za spavanje – ideja da se onesvestim i postanem švedski sto mi nije bila prijatna, ali to je bilo neophodno – i zakazan mi je još jedan pregled, jer sam živeo u tako stresnom okruženju. Uspeo sam da napravim priličnu štetu pre nego što je došlo do toga.

Neverovano je koliko daleko su ljudi spremni da odu da bi zaustavili bube. Trovanje samog sebe je prilično prošireno, i deluje potpuno racionalno u uslovima navale, verujte mi. Postoje mnogi pesticidi za koje se tvrdi da uništavaju stenice, ali samo oni koji su licencirani od strane zavoda za kontrolu gamadi zaista rade posao – a to su ozbiljin otrovi. Izbegavajte DDT i fosfin, da ne biste ubili nekoga.

Oružje koje sam ja izabrao su bili otrovi na bazi piretrina, borna kiselina i kremena zemlja. Spavao sam u bornoj kiselini; od nje dobiješ osip, ali u toj fazi, svrabež više nije bio bitan. S druge strane, piretrini su malo zlokobniji – čak i Miki Maus verzija koju sam ja koristio, i koja je dostupna široj populaciji. Ne sećam se koliko limenki sam potrošio, ali svakodnevno sam prskao krevet i najbitnije sobe. Činilo mi se da je to sasvim vredno povraćanja, vrtoglavice i glavobolje, ako će oterati stenice iz moje jebene pižame. Kada sam prvi put iskašljao malo krvi u šaku, sve što sam mogao da učinim je bilo da se nasmejem. Jebeš ga, jel' da?

Pokušao sam da ih obuzdam još nekim sredstvima, dok sam istovremeno tražio drugi stan. Činilo mi se da je dobra ideja da manžetne oblepim lepljivom trakom, sa lepljivom stranom na spolja. I dalje su mi ulazile u pantalone, ali su imale problema da izađu.

Na kraju smo moja devojka i ja našli novi stan, napustili tu četvorospratnu košnicu i preselili se u fin kraj, ali za mene se nije promenilo mnogo toga. Nisam prskao otrov – mali štrc borne kiseline iz predostrožnosti je bilo sve što mi treba – ali i dalje sam bio na oprezu. Baterijska lampa mi je sve vreme bila ispod jastuka, i čekao bih da moja devojka zaspi, pa da odem u inspekciju nameštaja po kući.

To je trajalo sve dok zaista nisam našao jednu. Hoću da kažem, mislim da sam je našao. Nisam mogao da je uhvatim, a baterijska lampa mi se ispraznila, ali bio sam prilično siguran. Moj novi stanodavac je dvaput izvršio dezinsekciju, ali ja sam i dalje bio sumnjičav oko stvari iz stare kuće, koje sam uspeo da spasim. Nisam prestajao da u kupatilu pregledam odeću, skakao sam na svaki pokret i češao sam se do krvi. Izluđivao sam svoju devojku. Budila se usred noći i zaticala me kako ispod ćebeta uz pomoć baterijske lampe proveravam da li na njenom telu ima insekata.

„Hoćeš li ikada ponovo biti normalan? Izgleda da imaš sindrom post-traumatskog stresa". Možda; ima dokaza da najezda insekata može da dovede do takvih simptoma, naročito ako već patite od neke mentalne bolesti. S obzirom da većina najezdi ne eskalira u ovolikoj meri, ako se njome pozabaviš na vreme, na stenice više gledaju kao na indiciju za probleme sa mentalnim zdravljem.

Ponovo sam zakazao pregled kod psihijatra, i neko vreme išao kod njega. Nikada me nije testirao na post-traumatski stres, ali jeste na anksioznosti. Zakačio sam fobiju, ali taj izraz implicira da je moj strah bio iracionalan. To što sam se natapao istim hemikalijama kojima sam natapao stenice je bilo stvarno iracionalno, ali mislim da je to što ne želim stenice u svojoj blizini prilično jebeno razumno.

Moja trogodišnja veza je u narednih nekoliko meseci propadala iz bezbroj razloga. Neću da krivim stenice. Ali moram da kažem da nam to što sam se pretvorio u osvetoljubivog, opsesivnog ludaka koji vitla baterijskom lampom nije nimalo pomoglo. Prestao sam redovno da odlazim na savetovanja. Nisam imao vremena, i nisam mogao sebe da zamislim na terapiji na kojoj bih bio izložen stenicama. Terapija mi jeste malo pomogla. Makar sam bio u stanju da sednem u metrou.

Dve godine kasnije, to me i dalje nije sasvim pustilo. Otkako sam počeo ovo da pišem, otvorio sam svoj krevet i stavio bornu kiselinu, a leđa mi krvare, zbog nekontrolisanog češanja. Moja verna baterijska lampa se vratila na moj noćni stočić. Kada vidim bačen dušek, naročito neki koji ima meni dobro poznate tragove noža, ja pređem na drugu stranu ulice.

U poslednje vreme sam se budio sa ujedima, koji su relativno blizu jedan drugom. Bio sam isprepadan, sve dok nisam otkrio koloniju malih paukova u zavesama iznad kreveta. Bio sam toliko srećan kada sam našao te paukove, da sam se naglas smejao kada sam bacio zavese kroz prozor.

Za mene postoje samo dva stanja postojanja: kada imaš stenice, i kada možda imaš stenice. Ovaj strah je nešto sa čime jednostavno moram da se nosim. Kada pomislim da su se razmnožile, ja sve proverim, postavim par zamki i pokušavam da se smirim, pre nego što počnem da snimam sebe dok spavam. Preduzimam razumne rizike, na primer, odem na drugi kraj trotoara, umesto da pređem ulicu. Ovo verovatno nije najbolji način ponašanja, ali meni su ti rituali i dalje potrebni. Jedino na taj način moguda se u svojoj glavi počešem tamo gde me svrbi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu