Primož Ravnik zvani Figaro, 26-godišnji momak iz Slovenije u žižu javnosti dospeo je kada se na Jutjubu pojavio zastrašujuć snimak spusta biciklom niz strmu branu. Taj opasni slobodni pad koji završava u reci stigao je čak do BBC-ja koji ga je preneo uz upozorenje "Ne pokušavajte ovo sami". Ovaj "zavisnik od adrenalina" kako za sebe voli često da kaže,u intervjuu za VICE ispričao je kako je došao na ideju da se bavi ovim ekstremnim sportom.
Reklame
VICE: Ćao Primož, koliko dugo se baviš ovim sportom? Postoji li neki specifičan naziv za ovu disciplinu?Figaro: Bicikl vozim od svoje druge godine, ljudi često za mene kažu da sam pravi zavisnik od adrenalina jer vozim bicikl tamo gde bi se retko ko usudio da kroči nogom. Ova disciplina se zove downhill i kao što sama reč kaže akcenat je na spustu, u mom slučaju sa ekstremnih visina i nagiba.Što se tiče mog posla, naravno da je u vezi sa vožnjom bajsa, trudim se da svoje sposobnosti prenesem i na mlađe generacije. Već duže vreme treniram decu u bajsparku Vogel na istoimenoj planini a takođe držim treninge i u klubu u Završnici. Mnogo godina unazad, odlazio sam na razna takmičenja, ali nisam se baš pronalazio. Žudeo sam za slobodom i mogućnošću da sam mogu da istražujem predele.Kako si došao na ideju da počneš da se baviš ovim ekstremnim sportom? Zahteva li downhill neki poseban svakodnevni trening?Moja priprema nije preterano zahtevna, poenta je da se mentalno i psihički pripremiš tako da se ista svodi na opuštanje u prirodi na Vogelu i na Bohinjskom jezeru. Na dan kada imam spust apsolutno ništa ne radim, u obzir dolazi samo relaksacija u prirodi, tako punim baterije. Ideja za downhill je bila proizvod moje mašte. Često kažem drugima a i sam se toga držim: "Dozvolite sebi, budite odvažni da se otisnete u svet. Svet je jedno prelepo mesto koje ima na hiljade neistraženih lokacija. Biti svoj u svetu koji neprestano teži da te oblikuje i ukroti je nešto najlepše što možete doživeti" Ja se toga držim već godinama.
Reklame
Sve fotografije: Nejc Puš
Tvoj poslednji video te je bukvalno otisnuo do zvezda, mnogi svetski mediji su ga objavili. Jesi li bio uplašen kada si bio na vrhu brane, o čemu si tada razmišljao?Pre samog spusta razne misli su mi se motale po glavi. međutim jedna od najjačih je bila: "Ako ovo ne uradim danas, kajaću se do kraja života". Tako da odgovor na tvoje pitanje je: Ne, nisam se plašio, sebi sam zacrtao jedan cilj i bio sam u potpunosti usresređen na to iako nisam bio siguran kako će se spust završiti.Nakon prvih sedam metara spusta kada sam bio na polovini brane, shvatio sam da uskoro više neću moći da kontrolišem kočnice. Čitava moja zamisao mogla je drugačije da se završi, jedna greška, jedno pucanje kočnice i ćao, pitanje je da li bih sada pričao sa tobom.Udario sam u vodu pri brzini od 70km/h, veruj mi to je malo bolelo. Go pro kamera mi je odletela na jednu stranu i u prvih nekoliko sekundi bio sam dezorijentisan. Da nisam nosio kacigu pitanje je da li bih ostao živ. Ali naravno da bih ponovo probao isto, količina adrenalina koja te pukne u tom trenutku je fascinantna.
Bio si na Tenerifima? Opiši mi svoje iskustvo, pretpostavljam da si išao tamo zbog vožnji? Gde si još putovao?Da, bio sam na Tenerifima 14 dana. Osnovno prevozno sredstvo mi je bio bajs, pokušavao sam da nađem strme predele koji bi bili super za spust. Bez obzira na ekipu sa kojom sam bio, izdvojio sam se na par dana i istraživao pećine i druga mesta koja nisu bila na listi tzv turističkih atrakcija. Moje društvo je to razumelo jer znaju kakav sam fanatik. Pravo mesto za osobu poput mene haha. Putovao sam zaista dosta ali omiljene destinacije su mi Francuska i Švajcarska. Port Du Soleil, ski staza, leti je mesto gde najviše volim da odem. Na toj stazi izbacim svu negativnu energiju, zaboravim na sve i spržim nekoliko pari kočnica ali veruj mi vredi. Zato joj se svake godine vraćam.
Reklame
Živiš poprilično buran život, kako tvoji porodica i prijatelji reaguju kada im kažeš danas ću leteti sa brane? Plaše li se?Naravno da se plaše, ali moji prijatelji me jako dobro poznaju, nikada nije bilo pitanje da li ću negde ići nego kada i kako? Tokom svojih priprema za jedan spust prošle godine, morao sam da se krijem od roditelja, jer znam da bi samo previše brinuli, bio je jedan od opasnijih, poput spusta sa brane. Nakon uspešnog spusta, pokazao sam im snimak i fotografije. Otac mi je rekao "Svaka čast" a mama mi je rekla "Ok jel ti sad dosta? Prekidaš sa tim ludostima i počinješ nečim normalnim da se baviš, zar ne". Nisam mogao da je razočaram ali isto tako ona zna šta bi za mene značilo da prekinem sa nečim što najviše volim i što me drži živim. Rekao sam joj "Uskoro mama", ali znala je da to uskoro baš i ne pije vodu.
Opiši mi neku zanimljivu situaciju, anegdotu koja ti se dogodila? Da li je bilo nekih loših situacija, ozbiljnijih povreda i slično?Zanimljive situacije se događaju svaki dan, ne mogu sad da se setim neke posebno jer mi je svaki dan na bajsu različit. Ipak, povreda se jako dobro sećam, ali na sreću nije bilo ozbiljnijih. Lomio sam ključnu kost i imam dosta ožiljaka sa raznih spustova, al ii oni su na neki način uspomene, haha. Na svu sreću imam odličnu opremu, ako želite da se bavite ovim sportom jako je bitno uložiti u opremu. Često kažem da je kaciga moj anđeo čuvar.
