Da li bismo bili manje sjebani da su nam se roditelji ranije razveli

Ilustracija: Flickr korisnik Roy Blumenthal

Moji su se rastali kada sam imala 12. Išla sam u peti razred i imala prvog dečka koji me je uhvatio za ruku. Nisam mu dala da me poljubi. Moje drugarice su tada brinule oko stavljanja čarapi u brus, a ja sam uglavnom razmišljala o dečacima, ocenama i frizuri. Kada su mi keva i ćale saopšitli da se razvode, bila sam potajno srećna jer sam znala da me mama pušta da duže ostajem napolju. Njihova odluka došla je poprilično iznenadno i bilo je bolno sa idealnog scenarija pričetovske "moderne i srećne porodice" preći na vikend tatu i jednoroditeljski režim. Iako sam tog dana dobila puno para za grickalice, kupila celom kraju smoki sa igračkom, ostala napolju čak do mraka i saznala da ću od tog trenutka sve dobijati duplo, bilo je baš sranje. I sjebalo me je. U tom trenutku me je možda samo sjebucnulo, da bi se kasnije pretvorilo u veliki i ozbiljan sjeb.

Brojna istraživanja pokazuju da su najstresniji događaji koji nas mogu zadesiti u periodu detinjstva i odrastanja smrt roditelja ili njihov razvod. Sa jedne strane, najviše sam mrzela ljude koji nam određene postupke, osobine i sranja pripisuju samo zato što smo deca iz polupanih brakova: ako se neko ubio, komšije će govoriti da je sigurno zbog toga što su mu se roditelji nedavno razveli, ako se drogira – mora da je prepušten ulici jer mu roditelji ne žive zajedno, pa nema ko da ga vaspitava, ako nosiš mini suknju – mora da nemaš oca u kući čim si takva puštena napolje.

Opet, možda nam taj ožiljak nije glavni skulptor sreće i sudbine, ali ga se definitivno sećamo svi.  I sa vremena na vreme mu se vraćamo. Detinjstvo nas definiše, a neželjeni događaji iz tog perioda vajaju nam prve izbočine i krivine u poimanju života.

Iz nekog razloga, uvek sam zavidela ljudima čiji su se roditelji razveli ranije. Koji ne pamte porodične ručkove, izlete, zajednička letovanja i nemaju toliko zajedničkih fotografija. Ponekad sam nezahvalno zavidela i onima koji nemaju jednog roditelja, jer se bar iz njihove porodice nije stvorilo još deset novih o kojima moraš da misliš.

Rešila sam da popričam sa nekoliko prijatelja iz kluba rasturenih porodica i stručnjacima o tome da li bih bila manje sjebana da su mi roditelji ranije skapirali da se ne podnose.

Porodična psihoterapeutkinja Dragana Deh kaže da je starijoj deci lakše objasniti motive i sačuvati ih od osećaja krivice, koji se najčešće javlja kod mlađe dece.

- Često se događa da deca krive sebe za razvod roditelja, da svaku grdnju ili nezadovoljstvo majke/oca pripisuju sebi, iz čega se može razviti hroničan osećaj krivice i neadekvatnosti, sa stavom „Ja nisam bila dovoljno dobra/dobar, pa su se mama i tata razveli…" - kaže mi ona.

Upravo nešto slično se dogodilo dvadesetsedmogodišnjoj Neveni koja je imala osam godina kada je došlo do razvoda. Kao najbolniju stvar kroz koju je prošla ističe upravo osećaj krivice.

- Mislila sam da sam ja sjebala sve. Da sam ih razdvojila jer ih nisam ostavljala dovoljno same, jer sam im se ujutru uvlačila između njih u krevet. Jednom sam mami rekla da me tata nervira i da ne želim da mi više bude tata, pa me je i to dugo opsedalo, kao da sam ja bacila neku kletvu – priča mi ona.

Međutim, njen rođeni brat Darko je kroz sve prošao mlađi.

- Bio sam jako mali, skoro da se ni ne sećam zajedničkog života. Tata je dosta radio i po inostranstvu. Nikada nisam osetio teret razvoda. Vrlo je moguće da je tako zato što se to tako rano desilo. Da se desilo kasnije onda bih verovatno imao materijala da povlačim paralele za period pre i posle razvoda – priča mi on svoju stranu priče.

Fotografija: Flickr korisnik Meggy

Psiholog Branimir Matijević tvrdi da po teoriji mentalnog razvoja, deca predškolskog uzrasta najteže razumeju razvod, veću sposobnost za razumevanje imaju školarci, a na samom vrhu su adolescenti zbog izgrađenog logičkog mišljenja i sposobnosti da skapiraju suštinu razvoda.

- Deca u ranijim uzrastima imaju doživljaj da je kao jedna od osnovnih tekovina roditeljskog spajanja nastalo i dete, te deca prirodno to posmatraju kao dovođenje u pitanje ljubavi prema njima, pa se mogu osetiti ugrožena -  zaključuje on.

Da je svaka nesrećna porodica nesrećna na svoj način i da su iskustva i posledice razvoda najrazličitije potvrdilo mi je to i što dva psihologa sa kojima pričam imaju oprečna mišljenja. Dok Branimir smatra da smo najosetljiviji i najneopremljeniji za razvod tokom predškolskog uzrasta, Dragana misli da je to period kada bubuljičamo, rastu nam grudi i mutiramo, odnosno kada naši identiteti počinju ozbiljno da se grade. Po njenom mišljenju upala sam u grupu onih koji su najviše najebali.

- Pubertet za mlade najteže doba, dakle period od 12-17 godine predstavlja razvojnu fazu u kojoj dečaci i devojčice najburnije reaguju na sve što im se dešava, a posebno na radikalne promene, kakve donosi razvod. U tom periodu se osnažuje rodni i polni identitet i modeli roditeljskog ponašanja vrše jak uticaj i kada je sve harmonično, a svaki vanredni događaj pojačava intenzitet osećanja - priča mi ona.  Dragana dodajei da su deca u ovom periodu preosetljiva i da se njihovo razmišljanje kreće po principima „sve ili ništa", najbolje ili najgore", „sad ili nikad", pa se i svaki događaj u njihovim glavama kategoriše s visokom primesom isključivosti.

Razvod ne obuhvata samo dan kada ste saznali da ćale i keva više neće zajedno prati zube ispred ogledala i praviti sendviče jedno drugome za posao, već i mnogo duži period koji se u psihologiji zove "emocionalni razvod". Godina u kojoj se porodica pocepa je najteža i izgleda je jako bitno u kakvoj klimi protekne.

Psiholog Branimir Matijević tvrdi da su ti uslovi bitniji faktor od svećica na torti koje smo oduvali te godine ili konfekcisjkog broja koji nosimo. U mom slučaju je ta godina ostala obeležena razvlačenjem po psiholozima i otimanjem roditelja o starateljstvo. Sećam se da me je neka žena na  testiranju koje je trebalo da reši kome ću da pripadnem terala da nacrtam porodicu, ali da svakog člana predstavim u predmetima. Preznojavala sam se, drhtala i brinula šta će zaključiti ako mamu nacrtam kao cvet, a tatu kao drvo, da li ću nešto pogrešiti?

Milan je bio mali, imao je šet godina kada su mu se roditelji razveli, ali određenih situacija koje su ga najviše zabolele se i dan danas odlično seća.

- Kada je otac napustio kuću, osećao sam se veoma loše. Kasnije je povremeno dolazio, kako bismo se dogovorili oko toga kako će nas viđati, bilo je i onih razgovora, „koga više voliš, mamu ili tatu?" „dođi sa tatom da živiš, ima sve igračke da ti kupim" „nećeš morati u školu da ideš". Jednom su se gadno posvađali, i on je izleteo iz kuće i odneo daljinski za TV, koji nije imao kontrole na sebi, te nismo mogli da gledamo „Big mazija" preko kog smo učili engleski, još od malih nogu, to mu nikad nisam oprostio – priča on.

Kaže i da bi razvod mnogo bolje podneo da je bio mirniji, a to koliko je imao godina nije toliko važno.

Marko (31) je imao osam godina, i tvrdi da je do razvoda došlo u pravo vreme.

- Sa jedne strane, da se to dogodilo ranije, verovatno ne bih imao svesna sećanja na svađe i drame koje ću vući do kraja života. Sa druge, mislim da je svakodnevno prisustvo oba roditelja u tim prvim godinama vrlo važno u formiranju ličnosti. Tako da je njihov raskid došao u idealnom trenutku - priča mi on.

Dakle, nivo sjebanosti očigledno ne dolazi ni od naših godina ni od nas samih, već od roditelja i načina na koji su se raskantali. Ukoliko smo bili svedoci verbalnog i fizičkog nasilja, izbacivanja kofera kroz terasu, urlanja i emotivnih ucena – to nam sigurno nije pomoglo. Ono što me najviše zanima je koliko smo sposobni da razvijamo emotivne veze i da li smo iole emotivno defektniji za veze jer nismo rasli u idiličnim uslovima ljubavi i pažnje. Šta mi zapravo možemo da znamo o ljubavi?

- Iako sam dugo odbijao tu ideju, nema sumnje da bilo kakvo dramatično porodično iskustvo utiče na ličnost deteta. U mom slučaju, u ljubavnim vezama sam spreman da po svaku cenu izbegavam burne svađe i izlive emocija što, naravno, ima i prednosti, ali i mane – priča mi Marko.

Psihološkinja i terapeutkinja Dragana Deh kaže da se emocionalna privrženost kao princip vezivanja razvija u ranom detinjstvu i umnogome kreira odnos u kasnijem partnerstvu, nezavisno od toga da li je došlo do razvoda. Ona smatra da naše emotivne sposobnosti ne zavise od toga da li su se roditelji razveli, već kako su živeli zajedno i kasnije – odvojeno, kako se razvod odigrao i da li su roditelji sačuvali svoje roditeljske uloge u odnosu na decu.

 - Ako roditelji ostanu roditelji iako su razdvojeni, a istovremeno žive aktivno i druge životne sfere, deca odrastaju sa porukom da poštuju svoje i tuđe želje i potrebe i grade kapacitet za promenu. Roditelji posle razvoda uglavnom zapostave lične živote jer misle da će se tako više posvetiti deci, što je potpuno pogrešan izbor i pogrešan primer za decu - priča psihoterapeutkinja Dragana.

Moji roditelji su nastavili sa ličnim životima i srećna sam što je tako. Iako sam dugo posle razvoda smišljala da im priredim klopku poput one u filmu i želela da se pomire. Maštala sam da ih vidim u istoj prostoriji jer je to postao nemoguć scenario. Sa 12 godina sam bila previše mala da skapiram da je život isuviše dug da bi se samo jednom volelo i na svoje roditelje gledala kao na vanzemaljce koji su me izdali.  Danas ih više sagledavam kao vršnjake, pa samim tim i razumem.

Od emotivne sjebanosti za sada prepoznajem samo taj ogromni gilti pležr - obožavam da cmizdrim uz lejm ljubavne filmove sa hepi endom. I mrzim da budem sama. Ali to nema veze sa tim. Valjda.

Još na VICE.com:

Da li sam postao seronja zato što su mi se roditelji razveli?

Mladi u Beogradu koji žive sa roditeljima

Kako je kada u trideset prvoj treba da dobiješ polusestru