Nama hipohondrima je gore zimi, kaže doktorka

Juče smo na poslu razgovarali o tome što previše sedimo, kako to nije zdravo i da će nam se usled pritiska zalepiti svi unutrašnji organi. Nešto slično sam slušao na predavanju iz antropologije, što me je navelo da razmišljam kako moram da se krećem kako bih preživeo. Kao u onim emisijama na History kanalu kada narator priča da morate stalno da budete u pokretu ukoliko ne planirate da umrete od promzrlina u šumama Milvokija. Samo što ste u ovom slučaju u gradu, jakna je suva, ima tople hrane i ne morate da odlepljujete organe. Zato sam navukao helanke, termo duksericu, šuškavac i izašao da protrčim gradom.

Nisam prešao mnogo, jedva dva kilometra, ali sam se kući vratio znojav, dok mi je u plućima goreo večni plamen Mordora. Svejedno, psihički sam se osećao bolje jer sam znao da bubrezi i jetra sada mogu da se posmatraju kao odvojene jedinice koje me održavaju u životu. Ali onda sam razgovarao sa devojkom koja mi je rekla da moram da budem jako oprezan kada trčim po ovako hladnom vremenu, da moram da znam pravilno da dišem i da ne smem naglo da stajem.

Čekaj, zamalo da se ubijem pokušavajući da se održim u životu? To bi bilo to, pao bih u nekom mračnom kutku pored splava i ujutru bi penzioner otkrio moj leš koji njuše kerovi. Moja master diploma, roman, poseta Tokiju – PUF! Sve bi to ostalo neostvareno. Samo zato što sam u helankama pokušao da odlepim organe na pet stepeni.

Bio sam skrhan, fizički i mentalno. Istuširao sam se, legao u krevet i ostatak večeri proveo razmišljajući o besmislenim temama egzistencijalizma, usput čačkajući testise u potrazi za kuglicom koja bi mogla da bude kancer.

Da, ja sam hipohondar, a ovo je trenutak kada u filmu kreće neka brit-pop numera iz devedesetih.

Svakodnevno se u mislima borim sa pošastima koje bi potencijalno mogle da me dokrajče. Svaki svrab je osip koji može da preraste u kugu, glavobolja je tumor na mozgu, a sada na listu treba da dodam i smrt usled fizičke aktivnosti samo zato što je zima. Zima je moje omiljeno godišnje doba, ali sada ne mogu da se ne zapitam, da li ona sve vreme radi protiv mene? Da li se iza skijanja, grudvanja, Božića i ostalih zajebancija krije nešto mnogo opasnije?

Pozvao sam u pomoć jedinu osobu koja bi mogla da mi da prave odgovore i pomogne mi da, makar privremeno, iskuliram. Doktorku.

Suzana Novaković je specijalista opšte medicine i pored toga što svakodnevno spasava, ili makar olakšava, ljudske živote, ona mora da se obara sa meni sličnim ljudima. Bez obzira što sam i ja hipohondar smarač koji je pozvao u toku radnog vremena, neverovatno je prijatna i raspoložena za razgovor. Priča mi da se hipohondri zaista češće javljaju zimi.

- Zbog virusa i infekcija koje su češće zimi, oni se plaše za svoje zdravlje, pa dođu po preventivnu vakcinu protiv gripa, strahuju od zapaljenja pluća i uglavnom se žale na bolove u grudima, koji nemaju veze sa organskim uzrokom – kaže doktorka Suzana Novaković za VICE.

Ona mi objašnjava kako se zimi javljaju hipertenzione reakcije, da pritisak naglo skoči zbog prelaska iz toplog u hladno vreme. Čim im skoči pritisak, hipohondri strahuju od srčanog udara, što je, najčešće, malo verovatno.

Pa… mislim… logično, oprezni ljudi. Razumem ih. Ali zašto su takvi? Ili bolje, zašto sam ovakav?

Verovatno možemo okriviti internet i gomilu neproverenih sranja koja izazivaju suprotan efekat. Doktorka Novaković kaže da čitanje članaka na internetu, koji su često netačni ili neprecizni, samo povećava strah i stres kod pacijenata.

- Interpretiraju tekstove na svoj način i, iako se ti tekstovi pišu prostim jezikom, pogrešno shvataju neke izraze i onda ja moram da ih razuverim i pobijam "činjenice" sa interneta – kaže Novaković.

I kako da prepoznate hipohondra, osim što kliknete na ovu autor ikonicu iznad teksta? Doktorka Novaković kaže da su uplašeni, razgoračenih očiju, postavljaju previše pitanja, nose prepune fascikle uredno složene dokumentacije po abecednom redu, a opisi njihovih tegoba mogu parirati klasicima ruske književnosti. Preteruju u svemu, svakom simptomu.

- Najčešće manifestacije su bol u grudima, teško disanje, glavobolje i stomačne tegobe. I uvek to vezuju za tragične ishode bolesti. Ili je srce ili karcinom.

Ali kako se postaje hipohondar? Da li je to nasledno? Evo, moj deda je hipohondar, ali ima devedeset godina. Da li ga hipohondrija zapravo održava u životu? Ja imam tek 25, da li sam poranio sa ovim fenomenom ili sam ga pak preventivno usvojio?

Doktorka Novaković kaža da su hipohondri najčešće mladi ljudi, i da se strahovi javljaju u najtežem periodu adolescencije, oko šesnaeste godine, kada osoba još uvek gradi identitet. Ona smatra da je jedan od uzroka veliki uticaj porodice, ako je neko od članova hipohondar (jebi se, deda, znaš? Jebi se – mogao sam nešto drugo da usvojim od arhitekte, a ne maničnu opsesiju bolešću) ili ako se previše pažnje obraća na decu. Kao drugi razlog navodi i nesigurnost mladih.

- Oni svoju nesigurnost reflektuju na zdravstveno stanje i umesto da na drugi način traže izvor frustracije, gube vreme posećujući lekare – kaže doktorka Novaković.

Dakle, zima može da bude zajebana, ali ne toliko koliko se tripujemo, a i tripujemo se zato što smo nesigurni. Treba da budemo sigurni samo u jednu stvar – nećemo umreti!

Valjda.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu