​Da li je depresija samo alergijska reakcija

Naše razumevanje i svest o depresiji su, srećom, malo evoluirali od one staromodne reakcije: „Daj, samo se saberi". Većina ljudi sada zna da je to višestrano, promenljivo i često iznurujuće stanje, koje prevazilazi pripadnost rasi, polu, kao i lična ubeđenja. Ali i dalje ne znamo zašto neki ljudi postaju depresivni, a neki ne.

Znamo da ljudi mogu da imaju genetske predispozicije za depresiju i anksiozne poremećaje. Takođe znamo da određeni događaji u životu mogu da okinu epizode depresije kod osoba koje su do tog trenutka bile uzor mentalnog zdravlja. Ali do sada nismo bili u stanju da prepoznaju određeni, definitivni katalizator za nju. Ali nova istraživanja sugerišu da, kod nekih ljudi, depresiju može da izazove nešto toliko jednostavno kao što je alergijska reakcija – reakcija na upalu; proizvod tela, a ne uma.

Džordž Slavič, klinički psiholog sa kalifornijskog univerziteta u Los Anđelesu je jedan od sve brojnijih naučnika koji veruju da moramo više da obratimo pažnju na našu fiziologiju da bismo razumeli depresiju, da možda nije sve samo u glavi. „Ja o njoj više ni ne govorim kao o psihijatrijskom stanju", rekao je Gardijanu. „Ona ima veze sa psihologijom, ali podjednako i sa biologijom i fizičkim zdravljem."

Teza je jednostavna: svi se osećaju posrano kada su su bolesni. Ona čamotinja koju osećamo kada nam nije dobro – neraspoloženje, nedostatak entuzijazma, loš san, uplakanost i generalno osećanje kao da gacaš kroz katran – među psiholozima je poznata kao „ponašanje bolesnika". Znate, naša tela su prilično inteligentna. Ponašaju se tako da bismo se zaustavili, ležali mirno i dopustili da se naš organizam izbori sa kakvom god infekcijom ili virusom koji su nas naterali da se kljukamo energetskim napicima dok ležimo na kauču.

Ali ovakve emocionalne reakcije su tipične i za depresiju. Stoga su se naučnici zapitali: ako se bolesni ljudi osećaju i ponašaju dosta slično kao ljudi koji su u depresiji, postoji li tu neka veza?

U suštini, postoji. Sve se svodi na upale – te pametne sirene za uzbunu našeg imunitetskog sistema koji obaveštava telo da nešto nije u redu i da to mora da se reši. Proteini pod imenom citokini izazivaju upalu i u mozgu uključuju prekidač za bolest, drugim rečima, čine nas tužnima i mirnima. Nivo citokina probija plafon tokom depresivnih epizoda, a kod onih sa bipolarnim promećajem se zaustavlja kada epizoda oslabi. Činjenica da „normalni", zdravi ljudi mogu privremeno da postanu anksiozni ili depresivni kada prime neku vakcinu protiv upala, na primer protiv tifusa, dodatno potkrepljuje ovu teoriju. Ima čak i onih koji misle da bi depresija trebalo da bude preimenovana u infektivnu bolest.

Pošto sam neko ko je imao dve ozbiljne, iznurujuće epizode napada depresije, obe povezane sa bolešću, operacijama i bolnim oporavkom, meni to ima smisla. Kada sam se pre dve godine oporavljala od operacije creva, moja fiziološka i mentalna neugodnost su se poistovetile jedna sa drugom; bol mojih kopči je bio iste nijanse kao nečujni, magloviti vrisak ništavnosti i vrtoglavice u mojoj glavi.

To što fizički nisam bila u stanju da radim bogzna šta postepeno je dovelo do nesposobnosti da funkcionišem mentalno i radim bilo šta drugo, osim da opsesivno gledam reprize Prijatelja i grickam krekere. Misli su mi se vrtele u petljama kao što su „Nikada se nećeš izvući iz ovoga" i „Više ti nije sjebano samo telo, već i um", i oba puta mi je bila neophodna kognitivno-bihevioralna terapija u kombinaciji sa anti-depresivima da se izvučem. Kada sada osetim da mi nije dobro, odmah mi se okida strah koji me podseća da moram da se borim na dva fronta kada sam bolesna.

S druge strane, teorija koja povezuje fizička oboljenja i depresiju je ohrabrujuća. Karmajn Parijante, psihijatar sa Kings koledža, koga su citirali u izveštaju u Gardijanu, kaže da nas od testa krvi koji može da izmeri upalu kod depresivnih ljudi deli pet do deset godina. Ako su i Parijanteova procena i teorija o upali i depresiji tačne, možda ćemo za pet godina imati adekvatni „lek" za depresiju.

Ali ako ova teorija bude i dalje dobijala na težini, to će možda imati negativne posledice. Kao što je istakao Nik Haslam, profesor psihologije na univerzitetu u Melburnu, možda bi bilo pogrešno verovati da će razumevanje mentalne bolesti automatski dovesti do „društvenog napretka". Verovanje da mentalno obolela osoba ima duboko ukorenjenu fizičku manu „može da dovede do toga da na nju počnemo da gledamo kao na nepredvidivu, neizlečivu i u različitoj kategoriji od nas". Dakle, ako prebacimo krivicu sa uma na telo, hoće li se beleg koji prati mentalno obolele umanjiti? Možda hoće. Nadajmo se da hoće. Ali iako je nivo svesti o tome da je depresija posledica „hemijske neravnoteže" u mozgu, to jest fizički problem, danas veća, istraživanja pokazuju da beleg koji prati mentalno obolele nije ništa manji.

A beleg je važan, uglavnom zbog toga što je bio od pomoći tokom stvaranja sistema zaštite mentalnog zdravlja u ovoj zemlji danas. Kada čujemo priče da danas više nego ikada ima dece koja su hospitalizovana zbog samopovređivanja, i kada znamo da naši lekari opšte prakse i dalje imaju zastareli sistem „zastavica" za identifikovanje anoreksije kod dečaka, pomislićemo da smo i dalje u mračnom srednjem veku. Naša uopštena terminologija kada je mentalno zdravlje u pitanju ne deluje čak ni kao adekvatna, kada u obzir uzmemo frazu kao što je „nervni slom", par reči koje deluju i suviše senzacionalistički i ograničavajuće da bi opisale poremećaj koji se razvija i čiji mnogobrojni simptomi mogu da uključuju nesanicu, anksioznost, panične napade, intenzivnu nelagodu u utrobi, gubitak težine, potpuno odsutvo libida i grčeve u telu.

Iako svakako ima mnogo drugih fizioloških uzroka upala koji idu u prilog ovoj teoriji – gojaznost je jedna od njih (višak telesnih masnoća, naročito oko stomaka, ima veze sa visokim nivoom citokina) – bilo bi naivno sugerisati da je svaka depresija posledica fizičke bolesti. Za mnoge od nas, svakodnevni život je praktično protkan očajanjem; moglo bi se reći da smo sve vreme hronično upaljeni. Bilo kako bilo, nova istraživanja, kao što je Slavičevo, barem otvaraju prostor za raspravu i otkrivaju svu složenost mentalne bolesti. I ako spoznaja da praktično svako može mentalno da oboli ne dovede do više saosećanja sa mentalno obolelima, postoji li nešta drugo što bi moglo da dovede do toga?