​Da li je problem što pijem skoro svakog dana

Čudno je kako svi imamo neku vrstu „odnosa" sa alkoholom. Ne znam da li postoji još neko piće ili hrana prema kojima se direktno ophodimo. Nikad nisam čuo da ljudi priznaju da su u nezdravom odnosu sa gorgonzolom, ili da žele da poprave svoj odnos prema koka-koli. Ali alkohol? Od pijandura do trezvenjaka, svi imamo lični stav prema piću.

Kao i svi drugi, i ja sam u nekakvoj vezi sa alkoholom. U stvari, kao i praktično svi ljudi koje poznajem, svaki bitan trenutak u životu vrti mi se oko pića. Kad su me kao osam dana staru jevrejsku bebu secnuli, uspavali su me gutljajem vina. Prvi poljubac, u Redingu 2009., obeležila je mešavina votke i jeftine kole. Osamnaesti rođendan bio mi je izgovor da se ožderem. Prva nedelja fakulteta sastojala se od džina, jegera, i piva. Uz svaku proslavu i svaku žalost, svako zaljubljivanje i svaki srceparajući rastanak, moji vršnjaci, moji preci, i ja posegli bi za čašom.

Ovaj obrazac ponašanja me je zabrinuo tek prošlog meseca kada sam naišao na statistiku koja kaže da mladi Britanci piju manje nego ikad ranije. Vraćao sam se kući iz paba jedne večeri, posle par čaša vina, i zapitao se: kakav ja to odnos sa alkoholom imam? Ranije sam mislio da cela moja generacija malo više pije, ali to mi je bilo OK jer smo mi prva generacija koja gore živi od svojih roditelja, opterećena dugovima, nesposobna da reši stambeno pitanje, i tako dalje, i tako bliže. Ali izgleda da nije baš tako.

Cimeri mi kažu da je sve u redu, da ne živim nezdravo. Radim od devet do pet, od ponedeljka do petka. Ne pijem sam, retko pijem po danu, ne obeznanim se posle pijanke. Pa ipak, ubrzo sam shvatio da moram nešto da popijem praktično svake večeri. Retko budem pijan, a to mi je do sada bio dovoljan znak da držim stvari pod kontrolom.

Ipak, da bih proverio kako stoje stvari, odlučio sam da nedelju dana beležim svoju konzumaciju alkohola. Ponedeljak veče, idem na neko dešavanje u centru Londona. Posle posla svi idemo na piće, šta da se radi. Utorak, turska večera sa dve-tri čaše vina. Sreda, pijemo na poslu. Četvrtak, cimer mi je na kauču dodao pivo. Nije bilo ogromnih količina, ali ipak se našla poneka flaša na kraju svakog radnog dana. U petak sam bio na Wilderness festivalu gde me je čekao džin. U subotu oko ručka, pošao sam na prajd u Brajtonu gde uz najbolju nameru nisam uspeo da izbrojim svako piće. Što baš i nije najbolji znak.

Stupio sam u kontakt sa Džejmsom Nikolsom iz Centra za ispitivanje i praćenje alkohola u UK. Da ne bih paničio bez potrebe, hteo sam da ustanovim da li ova količina pića ima nekog negativnog uticaja na moje zdravlje. Ako nema, onda ne moram da brinem.

„Najnovije državne preporuke su do 14 jedinica nedeljno, kako za muškarce tako i za žene", kaže mi Nikols preko telefona. „Ove preporuke određuju maksimalnu količinu koja garantuje da šanse da alkohol izazove smrtni slučaj ne pređu 1%."

Nije mi bilo teško da preračunam tih 14 jedinica i utvrdim da ja – i većina mojih poznanika – toliko popijemo za jedno popodne. Šest čaša vina, ili šest krigli piva za celu nedelju? To nije ništa. Pa ipak, kažu da samo 25% državljana UK prebaci ovu preporučenu nedeljnu količinu.

Ovo me iz nekog razloga nije previše zabrinulo. Dobro, imam 23 godine i pijem više nego što se smatra da je zdravo na nedeljnoj osnovi, ali taj rizik moje telo za sada može da preuzme. Svakog dana se izlažemo nekoj vrsti rizika, radi zadovoljstva, komfora, ili uzbuđenja. Ubedio sam sebe da je ključna stvar da pijem svojom voljom, a ne zato što moram. I dalje nisam bio 100% ubeđen da li zaista previše pijem.

Dr Sali Marlou sa King's College specijalista je za probleme zavisnosti i stigmu koja zavisnike prati. „Ne postoji ni određena genetska karakteristika ni konkretan odgovor na pitanje da li si zavisnik ili nisi." Marlou kaže da „Dejli Mejl" kad piše o alkoholizmu „jede govna". Odgovorno mi tvrdi da uzrok za svaku pojavu alkoholizma proističe iz kompleksne interakcije genetskih predispozicija i životnih situacija."

Drugim rečima, nema lakog odgovora na pitanje „Da li mi piće predstavlja problem?"

Marlou takođe ističe da se problematika pića ne može svesti na puku količinu alkohola koja se konzumira. „Ozbiljni pijanci razviju toleranciju, pa im je potrebna ogromna količina da bi postigli i najmanje dejstvo," kaže ona i podseća da se kod pušača ili zavisnika od heroina javlja ista situacija. Počneš sitno, a kasnije koristiš sve više da bi ostvario isti efekat.

„Sa alkoholom se dešava ista stvar, samo sporije: posle par godina, bilo bi ti potrebno sve više pića da bi se opustio i uživao, da bi bio samouveren," kaže ona. „Ljudi koji rutinski sljušte par flaša vina osete isto što većina nas oseti posle par čaša."

Dakle, nije kvantitet jedini pokazatelj. Marlou me usmerava ka obrascima ponašanja koji bi mogli da ukažu na alkoholizam; svađe sa porodicom, prijateljima, ili partnera vezane za piće; hapšenja zbog vožnje u pijanom stanju; tuče ili nesrećni slučajevi; osećanja sramote i krivice; gubitak svesti odnosno sećanja na trenutke provedene u budnom stanju. Sve su ovo znaci upozorenja koji sugerišu da neki problem postoji.

Iz razgovora sa Dr Marlou, bilo mi je jasno da se njen opis ne može primeniti na mene i mnoge moje prijatelje. Pa ipak, takođe je bilo jasno da redovno opijanje lako može da odvede u alkoholizam.

Kontaktirao sam lečenog alkoholičara po imenu Džek. Ovaj tridesetogodišnjak trezan je još od svoje 21. godine, kada je shvatio da nešto nije u redu. „Spolja je sve delovalo OK: imao sam dobar posao, stabilnu vezu, stan, ali mrzeo sam ono što sam video u ogledalu."

Za Džeka je piće bilo beg od stvarnosti. „Kad sam srećan, popijem nešto. Kad se osećam kao govno, popijem nešto. Bez alkohola bio sam jedan nervozni zajedljivi govnar. Gori sam bio trezan nego pijan."

Pitam ga kad je shvatio da problem postoji. Džek kaže da je to bilo za ručkom na poslu, kad se ozbiljno sjebao. „Zamalo da izgubim posao. Izgubio sam neke klijente, koštao sam firmu dosta. Osramotio sam se. Ukratko, kad pokušavaš da dogovoriš posao sa klijentom koji je u društvu supruge, ne preporučujem da mu nudiš seks."

Kad je Džek pio, nije znao koliko bi to potrajalo. „Kad bih izašao samo na jedno ili dva pića, nekad bih se brzo vratio kući, a nekad bih se probudio sledećeg jutra ne sećajući se ničega."

Britanska kultura pića u društvu sprečava ljude da na vreme uoče problem alkoholizma. Možda bi na papiru količina alkohola koju konzumiram – i ja i većina sagovornika – mogla da upali neko crveno svetlo. Ali realno gledano, za većinu nas je ta količina postala sasvim normalna.

Pada mi na pamet moj dobar prijatelj u kolega koji je početkom ove godine odradio takozvani "suvi januar". Ostao je trezan 31 dan, ali kukao je što ne sme da pije praktično svakodnevno. Da li to znači da ima problem? Ako je tako, onda problem imaju praktično svi ljudi širom zemlje koji su ispratili „suvi januar."

Tanka je granica između zdravog i opasnog življenja, ali nije loše testirati se jednim periodom trezvenosti, čisto da bi se videlo kako se čovek oseća bez pića. Što se mene tiče, pokušaću da vodim više računa ne o tome koliko nego o tome zašto pijem.

Pratite Majkla na Tviteru

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu