Dan D za studente u Srbiji: Šta je sve u torbama koje vam šalju roditelji

Droge, alkohol i pornografija kod mene nisu imale nikakve šanse, ali ako sam od nečega zavistan, onda su to emisije o kuvanju. Ne mislim na ove domaće prezentere, Vokija Kostića i Gastronomada koji mi nekakvim jasamkulprofesornazameni tonom objašanjavaju kako da filujem batak. Mislim na svakog kulinarskog eksperta sa kanala 24Kitchen, od Turčina čije ime ne mogu da zapamtim, pa do Bila Grejndžera koji uvek sprema klopu na plaži. Ne mogu ni da izgovorim devedeset odsto sastojaka, a kamoli da ih nabavim. Ali, što je najtragičnije, čak i kada bih našao trgovinu koja bi mi prodala sve neophodne namirnice, šanse da ih spojim u jestivo jedinjenje su nepostojeće.

Ja sam duduk za kuvanje. Pasta, viršle i mazanje eurokrema na hleb predstavljaju maksimalne domete mojih kulinarskih veština. Možda bih i znao nešto da spremim bez manjih opekotina da sam kao mladi student bačen u vatru samostalnog života, ali me je produženi boravak kod roditelja samo još više razmazio i navikao da je hrana nešto što je uvek dostupno, poput vazduha. Ipak, iznenadnim preseljenem u drugi grad i odvajanjem od kevine kuhinje, moje šanse da umrem od gladi su se eksponencijalno uvećale.

Jednom mesečno odem u rodni grad da posetim rodbinu i kući se vratim sa torbom prepunom domaće klope, dozirane u činijama tačno za jedan obrok i za jednu osobu. Sve to strpam u zamrzivač i po potrebi odmrznem, tešeći sebe kako se konačno hranim nečim što zaista ima karakteristike prave hrane.

Isprva me je bilo sramota da priznam da me, konja od 25 godina, još uvek majka hrani i to na daljinu. Ali izokola sam saznao da nisam usamljeni slučaj kada je u pitanju ovakav transport ishrane. Ispada da veliki deo studenata održava jaku vezu sa rodnim krajem na ovaj način. U sve univerzitetske gradove mesečno stignu desetine torbi pune balkanskih gurmanluka.

Razgovarao sam sa studentima iz nekoliko srpskih gradova kojima je dan D sinonim za torbu na peronu. Ali ne onu filmski isklišeiranu, prepunu plastičnog eksploziva, već home made klope kojom će izgurati mesec.

Torba mi ne stiže baš često, zato što se hranim u menzi, ali recimo da dobijem "paket" na nekih mesec, do mesec i po dana. Kao što vidiš, stigla je vozom.

Najviše mi šalju ajvar, razne džemove, turšiju (koju dosta volim), ali im stalno tražim nudle. Nudle obožavam. Sada šalju i suvo meso, koje baš dugo potraje, čak i po mesec dana.

Ja više volim kada mi hrana stiže zimi, jer se tu spakuje zimnica, ajvar i sve što obožavam. U nekim trenucima zaista ne znam šta bih radio kada mi ne bi slali hranu ovako. Često ostanem bez novca, pa  mi znači da imam zalihe u frižideru.

Obično mi pošalju torbu jednom mesečno. Iskreno, više volim da jedem napolju ili probam sama da spremam, pa domaću hranu jedem samo kada moram. U prevodu – kada ostanem bez para.

Krivo mi je jer često propadne hrana koju keva pošalje. Đuveč i pilav skoro uvek propadnu. Ali glupo mi je nekako da joj kažem da ne šalje.

Ove torbe su mi poslali preko očevih kolega. Došli su kolima u kraj gde živim, i sišao sam da ih pokupim. Obično mi hrana stiže dva puta mesečno.

Stigle su mi kiflice, neko pecivo za doručak, gotovi obroci, paprika punjena pasuljem, kupus, zamrznuta jela u flaši koja samo odmrznem. A pored toga i cedevita, kafa, čaj, koje mogu da kupim i ovde, ali ne škode.

Mnogo volim da jedem, pa ne pravim neku razliku između letnje i zimske hrane. Leti volim letnju, zimi zimsku. Mogu i sam da kuvam, ali mi to nije rešenje, jer zbog obaveza na fakultetu imam baš malo vremena. Imam karticu za menzu, ali je ne koristim, jer je majčina hrana sto puta bolja, a i uhodali smo se sa ovim sistemom slanja hrane. Kada mi ne bi slali hranu, onda bih morao da idem u menzu.

Ovo mi baba šalje dva puta mesečno hranu iz sela. Zavisi, nekada dobijem i tri puta mesečno, zavisi koliko puta odem u selo, mada sam gotovo svakog vikenda tamo.

Donosim u Niš pitu, gibanicu, sireve. Ovog puta je stiglo i sušeno meso. Moji su klali svinje tamo u novembru, pa je tek sad stiglo, dok se osušilo. Ovo u teglama i ne volim toliko da jedem, pa podelim sa cimerima. Oni mi traže i rakiju da im donesem, a moji mi ne daju, kažu: "Je l' ti tamo treba da učiš ili da ločeš?"

Više volim da mi pošalju pare, ali mi oni šalju hranu, jer su tako sigurni da ću da jedem, a pare mogu da potrošim i u kladionici. Ali kako sam mršav, stalno me pitaju da li jedem nešto, bez obzira što se vraćam u selo sa praznom torbom skoro svakog vikenda.

Šalju mi torbu možda jednom mesečno, ali ako se desi da ne dođe, samo odem kod Leskovčana tu u kraju. Najviše gotivim kada mi stigne gulaš, ali dešava se i da mi majka pošalje prebranac umesto gulaša, kao sad. I onda moram da je zovem i ponovim da ne volim pasulj i da pošalje paprikaš ili sataraš. Mada najbolje da šalje gulaš.

Kad mi stigne prebranac, obično dam cimeru ili nekom keru ispred zgrade. Ali ostalo je super i sviđa mi se fora sa torbom. Jednom nedeljno mi dođu drugari na domaću klopu.

Još na VICE.com

Bečka, pasulj, krompirići: Nisi pravi student ako nisi jeo u menzi

Mladi u Beogradu koji žive sa roditeljima

Obišao sam 'Ulicu gladnih' da vidim koja je najbolja hrana protiv mamurluka