Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite fudbalskom huliganu

Na fotografiji nije navijač sa kojim smo razgovarali. Fotografija via. 

Huliganizam, poput rasizma ili elektro-svinga, jeste nešto za šta smo zamišljali da je čovečanstvo evolutivno prevazišlo do sada. Ali nije.

Iako je organizovano nasilje između navijača u Britaniji doživelo vrhunac krajem osamdesetih, još uvek je dosta uobičajeno videti razbacane tipove kako se udaraju glavama poput ovnova na brvnu samo zato što navijaju za druge timove. Na primer, setite se bitke u Marseju između dva titana huliganizma, Rusije i Britanije, tokom  Evropskog prvenstva 2016. godine. U svakoj zemlji na planeti verovatno se bar jednom mesečnom dogodi neka slična tuča.

U Grčkoj je organizovano nasilje među fudbalskim navijačima počelo da se javlja tokom 1980-ih, a zlatno doba je dostiglo 1990-ih. Jedan od umešanih u nemire svakog vikenda je Niko, hardkor navijač PAOKa iz Soluna. Poznajem ga godinama i nikad nisam razumeo tu njegovu stranu. Isto tako, nikad ga nisam ni pitao o tome. Konačno sam prelomio i odlučio da ga ispitam kako izgleda izazivati haos i uništavati sve pred sobom samo zato što misliš da je tvoj fudbalski klub fenomenalan, a svi ostali sranje.

VICE: Sećaš li se kada si prvi put uleteo u sranje zato što si navijač PAOK-a? 

Niko: Bilo je to u srednjoj školi, sa jednim "Marsovcem" - tako zovemo navijače kluba Aris iz Soluna. Potukli smo se zbog košarkaške utakmice između ova dva kluba, jer je u to vreme Aris bio jedini pravi rival košarkašima PAOK-a. Ne sećam se tačno kako je došlo do tuče, samo znam da je on kasnije postao "Srdela", navijač Olimpijakosa.

Da li si nekad razmišljao o besmislenosti tuče i pričinjavanju tolike štete samo zato što tvoj klub igra sa suparničkim?

Pa, jesam. Posebno kada nisam ni blizu utakmice, u radnji ili u baru. Napali su me jednom dok sam pio piće sa ortacima. To je prosto glupo. Nije ispalo toliko loše na kraju, jer sam tipu koji me je napao na kraju uspeo da objasnim da bar nije pravo mesto za tuče i da treba gnev da sačuva za utakmicu. Obično mi učestvovanje u ovakvom nasilju deluje opuštajuće, ali samo ako se dešava tamo gde i kad treba.

Zašto si se uopšte uključio u ovu scenu?

Kad sam bio mlađi, otac me je vodio na utakmice našeg lokalnog kluba kad bi igrao protiv PAOK-a. Bili bismo na tribinama, tako da nisam imao pojma da ovakva vrsta navijanja postoji sve do tog trenutka. Osvojili su me energijom, sloganima, uzvicima - naježio sam se od celog tog vajba.

Šta je najgore što si do sad uradio navijaču suparničkog tima? 

Najgore čega se sećam desilo se jedne noći kad sam se sa ortakom našao na piću. Pravo ni od kuda, dva navijača suparničkog kluba su sela pored nas i počela da uzvikuju slogane. Zapalili su baklje, ja nisam znao šta se dešava sve dok me neki tip nije udario pesnicom da sam pao na zemlju. Kad sam ustao, video sam da je i moj ortak na zemlji, a četvorica su ga udarala i šutirala. Nisam uopšte razmišljao, zgrabio sam praznu pivsku flašu i potrčao ka njima.

Ali pre nego što sam došao do njih, tip koji me je udario se opet pojavio ispred mene i ja sam ga zveknuo tom flašom o glavu. Udario sam ga dvaput, pošto se flaša prvi put nije razbila. Oblila ga je krv i ja sam se za trenutak zaledio. Posle toga, ortak i ja smo pobegli jer je vlasnik bara pozvao policiju. Najčudnije od svega je bilo što je sledećeg dana, taj isti tip nekako našao moj broj telefona i pozvao me da se izvini za sve. I tako se završilo. Bila su to stara dobra vremena.

Da li si nekad dobio ozbiljne batine? 

Tukli su me i ja sam tukao druge - nikad oružjem, međutim, uvek samo pesnicama. Iako, kad sad razmišljam o tome, samo telo može da bude užasno jako oružje. Jednom me je tip udario glavom u glavu - slomio mi je nos.

Možeš li da blejiš ili da imaš bilo kakav odnos sa nekim ko navija za suparnički tim, ili se to uvek završi u krvi i suzama? 

Naravno da je moguće. Kad upoznam ljude koji vole istu muziku kao ja, na primer, nije mi uopšte važno za koji klub navijaju. Malo se zezamo međusobno kad nečiji klub izgubi, ali to je najdalje što odemo. Oženjen sam sa navijačicom Olimpijakosa, ali se ona ne meša u ove stvari. Samo kaže da je njen tim uvek bio i da će uvek biti najbolji. Ako vidi da sam zagrizao, zaustaviće se.

Zamisli da si u velikoj tuči između navijača tvog i suparničkog tima i iznenada vidiš ortaka koji navija za rivale - šta ćeš da uradiš? 

Na sreću, to se još nije dogodilo. Naravno da imam prijatelje koji navijaju za druge klubove i pretpostavljam da bi dosta toga zavisilo i od njihovog ponašanja. Bilo bi komplikovano, naravno.

Možeš li da se setiš najveće štete koju si napravio?

Mislim da je to bilo kad smo jednom prilikom krenuli da tražimo tipa koji je maltretirao klinca iz naše ekipe. Trebalo je da bude u jednom baru, ali kad smo stigli tamo, nije ga bilo. Pošto smo već bili tamo, rasturili smo bar, tek tako.

Koje od zakletih neprijatelja najviše mrziš?

Najgori su, po mom mišljenju, Marsovci, navijači Arisa iz Soluna. Njima se ne može verovati, oni samo brbljaju i šire propagandu. Posle njih, "Sardele", navijači Olimpijakosa, definitivno.

Kako izgleda tvoj najluđi navijački dan? 

Jednog dana, posle fudbalske utakmice PAOK-a, otišli smo iz Soluna u Trikalu na basket utakmicu, znajući vrlo dobro da neće da nas puste. Kad smo stigli, video sam druge ortake kako guraju kontejnere i spremaju se da ih zapale, znao sam da će biti dug dan. Nastavili smo da se koškamo sa pandurima; mislim da je tuča trajala oko dva sata. Potpuno smo razvalili centar grada. Sećam se da sam stajao u sred te gomile ljudi, barovi i kafići su bili u srči, svi su bacali saksije i žardinjere jedni na druge.

Još na VICE.com

Postao sam bolji čovek posle deset godina huliganisanja

Nogomet i fašizam: Živim li u Republici Hrvatskoj ili u NDH?

Ko je ko među londonskim fudbalskim navijačima

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu