Deset pitanja koja ste oduvek hteli da postavite profesoru

Stresno je biti profesor. Imaš gomilu posla, i moraš da zauzdavaš horde bučnih tinejdžera kojima divljaju hormoni, sve vreme pokušavajući da budeš pribran tokom redovnih kontrola i trudeći se da održiš neki privid života van škole. Ne čudi što skoro trećina profesora da otkaz u roku od pet godina otkako počnu da predaju.

Ali nije sve tako crno: uprkos navedenom, taj posao može da donese i veliko zadovoljstvo. Pauel Blanda, 25, predaje engleski skoro godinu i po dana. Počeo je kao pomoćnik učitelja, a posle dve godine je postao profesor, pa je sebi mogao da priušti da živi u Londonu. Sada radi sa učenicima od 7 do 11 godina, i strasno voli svoju profesiju.

Sela sam sa njim da mu postavim deset pitanja koje smo uvek želeli da postavimo profesoru, o svemu, od roditelja koji viču, do drogiranja.

VICE: Kao prvo – da li se profesori drogiraju?

Pauel Blanda: Od profesora se očekuje da poštuju zakon – zabrane nam da radimo ako to ne činimo. I iako bi statistički gledano mogli da pretpostavimo da se neki sigurno drogiraju, ja nemam dokaza da kažem ko su oni . Ali kada već pričamo o tome, većina profesora je zavisna od kofeina.

Jesi li ikada poželeo da udariš nekog učenika?

Najiskrenije, da. To se retko dogodi, i to samo onda kada sam u najgorem raspoloženju i kada sam pregladneo. Pretpostavljam da svi imamo nasilne misli – ali udaranje ništa ne rešava. A na kraju je uvek dete to koje učini da se sve te frustracije isplate. Ponašanje koje najviše frustrira je prekidanje. To najviše rade dečaci – uzvikuju pitanja ili počinju da daju odgovore, uprkos tome što sam eksplicitno tražio da čujem ideje nekog drugog. Ili jednostavno započnu razgovor dok neki drugi učenik objašnjava kako se nešto radi.

Da li si ikada fantazirao o nekoj učenici?

O bože, ne. Tu ima previše poverenja koje bi moglo da bude zloupotrebljeno. Deca su nežna, čudna mala stvorenja. Mislim da naše društvo infantilizuje ista ona tela koja seksualizuje, tako da definitivno postoji narativ koji fetišizuje tip odnosa između profesora i učenika. Najiskrenije, veš „seksi profesorke" i „školarice" En Samers me zaista uznemirava.

Šta je najgore kod današnjeg sistema školstva?

Sistem školstva se od devedesetih godina tretira kao neka podvrsta tržišta, na kome se škole između sebe takmiče ko ima bolje rezultate. Dok se to događa, budžet je sve manji i ugovori se sve više daju privatnim sponzorima. Mislim da akcenat ne treba da bude na konkurenciji, već na saradnji. To, kao i bolji uvid javnosti u to kako se škole finansiraju.

Postoji li nešto što bi voleo da predaješ, ali ne smeš?

Ne – moje odeljenje je veoma dobro i daju mi prostora da predajem ono što želim. Mislim, program je prepun mrtvih belih muškaraca, ali od mene se ne traži da predajem samo o njima. Na primer, grupu sedmogodišnjaka sam podučavao o umeću ubeđivanja u govorima dajući im samo primere crnih ženskih govornica. U tom smislu, mislim da se stvar svodi na tekstove koje odaberemo kao materijal za predavanje.

Takođe postoji i velika debata o tome kako se predaju gramatika i pravopis, zbog promena u KS2 i SAT testovima. Vrti se oko eksplicitnije upotrebe meta-jezika. Tako na primer, naša generacija – ako je išla u školu u Engleskoj – češće govori ispravno, ali ne može da objasni zašto, dok se od ove generacije očekuje da bude upoznata sa gramatičkom terminologijom.

Možda ste čuli za otpor prema tome, ali ja sam pomalo štreber za gramatiku, pa mislim da je moje mišljenje o tome pristrasno. Mislim da su po starom sistemu bili nepravedno favorizovani govornici kojima je prvi jezik engleski.

Da li je biti pametan jedini način da uspeš u životu?

Zaista se nadam da nije. To bi bilo tako dosadno. Ali na nesreću, statistički podaci su još dosadniji: deca bogatih roditelja najbolje prođu u smislu uspeha. Ako me pitate da li deca koja više vole neki određeni predmet prolaze bolje u školi, rekao bih da tu postoji hijerarhija, koju nagoveštava politika vlade, po pitanju toga koji predmeti su „bitni". Pošto predajem engleski, vidim da deca zaista poštuju moj predmet. Mogu da zamislim da to nije slučaj sa svim predmetima. Takođe, učenici nisu uspešni isključivo u jednom predmetu – ako napreduju, skloniji su tome da napreduju generalno, po mom iskustvu.

Takođe bih rekao da su ocene manje bitne nego što većina dece misli – barem ne za učenike. One su korisne kao pokazatelj za to šta bi sledeće trebalo da se uči i kako. Ocene se koriste za kontrolisanje profesora – što je čudno, kada malo razmisliš o tome. Nisam siguran koliko ljudi to zna, ali naše plate su usko vezane za to koliko je učinak dece dobar.

Koja je bila najneprijatnija stvar koja ti se dogodila na času?

Kada pobrkaš ime deteta, reakcija je burna – ruganje je gotovo operetsko.

Da li misliš da će to što si profesor uticati na tvoje roditeljstvo?

Voleo bih da jednog dana usvojim dete, ali zbog posla profesora sam postao veoma svestan koliko dete zahteva emotivnog ulaganja. Na nesreću, nije lako starati se o detetu ni u materijalnom smislu, pa se emotivni aspekt često zanemari. Mislim da bih morao da postanem finansijski stabilniji pre nego što bih mogao da imam dovoljno emocionalne energije da budem pristojan roditelj. Ali divim se svakome ko to čini.

Šta je najteže kod posla profesora?

Čist obim posla. Beskrajan je. Nešto od toga je veoma teško, ali čak i ono što je lako – ima ga toliko mnogo. Evo kako izgleda moj prosečni dnevni raspored:

- Dođem

- Skuvam kafu

- Proverim mejl

- Obeležim knjige

- Pripremim građu za taj dan

- Držim tridesetominutni čas svojoj učiteljskoj grupi

- Držim dva pedesetominutna časa

- U zavisnosti od dana, ili pripremam građu za predavanja koje imam posle pauze, ili držim još jedan čas

- Ručam dok spremam predavanja do kraja dana - Onda imam ili zasedanje nastavničkog veća do pola pet, ili držim vannastavnu sekciju

- Sastajem se sa roditeljima, ili ih zovem da im kažem da im je dete bilo nevaljalo ili radi dobro

- Sređujem dodatnu birokratiju

- Onda planiram predavanja za sutra

- Onda verovatno moram da ocenjujem radove

- Onda mogu da idem kući da spavam

Često i ujutru imamo sastanak. Mnogi profesori se po ceo dan ne sete da jedu, odu u toalet ili popiju nešto. Lako je da ti se to dogodi, zato što ima toliko mnogo posla.

Kakav je bio najgori roditelj sa kojim si se sreo?

Jedan roditelj je podneo zvaničnu žalbu protiv mene, ali u mojoj školi postoji veoma jasna politika ponašanja, i dokle god se toga pridržavaš, bićeš u redu. Ali to je bio težak razgovor.

Takođe me je ribala i jedna grupa roditelja, zato što su mislili da sam nekomunikativan. Srećom, jedna druga grupa roditelja se založila za mene. Mislim da su očekivali isti nivo komunikacije kao u osnovnoj školi, kada je dete po ceo dan sa jednim učiteljem, i kada ga vide svaki dan, kada dođu po dete u školu. Naravno, srednja škola ne funkcioniše tako, pa postoji veliki jaz u očekivanjima kada je u pitanju nivo komunikacije.

Roditelji umeju da galame, ali to je veoma retko. Generalno, svi žele najbolje za svoje dete, svi nesporazumi se rešavaju brzo, i nikada nisu lični.

Hvala, Pauel.

@bijubelinky

Još na VICE Srbija:

Pitali smo beogradske roditelje kako preživljavaju pubertet svoje dece

Predavati danas filozofiju u Srbiji je zajeban posao

Evo šta danas rade ljudi sa kojima si išao u školu