Quantcast
Detinjstvo pod opsadom: odrastanje u Sarajevu tokom rata

"Kad ti mama kaže: 'Trči, snajper!' Tek sam posle rata saznala šta je snajper" - Tijana, 1987. godište

To je samo jedan od odgovora na pitanje "Šta je za tebe detinjstvo u ratu", prikupljenih u knjizi "Detinjstvo u ratu: Sarajevo 1992 - 1995", Jasminka Halilovića. Kao dečak odrastao tokom četvorogodišnje opsade Sarajeva, Jasminko je odigrao prvi fudbal na opkoljenom parkingu, napisao prve pesme, prvi put se i zaljubio. Prva simpatija poginula je tokom opsade. Tada je pošao i u školu i dobio prvu peticu. Sva ta sećanja i dalje su živa.

Petnaest godina kasnije, u junu 2010. godine, nakon završene gimnazije i Ekonomskog fakulteta, Jasminko nastavlja da se bavi pisanjem, a misao koja ga ne napušta je "detinjstvo u ratu". Iste godine upućuje onlajn poziv za sve one koji su tokom rata odrasli u Sarajevu sa jednim pitanjem.

- Više od hiljadu ljudi se javilo na taj poziv. Za svakoga je nešto drugo predstavljalo detinjstvo u ratu. Dobio je hiljade odgovora u 160 karaktera koje je okupio u knjizi. Međutim,  u kontaktu sa njima shvatio je da mnogo ljudi i dalje čuva predmete iz rata – od komada odeće do fotografija, pisama crvenog krsta, nije ni bitno - priča mi Amina Krvavac, kustos Muzeja ratnog detinjstva u Sarajevu, otvorenog početkom ove godine kao nastavak projekta Jasminka Halilovića. 

Azrin otac je dve godine proveo u logoru. Kada je izašao, poslao joj je rođendansku čestitku. Čuvala je pismo 20 godina. Danas ga je namenila Muzeju ratnog detinjstva.

Osim njegovih sećanja, u Muzeju ratnog detinjstva u Sarajevu, oživele su i uspomene hiljade sarajevske dece koja period odrastanja i naglog sazrevanja snašao u gradu pod najdužom vojnom opsadom u modernoj istoriji. Očekivano ili ne, oni koji su tada bili deca u ratnoj Bosni i Hercegovini i čuvaju tu vrstu sećanja i predmete želeli su da kroz njih ispričaju ono što ceo taj period predstavlja. Tako je nastala ideja o potrebi da se stvari sačuvaju i da što više ljudi vidi i čuje šta je to što "deca rata" imaju da ispričaju. 

- I tako je došlo na ideju, zašto da ne, da se napravi neki muzej. Početkom 2015. godine okupio je tim ljudi sa različitim iskustvima. Mi smo ovde predstavili samo pedeset ličnih priča vezano za svaki od eksponata, a imamo hiljade toga. Trudili smo se da izložba bude koncipirana tako da se vide različiti aspekti - od ishrane i škole do sporta, igre i razonode - priča mi Amina koja je radila u prvom timu kao istraživačica na projektu. Ona dodaje da se nadaju da je ovo samo početak i da se nadaju da će se istraživanje fenomena "ratnog detinjstva" nastaviti i van BiH, odnosno da dugoročno žele da se prča ne završi samo tu, već u bilo gde u svetu." 

Kada su pod naletom vojnika i tenkova deca evakuisana iz naselje Dobrinja IV Emina je uspela da dođe do Hrvatske, pa čak i Nemačke. Roditelji i brat su ostali u Sarajevu. Želela je da se vrati. Uz pomoć prijatelja je napravila lažni pasoš. U Sarajevo se vratila se 1994. godine pod opsadom kako bi videla roditelje i starijeg brata.

Kao dvadesetpetogodišnjak koji je manje-više bezbrižno odrastao na istoku Srbije, daleko od rata koji je snašao one koji su se tada zatekli u ratnom Sarajevu, informacije o toj opsadi pronalazio sam u knjigama, linkovima i pričama. Ništa od toga ne govori više o užasima kroz koji je prošla moja generacija od, recimo, Melihinog Plavog Zeke koji joj je ulepšavao dane pošto joj je ubijen brat, kojeg se ni ne seća. 

Meliha se ne seća brata kojeg su ubili iz majčinih ruku. Posle toga su živeli u izbeglištvu. Jedino što je uspela da sačuva je plavi zec koji je osmehom i bojama uspeo da je razveseli tih tmurnih dana.

Amina me na kraju upozorava na zamku u koju verovatno većina nas upada kada razmišlja o deci rata. Kaže da misli da se priča često previše pojednostavljuje tvrdnjom da su sva deca samo žrtve rata i ništa više. 

- Ona to apsolutno jesu i to im se ne može pobiti. Ali ima tu i puno nekih drugih stvari. Videli smo da je mnogo ljudi koji su prošli kroz to iskustvo danas funkcionalni, uspešni, profesionalci, nosioci društva. Na kraju, ipak je to nekako ojačalo neke od tih ljudi.

Vedrana je rat zatekao u srednjoškolskim danima. Bez obzira na okolnosti on i raja su pravili bendove, svirali po podrumima i pokušavali da prate svetske trendove. Ova muzička linija prikopčana na TV tako je postala njihova "ratna drugarica" koja im je bila prozor u svet, ali i razglas u kući.

Medu Mehu Ermina je napravila od ogrtača koji je pronašla među doniranom odećom u izbeglištvu u Zenici. Nedostajao joj je medo s kojim je spavala u Sarajevu, a koji nije stigla da ponese.

Denisa je čarobni štapić dobila u novogodišnjim paketićima neke od humanitarnih organizacija. Novogodišnji program je uključivao i predstavu, sva deca su dobila po štapić i nadala se da će pomoću njega zaustaviti rat. Rat se završio dosta kasnije.

Dečiju policiju činili su klinci iz ulice kao svojevrsni "redari" u određenom kraju. Jasnin brat bio je ponosan kada ju je dobio. Nije znao da će je nositi tako kratko. Na dan kada je UN proglasio prekid vatre, njega je pogodila granata. Njegova sestra bliznakinja do danas čuva ovu iskaznicu.

Patike za ritmičku gimnastiku devojčicama je šila trenerica. Materijala nije bilo, krpile su ih flasterima i kao takve su dugo trajale. Andrea je sa trenericom uspela da izađe iz opkoljenog Sarajeva u Japan na takmičenje. Potom se opet vratila u opkoljeni grad. Kaže da je tada "brzo odrasla".

Ramiza je vokmen dobila posle jedne od višesatnih čekanja ispred bodljikave žice baze UN. Uvek su se nadali nekakvom slatkišu koji će doleteti sa druge strane ograde. Kada je videla da je neko dobacio vokmen, u prvi mah se razočarala. Ali shvatila je šta on može, bila je srećna podeliti muziku sa prijateljima. Ova sprava olakšala joj je prizore rastrgnutih ekstremiteta po ulicama Sarajeva koje je viđala na povratku iz škole sa prijateljima.

Muhamed je napravio Sneška Belića ispred kuće na mestu gde je pala granata.

Indira se sa prijateljima i rodbinom često skrivala po podrumima i haustorima te su vaške bile neizbežne. Češalj za vaši sačuvala je kao sećanje na ceo proces "kolektivnog čišćenja", kako ga naziva.

Majina najbolja prijateljica Selma poklonila joj je keramičkog "cuku" 1991. godine. Poginula je 1992, nekoliko dana pre Majinog rođendana.

Amru i njeno društvo rat je zatekao u periodu kada o sebi i životu razmišljaš na malo drugačiji način. The Door, Led Zepellin, Deep Purple samo su neki od bendova koji su im obeležili taj period. Kasete su presnimavali, postere su mukom nalazili i zato je ova mala družina nazvana "deca cveća"

Lejla se seća da je sa ushićenjem čekala da otvori paketić pomoći i vidi šta je u njemu. Uz ove predmete dobila je i pismo od Astrid. Lejla je čuvala njene poklone kao svoje. Pokušala je da stupi u kontakt sa njom jer je dobila i sliku Astrid, nasmejanu u bazenu. Nije uspela, ali je priželjikivala taj osmeh i taj bazen.

Tokom rata nije bilo mnogo namirnica. Negde pri kraju rata Ljiljan je dobio jabuku koji je odmah zagrizao. Bila je od voska. Tragovi zuba na njoj su njegova uspomena na ratno detinjstvo.

Emina je haljinu našla u napuštenom stanu u Sarajevu 1993. godine. Nazvala ju je "inat haljina" jer ju je nosila uprkos tome što su građani Sarajeva bili česta meta snajpera, pa je većina pokušavala da ostane neupadljiva oblačeći se u tamne boje.

Dženita je pisala dnevnik na engleskom. Tako joj se činilo da se sve to događa nekome drugom.

Damir je tokom rata imao šest godina i sva odeća je ubrzo postala mala. "Hlače" su mu bile male, pa je teta Seka, njihova komšinica, uz pomoć ćebeta, došila deo koji mu nedostaje kako bi mu odgovarale.

Mirnog jutra u januaru 1994. godine, grupa dece izašla je da se sanka. Na glavi jednog od njih bila je ova plava Adidas kapa, kada su dve granate pale u blizini. Uspeo je da pobegne u haustor i dođe sebi. Idućeg dana je saznao da je poginulo šest njegovih prijatelja, a pet ranjeno.

Gitaru je Sead pronašao u stanu koji je na početku rata bio štab. On ju je pokupio i učio da svira, a na proslavi mature 1994. godine se na nju upisala "raja" koja se okupila na proslavi. Sead je mobilisan tokom rata, prvu minu demontirao je pre 18. godine. Danas živi od uklanjanja mina.

Palice za bubnjeve su Jadranku i njegov bend napravili 1994. godine od drvenih ofingera, dok su bubnjevi bili od praznih kanti za vodu. Imali su bend.

Plastični kanisteri za vodu bili su osnovna stvar za preživljavanje.


Još na VICE.com: 

Pismo iz Srebrenice

Sarajevo: kako je umrla Jugoslavija u malom

Fotografije terena za basket u bivšoj Jugoslaviji