Vratila sam se u Južnu Indiju u leto 2015. nakon pauze od nekoliko godina. To je bio prvi put da posetim zemlju nakon smrti bake. Provela sam tri nedelje tamo, obilazeći ulice Čenaija u Tamil Naduu i planine Tirumala u Andra Pradešu, prolazeći kroz poznate predele koji su odjednom postali nepoznati, mesta koja su sada obojena gubitkom i osećajem usamljenosti. Želela sam da budem sama i da razumem svoja osećanja, bez uznemiravanja, ali bila sam sve samo ne izolovana. Sa populacijom od 1,1 milijarde, Indija ima tri puta više stanovnika Sjedinjenih Američkih Država, iako ima tri puta manju površinu. Na svakom koraku naišla sam na osobu, grupu ljudi, dete, kravu.
Dokumentovala sam put fotografijama, a kada pogledam unazad, shvatam da sam pokušaval da uhvatim trenutke prave samoće. Želela sam da znam da li je uopšte moguće osećati se usamljeno u zemlji sa tako ograničenom privatnošću i ličnim prostorom, gde biti sam često znači biti sam zajedno sa drugima. Tragala sam za spokojem, posvećenošću, povezanošću sa nekim ili nečim. U zemlji koja mi se odjednom čini i delom mog identita i delom prošlosti koju ne mogu da oživim, naterala sam sebe da gledam u haos.
Za još Šrijinih radova, pogledajte njen sajt.
Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu
Reklame
