Dragan Đilas za VICE: Nisam uspeo sa klupskom košarkom

Fotografija kojom otvaramo ovu priču napravljena je 19.aprila 201. godine, prvog radnog dana Dragana Đilasa u Kući košarke. Na mesto predsednika Košarkaškog saveza Srbije došao je uz pristojnu podršku domaćih klubova, "košarkaških radnika" i prećutnu podršku političke elite kojoj je i sam pripadao dugi niz godina. Na mesto prvog čoveka najomiljenijeg sporta u Srbiji preporučile su ga pre svega menadžerske sposobnosti iskazane u privatnom biznisu, prilično uspešno "gradonačelnikovanje" Beogradom i - neskrivena i fanatična ljubav prema basketu. Ipak, dobar deo javnosti, već alergičan na višedecenijsku tradiciju guranja političara u vrhunski sport, bio je skeptičan kada je nekadašnji vođa studentskih demonstracija i radio novinar preuzeo Savez.

Šest godina kasnije, Đilas odlazi iz Saveza. Kao jednu od najvećih potvrda toga da je radio dobro ljudi navode činjenicu da nije smenjen u međuvremenu iako je bio predsednik najveće opozicione stranke koja je izgubila vlast i, u jednom trenutku, jedan od politički najnapadanijih ljudi na domaćoj sceni. Nalazimo se na kafi u subotu ujutru i jedna od stvari koja mi nagoveštava zanimljiv razgovor je ta što Đilas i dalje sa neverovatnom strašću, ulazeći u najsitnije detalje, prepričava situacije sa nekoliko evroligaških utakmica koje je prethodne večeri gledao na televiziji. Najviše se zadržao na pobedi Žalgirisa nad Zvezdom u Pioniru. I dalje se nervira, iako je tada od utakmice prošlo 12 sati.

VICE: U Srbiji se vrlo retko veruje u zvaničnu verziju važnih događaja, pa moram da pitam - zašto sada odlazite sa ove pozicije, posle svih reprezentativnih uspeha i da li postoji nešto iza toga?

Dragan Đilas: Ceo svet živi u nekim teorijama zavere, pa i mi. Nema nikakvih razloga osim onoga što sam rekao. Šest godina sam na mestu predsednika, došao sam da bih tu proveo neko vreme i da se Savez podigne na noge, pošto je bio u finansijskim i kadrovskim problemima. Mislim da sam u tome uspeo jer smo finansijski verovatno najstabilnija organizacija trenutno u Srbiji, i to zahvaljujući našim sponzorima i i državi koja je vrednovala naš rezultat, na čemu sam ja iskreno zahvalan. Neki zaista košarkaški ljudi su ušli u Savez, neki su i danas tu. Neki su poput Dejana Bodiroge, u FIBA Evropi. Ljudi ne znaju da je Dejan mogao da bude kandidat za predsednika FIBA Evrope, ali nije želeo. Nadam se doći i do toga, jer mislim da bi on umeo da jednu organizacuju, koja je trenutno u lošem stanju, postavi na dobre temelje.

Rešili smo situaciju oba pitanja selektora. Dali smo im punu podršku u tome što rade i izdržali možda neke slabije trenutke, da bismo danas imali muškarce koji su dva puta drugi na svetu na dva velika takmičenja, devojke koje su prve u Evropi, treće na svetu.

Dugo godina je bila priča da je gotovo izvesno da će vas Dejan Bodiroga naslediti u savezu zašto se to nije desilo?

Ja sam smatrao da je to neki logičan put, Dejan i ja smo pričali više puta o tome. Žao mi je što on u trenutku kada sam odlučio da se povučem nije bio u Savezu, pošto bi danas bio, po meni, logično rešenje. Ne znam zašto se to nije desilo, jednostavno eto, nije se desilo. Dejan je otišao u FIBA Evropu i nadam se da će jednog dana biti predsednik te organizacije. Mislim da ćemo do kraja života biti prijatelji i imaće od mene svu pomoć koja mu zatreba.

To i jeste neka najveća vrednost za mene lično, što sam kao predsednik KSS upoznao neke ljude koje sam znao možda samo sa televizije, i sa nekima postao iskreni prijatelj. Upoznao sam stotine ljudi u Srbiji koji svoj život posvećuju košarci i vade pare iz svog džepa da bi to postojalo. Videćemo se Dejan i ja opet naravno na Prvenstvu Evrope za žene u Češkoj, Eurobasketu za muškarce u Turskoj gde verujem da će Srbija posle dva srebra osvojiti i zlato i slušati našu himnu.

Kažete da je potreban čovek sa novom energijom. Da li je klupska košarka ta koja vam je iscrpela energiju?

Na žalost, klupska košarka, i to ne samo naša nego i sve ovo sa Fibom i Evroligom je nešto što mi je bio najveći problem sve ovo vreme i čime ja apsolutno nisam zadovoljan, ni našom ligom koja je odvojena od Saveza, ni ABA ligom, ni Fibom ni Evroligom. Ja smatram da uvek sve dolazi od vrha, da su odnosi Fibe i Evrolige ti koji su ozbiljan problem i u tom ratu stradaju mnogi. Ako se ne dogovore uskoro, ostaće razrušeno pola evropske košarke. I nama bi bilo lakše da ovde rešimo pitanje regionalne i domaće lige, ali je to teško ako smo stalno taoci toga što se dešava gore. Plus ti naši međuljudski odnosi, ta klupska obojenost. Ja sam se stalno trudio da nekako nađem neki balans. Jednostavno, došli smo do toga da sve to čoveka iscrpi, da se od toga umori, što nije problem, moraš da budeš spreman i na te stvari, nego jednostavno, zaista mislim da smo došli do jednog trenutka kada je potrebno da se pojavi nova energija, novi ljudi, i možda neki novi pristup. Mislim, nije dobro, svetska sportska iskustva pokazuju ako neko ostaje predugo na nekoj funkciji koja je bitna, a predsednik saveza je relano bitna funkcija, da onda to počne da pada, mislim, zašto bismo čekali to?

Neki ljudi su očekivali da ćete mnogo ranije otići sa ove funkcije, imajući u vidu da ste u trenutku dolaska bili "smrtni neprijatelj" nove vlasti. Kako ste uopšte opstali?

Mi živimo u zemlji u kojoj politika ima uticaj na sport više nego što ima u nekim razvijenim zemljama, ali ako neko misli da političari nemaju uticaja na sport u drugim zemljama, onda greši. Osim u Americi gde je to biznis, pa niko ne može da priđe. Ja sam prvi put predložen za predsednika Saveza 2006. predložio me je Bora Stanković sa idejom – čovek koji se bavi biznisnom, koji je u sportskim pravima koji su najveći izvor prihoda i koji je zaljubljenik u košarku, koji nije propustio nijedno takmičenje 20 godina. Tad to nije prihvaćeno, ali su me posle tri - četiri godine predložili Zvezda i Partizan. Sačekalo me je milion i trista hiljada duga, koji se godinama gomilao. Tri meseca neisplaćenih plata u Savezu i tako dalje.

Ja sam obezbedio sredstva da se plate isplate, ali sam rekao zaposlenima sad će biti manje za trećinu, moramo još da plaćamo. Svi su to prihvatili, a plata nikad više nije zakasnila. Kad se vlast u Srbiji promenila, verovatno su mnogi očekivali da ću ja biti smenjen. Verovatno me je zadržalo to što su ljudi prepoznali da ja jesam čovek košarke koji se bavio time čime sam se bavio. Mislim da rezultat, ne da nije samo, nego je moja minimalna zasluga, a mnogo veća zasluga svih ljudi iz košarke, koje sam ja uspeo da uključim u ceo taj sistem u koji su možda imali nepoverenje na početku. Bilo je u jednom trenutku nekih minimalnih problema, sa nekim državnim sponzorima ali sam seo tada sa Vučićem, i rekao mu, mislim da je besmisleno da košarkaški savez nema one sponzore koje je imao i pre, ako sam ja problem, ja ću da se sklonim. Čovek je rekao "ne da nisi problem, nego je dobro da si tu". Realno i on je čovek koji voli košarku.

Šta čeka novog predsednika KSS? Ko god da dođe u Savez treba da sačuva stvari koje su dobro postavljene. On ima stabilnu finansijsku situaciju, ima ugovore sa selektorima na tri godine, ima organizaciju koja radi, i treba da unese svoj lični doprinos tome.

I šta ćete mu reći?

Nismo uspeli da podignemo kvalitet rada sa najmlađim igračima. Iako Savez ne kontroliše domaću ligu, već juniorsku i kadetsku, mislim da je neuspeh to što više mladih igrača nije u prvim timovima svojih klubova, a mnogo mladih igrača je i otišlo iz zemlje. Mislim da oni greše kad idu sa 14,15 ili 16 godina. Možda grešim, mada dosta toga pratim, ne vidim da je neko od njih postao igrač. Eto, tu nismo uspeli. Srbija neće imati problem reprezentacije, jer će svaka generacija dati jednog-dva igrača, koji će imati kvalitet za reprezentaciju. Ali nama je potrebna jedna malo šira baza kvalitetnih igrača sa kojima se više i bolje radi da bi klupska košarka bila jača.

Foto: MNPress

Reklo bi se da je novac ipak najveći problem domaće košarke, 90 odsto srpskih klubova nema za osnovno funkcionisanje, a košarkaši igraju za ponižavajuće novce. Šta može da se uradi, a što vi niste uradili da se spasi klupska košarka?

Ja sam pre dve godine želeo da se domaća liga vrati u okvire KSS, tad sam bio bojkotovan sa svih strana. Ali u međuvremenu je KSS uspeo da nađe ljude koji će voditi ligu i koji su bili prihvatljivi i za dva najveća kluba i mi smo izašli iz te vrste problema i neregularnosti, svađa, tuča. I kao što vidite, kroz Kup Srbije koje organizuje Savez, može da se organizuje utakmica u kojoj će biti prepuna dvorana, u kojoj neće biti vređanja, u kojoj mogu da pobede i Zvezda i Partizan. Ja sam posle rekao da neću više nikada tražiti da se KLS na silu vrati u Savez, jer mislim da sve što se radi na silu, svako zavrtanje ruke, ne daje rezultate. Više puta sam nezvanično dao predlog da primenimo sistem FIBA - gde po 50 odsto vlasništva imaju klubovi i Savez, koji bi onda mogao više da pomogne da ta domaća liga poraste, da se recimo obezbede nagrade za pobednike turnira.

Sa druge strane mnoge klubove vode ljudi koji su navikli da neki grad, opština daju, a da ništa svoje ne ulože, da čekaju samo pare i da glume velike predsednike klubova koji će te pare da rasporede i to ne daje rezultat. Ima primera u Srbiji da su se neki klubovi budili, evo Metalac u vreme Boška Đukanovića, Konstantin je bio dve - tri godine jaka ekipa, Čačak radi vrlo stabilno godinama, ima tu još nekih ekipa, vidim u Subotici se radi dobro, Vršac je bio dobar. Ima klubova, uz malu pomoć bi se to brzo podiglo.

Da li je Jadranska B liga spas za te klubove?

Zna se da ja nisam neki fan ABA lige, ne vidim ni da sada kroz ABA ligu dobijaju šanse mladi igrači, jer se veliki klubovi bore za to jedno mesto koje vodi u Evroligu, i tri mesta u Evrokup pa nemaju prostora za mlade. Za mene je bilo logično da se prvo digne domaća liga koja bi se završila negde u januaru, da najbolji klubovi iz domaće igraju ABA ligu, a najbolji iz te lige igraju u Evropi. Mislim da bi taj sistem bio bolji nego ovaj gde se sve prepliće i gde više ne možeš da napraviš kalendar. Smatram da je ABA liga sa 14 klubova prevelika, da nema kvaliteta za to, da je maksimalan broj klubova koji treba da igra deset. Ne možemo na silu da ubacimo neku bivšu YU republiku u tu ligu ako ne može ništa da uradi.

Ko bi gledao domaću ligu?

Kada dođe Zvezda u Kraljevo, misliš da će 3.000 mesta biti dovoljno za sve koji žele da gledaju?

A kada dođe Vršac u Kraljevo?

Ok, ali Zvezda dođe jednom, Partizan dođe jednom, Mega dođe jednom i to ti je već tri utakmice u sezoni koje dižu popularnost košarke u tim mestima.

Ali kvalitativna razlika u poenima između ta tri kluba koja pominjemo i svih ostalih u našoj ligi je manje - više 40 poena.

Slažem se samo delimično sa tobom. Naša domaća liga ima ozbiljan problem. Veliki broj igrača koji imaju kvalitet potpišu domaće klubove dok čekaju angažman u inostranstvu. Imaju otvorene ugovore i posle dva meseca oni odu. Jedna stvar je kada igraju Zvezda i Partizan sa Konstantinom ili one godine sa Smederevom ili ne znam sa kim u nekom martu, aprilu. Druga stvar je kada igraju u novembru. Jer u novembru je već veći broj tih boljih igrača tu. Drugo, njima je svaka utakmica sa Zvezdom ili Partizanom mogućnost da ih neko vidi, da sutra potpišu bolje ugovore. Ja garantujem da bi kvalitet naših klubova bio barem u rangu onih klubova recimo iz Makedonije ili danas već iz Slovenije sa kojim igraju Zvezda ili Partizan. Mislim, poštovanje ovim ljudima iz Makedonije, ali oni nemaju dve kvalitetne ekipe koje mogu da sastave za ABA ligu.

Ali su našli novac? Imaju novca zasad. Vrlo je to diskutabilno, pokazaće se to koliko imaju, a koliko nemaju. Ja tvrdim da sa budžetom od 200 hiljada evra u Srbiji vi možete da napravite klub koji itekako može da odigra utakmicu i protiv najboljih, a da to ne bude samo lakši trening. Ne znam, vreme će pokazati, ako se ikada to napravi da li sam pogrešio ili ne. Verujem da bi to dodatno podiglo interesovanje za košarku, budžete klubova i bolje igrače. Pa nama igrači igraju u Rumuniji, Sloveniji, Slovačkoj za 1000-2000 evra mesečno. Vrlo mali broj njih u Srbiji ima i u ovim najvećim klubovima preko 100 hiljada evra godišnje. Znači, za 25 hiljada evra vi možete u Srbiji da dobijete igrača koji danas igra negde u Evropi, pa svi će oni pre igrati u Srbiji nego u Rumuniji. Kada pominjete sukob FIBA i Evrolige, puno je klubova stradalo ovog leta. Jedna od žrtava je i KK Partizan. Navijači Partizana imaju konsenzus oko toga ko je kriv za to -zvezdaški lobi na čelu sa Draganom Đilasom.

Nije tajna da sam ja navijač Zvezde, sa 17 godina sam gledao sve Zvezdine utakmice u Beogradu, u fudbalu, košarci, rukometu i hokeju na ledu… Kad ja pričam o igraču Slavku Bubniću (hokej) ni moja generacija ne zna o čemu pričam, a kamoli ovi današnji klinci. Ja jesam i dan danas Zvezdaš, ali koji nema isti odnos sa 49 godina kao sa 15. U košarci me nikad nije zanimao klupski interes. Ako se neki od nacionalnih saveza bunio protiv toga što je radila FIBA to je bio srpski Savez. Njima se sigurno dizala kosa na glavi od broja dopisa koje su dobili iz Srbije. I u FIBI i u Evroligi. Ja smatram da je FIBA pogrešila time što je ušla u rat oko Evrolige ako već nije imala finansijska sredstva da parira. Ako Evroliga ima tih 100 miliona, kojih nema naravno, ali dobro zvuči, a ti nemaš sredstva, što si krenuo u rat? Šta je ideja? Ja svakako ne podržavam ideju da se Eurobasket igra svake četiri godine. To je najbolji proizvod FIBA Evropa. Mislim da klupska košarka treba da bude pod FIBOM, ali da klubovi naravno koji prave igrače i novac moraju da učestvuju u donošenju najvažnijih odluka.

Dobro, i šta se desilo Partizanu?

Pošto FIBA nije imala snagu da iznese priču do kraja, završilo se sve onom besmislenom odlukom da se kazne Savezi čiji klubovi nastupaju u Evrokupu. U toj situaciji jedino što smo mi kao Savez mogli da uradimo je bilo da sačekamo da se završi ligaški deo takmičenja i da usmerimo klub koji je prihvatio da igra Evrokup. Leto je bilo takvo kakvo je bilo, moja strategija je bila da sačekamo jesen, da vidimo šta će biti po celoj Evropi jer ta odluka FIBA, kao što vidimo danas i ne može da se sprovede. Ja sam bio vrlo oštar na sastancima FIBE i Saveza. Poslednji put u Minhenu, gde sam direktno pitao ljude kako Španija igra na Olimpijskim igrama ako klubovi nisu izbačeni pa su svi nešto tražili pod stolom dok ja pričam… tad sam se posvađao sa nemačkim Savezom, i rekao sam da je problem FIBE i u tome što se nemački Savez pita o evropskoj košarci isto koliko i srpski, španski, grčki, francuski i ruski. Ja sam im tad rekao da smo mi to imali u Srbiji i zvalo se samoupravljanje. Verujte mi, nije bilo baš prijatno. Dan danas mislim da je FIBA napravila grešku, a sa druge strane imamo Evroligu koja opet pravi grešku sa istih 16 klubova koji igraju svako sa svakim. Za mene je to potpuno besmisleno. Gubi se ona draž stalnog ispadanja, i tako dalje. Videćemo koliko će godina opstati ta vrhunska košarka. Pobednik Evrolige dobija milion evra, toliko dobije klub koji igra fudbalsku ligu šampiona kada prođe drugo kolo kvalifikacija!

Da se vratimo na Partizan. Kada je klub doneo odluku da se umesto Evrokupu okrene FIBA ligi?

Neću da ulazim u to zašto je Partizan doneo tu odluku, o tome treba da pričaju ljudi iz Partizana, a ne ja. U svakom slučaju ja ne mislim da je to za Partizan loša odluka.

Da li ste vi uticali na tu odluku?

Ja mislim da nisam, ali hajde da ostavimo to da kažu oni koji su je doneli, malo je glupo da ja pričam o tome. Po mom mišljenju, za Partizan jeste ove godine bilo isplativije da igra FIBA ligu jer je Evrokup takmičenje gde su mnogo kvalitetniji i bogatiji klubovi. Vidite da su timovi iz ABA lige tu topovsko meso. Ja svakako već sada mogu da potpišem da ne postoji nikakva opasnost, da ako Partizan izbori pravo da igra u Evrokupu sledeće sezone , da to njemu neko oduzme. Kao što FIBA očigledno nema pravo da klubove natera da igraju njeno takmičenje, tako ni Evroliga nema pravo da nekome zabrani da igra takmičenje ako je ispunio kriterijume. Jer Evropska komisija na koju se i jedni i drugi pozivaju kaže vrlo prosto - kod nas je košarka biznis, to su firme, a svaka firma može da radi gde hoće, na tržištu na kome hoće. Isto važi i za klubove.

Ne mislim da je to problem. Mislim da je problem naših nerealnih očekivanja u košarci. Navijači Zvezde očekuju da ona igra Final four, navijači Partizana očekuju da Partizan igra Evroligu, sećajući se i vremena kada je igrao i Final four. Ne shvatamo da je u situacija takva da je zvezdin budžet, koji je najveći u Srbiji, na nivou godišnje plate jednog igrača CSKA ili Uniksa. Svi kažu kako onaj Lengford dade trojku za pobedu protiv Zvezde? Pa zato i ima dva miliona platu, da bi dao tu trojku. I nije realno očekivati da će naši klubovi sa dva, tri miliona evra čak i ako obezbede četiri, moći da budu konkurentni posebno u ligi koja ima trideset kola ovakvih klubova.

Da, Partizan je imao neviđenu ekipu pre desetak godina, kad sam i ja u Parizu bio i navijao na F4 za Partizan koji je tada ušao u završnicu zato što ih protivnici dugo nisu ozbiljno shvatali. I još izgubi slučajnim košem kad je promašio Teo. Moramo da shvatimo da sport, ma koliko da je lep, je i biznis, i nikome ne odgovara da Partizan i Zvezda igraju F4. Umesto pet hiljada navijača Makabija, tamo je došlo nekoliko stotina Partizanovaca.

Pa šta sad, da ne igraju?

Treba da igraju, zato što ja mislim da recimo sa 7-8 miliona evra budžeta, sa kvalitetnim trenerom koji sedi u klubu pet godina a ne da ga menjamo posle dva poraza, sa mladim igračima koji se tu razvijaju, kroz tu ligu ali i ove ABA i domaće, i dva kvalitetna stranca - možete da napravite uspeh. Pogledajte kako se igra košarka u Evropi, svi ti momci koji igraju za milion ili dva miliona, oni igraju jer to im je posao. A Zvezda je jedini klub u Evropi koji u odlučujućim trenucima igra sa četiri ili pet domaća igrača na terenu. To nema nigde u Evropi, osim u Španiji jer tamo plaćaju domaće igrače mnogo. Fener nema ni jednog turskog igrača u 10, CSKA ima nekoliko. Ti stranci to odrađuju, ove godine su tu, sledeće negde drugde. Vi kad gledate Simonovića, Jovića, Gudurića, Štimca prošle godine, vi vidite da se oni bore kao da igraju za nacionalni tim. Taj motiv njih ponekad malo sputava, ali ih i diže. Mislim da je i problem FIBA i Evrolige ogroman i da taj problem i način rešavanja vodi evropsku košarku u propast. To me strašno boli. Evropa se pretvara u neku razvojnu ligu za NBA koja njih ne košta ništa. To se vidi po tome što tamo sada odlaze igrači sa 19-20 godina. Veliko je pitanje ko će igrati u Evropi košarku za 3-4 godine.

Nebojša Čović je nedavno komentarisao vaš odlazak iz Saveza, rekavši da bi voleo da vas vidi u Crvenoj zvezdi.

Neću nikada biti u klupskoj košarci u Srbiji. Bio sam predsednik Košarkaškog saveza Srbije, i mislim da mi posle toga nije mesto ni u jednom klubu, bez obzira na to koji klub volim i za koji navijam. Verovatno ću ići na utakmice Zvezde kao što sam gledao i pre ovoga, čak i sa nekog lepšeg mesta nego iz neke lože, gde morate da budete fini. Gledaću reprezentaciju Srbije isto na svim takmičenjima kao što sam gledao do sada i navijao, biće mi možda čak i lakše jer neće biti nikoga iz Saveza da napada sudije i organizatore zbog gluposti pa će možda biti lakše gledati. Ali mislim da nemam interesovanja za klupsku košarku…

Možda zato što ste je videli iznutra?

Za mene je Srbija klub za koji zaista navijam. Ja i dan-danas podjednako teško podnosim poraz Zvezde u Evroligi i Partizana u FIBA Ligi šampiona , mada se ovo nekim navijačima Zvezde verovatno neće dopasti.

Realno vas mnogi percipiraju kao "Zvezdinog čoveka" u Savezu svih ovih godina i smatraju da je bio prevelik uticaj i kadriranje Crvene zvezde i Nebojše Čovića u Savezu.

Ja kada nekome lično pomognem, ne volim o tome da se priča. Ali ti ljudi to znaju dobro. Saša Danilović mi jednom ili dva puta rekao koliko sam ja pomogao Partizanu. Ja se ponašam isto prema svim srpskim klubovima i apsolutno nisam vodio računa o tome da li u rukovodstvu Saveza ima više zvezdaša ili partizanovaca.

Recimo, pre dve godine sam hteo da preuzmemo domaću (KLS) ligu i danas se zna ko je bio protiv toga. Uvek sam predlagao stvari za koje sam smatrao da su korisne za srpsku košarku. Prošle godine sam tražio promenu kalendara ABA liga da ne bi Partizan imao sumanutih dva meseca pauze u sred sezone, tad recimo to Partizan nije podržao. Meni je to bilo neverovatno i posle su priznali da su pogrešili.

Ima još jedan detalj, gde ste etiketirani kao nekog Zvezdaš na funkciji…

Ha ha, ali rekoh, ja i jesam Zvezdaš.

Radi se o onom nesrećnom finalu kupa između Zvezde i Partizana kada ste doneli odluku da se utakmica posle nereda prekine. Mnogi su tada i danas govorili da je to bilo van vaših ingerencija.

Apsolutno ste u pravu. Predsednik Saveza nije imao nikakve statutarne i ostale ingerencije da tu utakmicu prekine. Ja sam je prekinuo apsolutno protiv svih pravila. Prekinuo sam jer je bilo strašno na terenu. Kragujevac sa svojom salom realno nije ispunjavao uslove za tu utakmicu.

Kad su krenuli neredi, mene su kao gradonačelnika pripadnici obezbeđenja bukvalno izneli iz dvorane. Kada se situacija malo smirila vratio sam se i gledao sam jednu prelepu scenu koju su svi naravno zaboravili, jer se mi stalno bavimo samo ružnim stvarima. Ta prelepa scena izgledala je ovako: sa jedne strane nije moglo da se zagreva jer je neki genije aktivirao protivpožarni aparat za koji su mislili da su da je suzavac pa smo svi pobegli, i bilo je toliko klizavo da su se igrači Zvezde i Partizana zagrevali na jednom košu. I umesto da danas taj snimak vrtimo svuda na svim mogućim televizijama, da pokazujemo kako neki normalni, zdravi, pametni momci koji vole sport zajedno se ubacuju na isti koš i dele lopte mi pričamo o ovome.

Pričamo o tome zbog optužbi da niste vi bili ti koji je trebalo da odlučuje o prekidu.

Ovako je bilo. Pošto je parket bio potpuno klizav, pošto su navijači bili tu, kod mene je došao Igor Rakočević i rekao mi: "Predsedniče mi smatramo da ovde nema bezbednosnih uslova da se igra. Toliko je klizavo, neko će se povrediti." Mene tu interesuju samo igrači, mene ne interesuje niko drugi. Ja sam otišao kod Saše Danilovića, pitao sam – ljudi iz Zvezde predlažu da ne igramo, koji je vaš stav? Ako ste vi protiv nećemo, onda moramo da nastavimo. Onda su se on i Dule odvojili i rekli su - i mi smo saglasni sa tim da se ne igra. Ja sam rekao Iliji Beloševiću da oba kluba smatraju da ne treba da se igra, igrajmo sutra bez publike. Bio je tu i delegat i svi su se složili.

Odigrala se sutra utakmica gde je Zvezda pobedila. Dobro, i šta sad, taj jedan Kup, šta je promenio u Srbiji, celu košarkašku scenu? Tvrdim da nije. Mi smo tada samo sačuvali te momke od povreda i od nekih ljudi koji sebe nazivaju navijačima a utrčavaju u teren i napadaju igrače. I svaki put bih prekinuo tu utakmicu ponovo.

Sledeće godine kada se finale igralu u Nišu ja sam rekao da bih voleo da sprečimo svaku ružnu reč u dvorani ali da to nije realno. Ali vređanje devojaka, ćerki, žena i uvrede tog tipa nećemo tolerisati, ja ću da kažem da ih izbace iz dvorane. Verujte mi kad sam to rekao, ne zna se ko me nije zvao iz tadašnjeg vrha države. Svima sam rekao isto i svađao sa ljudima iz policije. Rekao sam im: umesto što gledate meč iz lože, radite svoj posao. To su bile vrlo neprijatne scene, pošto meni kada stigne moja žuta minuta ja se baš ne kontrolišem najbolje i svašta sam rekao. Ali odigrali smo finale bez ijedne ružne reči. Znači može se. Iako sa mesta prvog čoveka Saveza odlazite okićeni sjajnim medaljama i uspesima reprezentacija na velikim takmičenjima, koji su uglavnom bili praćeni fenomenalnom atmosferom koju su pre svega kreirali harizmatični selektori, Saša Đorđević i Marina Maljković, jedan događaj je iskočio iz te idile, a to je "slučaj Bobi Marjanović" proteklog leta.

Bobi Marjanović je jedan fenomenalan čovek. On je prošle godine trebalo da igra na Evropskom prvenstvu i Saša Đorđević je planirao da bazira dobar deo igre na njemu. Bobi je da vas podsetim bio MVP prvog dela Evrolige a Bjelica drugog. Nažalost to se zbog te sitne povrede tada nije desilo. Ovog leta on nije imao ugovor na kraju sezone. Mi smo zato kao Savez obezbedili najveće ikada osiguranje za jednog igrača od 3 miliona dolara za Bobija. Puno sam tada pričao sa njegovim menadžerom Miškom Ražnjatovićem koji je zaista želeo da Bobi igra u Riju. Ipak Bobi je nažalost otkazao igranje za reprezentaciju na samo dan – dva pred pripreme. Rekao mi je posle da se prosto uplašio za svoju budućnost. Ja sam mu odmah rekao da je trebalo samo malo ranije da javi meni ili Saši i da bismo našli neko rešenje. Uostalom i Francuzi su bili u sličnoj situaciji.

Pokušali smo kasnije da nađemo neko rešenje, ali je selektor, koji se tu jedini pita, smatrao da tim koji je izborio plasman na OI tamo treba i da ide, a ja nisam davao ni izjave a kamoli da sam hteo da se mešam u njegov posao. Srebrna medalja je osvojena, i ona je dala Đorđeviću dodatno za pravo. Meni je iskreno žao što se sve to desilo jer smatram da je nastup u Riju Bobiju mogao da pomogne u njegovoj NBA karijeri, jer potpisujem da bi u onoj utakmici gde smo bili na tri poena sa Amerikancima imao jedno 15 poena i 10 skokova, čime bi stekao dodatan respekt u NBA ligi. A danas vidimo da sedi na klupi I ulazi na 40 razlike u igru. Meni je strašno tužno što on na zahtev publike ulazi dva minuta pre kraja utakmice. Ja sam ubeđen da je on mnogo bolji od toga. A da li će Bobi dobiti drugu šansu? Ja bih bio najsrećniji čovek da on i Bjelica dođu zdravi sledećeg leta i zaigraju zajedno na EP u Turskoj. Mislim da ćemo onda biti za 15 poena jači od svih protivnika. Selektor Đorđević je rekao da Bobija očekuje na tim pripremama i ja verujem da će tako i biti, pa nek izbori mesto u reprezentaciji. I mislim da imamo veliku šansu da ponovo slušamo na podijumu "Bože pravde" na velikom takmičenju posle 15 godina. Lepo je biti drugi iza Amerikanaca, ali je još lepše biti prvi.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu