Quantcast
Olako se poteže "državni udar" u zemlji u kojoj je ubijen premijer

U zemlji u kojoj je ubijen premijer , usred bela dana, olako baratanje optužbama za državni udar ima mnogo veću težinu nego drugde.

Državni udar je jako, jako ozbiljna stvar, to valjda ne mora da se objašnjava. Dugo se planira i najčešće ga izvode zaverenici bliski trenutnoj vlasti, vojska ili "guje u njedrima", pokazuju nam brojni istorijski primeri. Logično bi bilo zaključiti da, u slučaju kada postoji takva opasnost, bezbednosne službe neke zemlje čine sve što je u njihovim ovlašćenjima – doduše, nekad i malo više od toga – da spreče prevrat, sa manje ili više uspeha.

Državni udar ili pokušaj (ne)nasilnog obaranja vlasti nije baš toliko čest kao u holivudskim filmovima, ali je sasvim dovoljno vojnih i političkih svrgavanja u bližoj istoriji da analiza ovakvih činova postane deo obaveznog štiva ne samo za one koji se bave bezbednošću i politikom. U jednoj od najcenjenijih knjiga koje se bave ovom temom, Državni udar: praktični vodič , Edvarda Lutvaka, piše da "iako se državni udar pominje već više od trista godina, ostvarivost ovog čina češća je u savremenijem dobu, sa usponom moderne države i njene profesionalne administracije, kao i ulogom vojske u njoj." Može se još mnogo toga pročitati, na primer, da bezbednosne službe po dobijanju informacija o mogućem "antidržavnom delovanju grupa ili pojedinaca" ne iznose u javnost ove podatke, već šire opseg praćenja ili prisluškivanja, ciljajući na razotkrivanje cele mreže uključenih, i naravno, idejnih pokretača akcije (str. 154). Ko nema vremena za čitanje, mogao je dosta toga da vidi u, nažalost prerano ukinutoj TV seriji Rubikon.

Foto via Flickr user

Ova mini-lekcija koja se može preskrolovati za manje od sekund ne služi da daje ideje ili osporava tvrdnje o državnom udaru koje dolaze iz najviših redova vlasti u Srbiji već desetak dana. Negde otprilike od bolnog raskida između jednog tabloida i drugih tabloida i TV stanica koji su i dalje na prvoj liniji fronta odbrane premijera, (delova) vlade i, uopšte, svega što smatraju da im je dužnost i zadatak. O tom fatalnom raskidu se skoro "sve zna", a verzija zašto je do njega došlo ima verovatno više nego o sletanju na Mesec ili terorističkom napadu u Parizu 13. novembra . I sem bizarne zainteresovanosti dokle dno može da se produbi, pa i da nadmaši rijaliti skaske u koje treba da poverujemo, nema baš razloga da se prati dalja drama oko tog raskida.

Dnevni list Kurir, printskrin

Naročito što je ova sad ostavljena strana lako mogla da bude ona koja ostavlja, jer razlike u delovanju i nije bilo: suparnici i neprijatelji su razvlačeni po najdubljem blatu, dokazi su retko postojali a tužbe pljuštale . Kao u onim raskidima koji se dese kada oboje zgreše, pa ni ogovaranje više nije zanimljivo.

Sem što ovaj ne može da se izbegne, jer je raskid jedan od bitnijih argumenata da je u Srbiji na delu pokušaj državnog udara. I takve tvrdnje ne bi bile previše problematične da se sve zaustavilo na talambasanju medija – jer odvajkada postoji i još jedna vrlo ozbiljna tekovina savremenog društva, fear mongering ili kultura straha. Ukratko: mediji su, nažalost, izokrenuli ulogu važne alatke za formiranje stavova javnosti gurnuvši informaciju u drugi plan dobro ili loše isplaniranim serviranjem nedokazanih tvrdnji, istinama zasnovanim na rekla-kazala, lenjošću da se zagrebe ispod površine i, najčešće, služenju cilju koji je pred njih postavio vlasnik, finansijer ili sama država. Recept je odavno usavršen i dovoljno je menjati tumače glavnih uloga po trenutnoj potrebi. Teorije zavere su uvek popularne, malo paranoje nikad nije na odmet, dodati par misterioznih likova predstavljenih samo nadimkom i, po želji, neku fam fatal i naslovne strane su ispunjene za sledećih nekoliko nedelja.

Foto via Flickr user

Nije potrebno puno truda podsetiti se 1990-tih i svega što se dešavalo i dešava sa medijima u Srbiji , pa i ova mini-lekcija ne mora dugo da traje. Neukusno bi bilo vaditi primere iz doba ratova u Bosni, Hrvatskoj i na Kosovu, propagandne mašinerije su beskprekorno funkcionisale ne mareći za posledice. Međutim, u ono što se zove "mirnodopsko vreme", na primer, one 1999. godine, kada je Srbija pobedila NATO povukavši se sa Kosova, usledile su afere Pauk, Osa i mnoge druge. Služile su za obračun sa opozicijom, pravim ili imaginarnim protivnicima, spoljnim ili unutrašnjim neprijateljima. Većina medija takmičila se u razotkrivanju aktera koristeći neimenovane "dobro obaveštene izvore", ponekad u žurbi zaboravljajući da isprave gramatičke greške u dostavljenim objašnjenjima. Pauk je imao sve elemente špijunske afere, ali kako je zamišlja nezahtevni gledalac loših trilera kakvi se emituju za popunjavanje programa. Prevrati u Africi, pa šurovanje sa tajnim službama Francuske, uz prstohvat misterioznih veza sa Legijom stranaca, bili su prava poslastica za zamajavanje u doba opšte apatije. Osa je bila "naše gore list", nije bilo stranih pomagača – mada, ko zna, možda bi se pojavili da afera nije bila zabašurena nekom drugom.

Pročitajte i: VICE u KRIK-u, dan sa novinarima koji otkrivaju afere

A javnost k'o javnost: neki veruju, neki sumnjaju, a priča se svuda. Kraja najčešće nema, kao ni zaključka: istrošili su se izvori, neophodna je neka druga afera, razni su razlozi za nestajanje sa top-liste najčešćih tema u autobusima, na slavama i na poslu.

Foto: Emil Vaš, agencija Beta

Fleš-forvard na ovaj kraj novembra: premijer svojevoljno odlazi na poligrafsko ispitivanje – koje, uzgred, nije zakonodavno prihvaćeno kao dokaz – valjda sa idejom o nekakvoj transparentnosti i jednakosti svih. Ministar unutrašnjih poslova, iza čijih leđa se vide razne jedinice policije, njegov glavni alat za sprečavanje prevrata, drži vanrednu konferenciju za štampu da saopšti da rezultati poligrafa dokazuju da je ona ostavljena strana lažovčina, i otkrije još po koji detalj o državnom udaru koji će biti još manje razumjiv. Ministar zdravlja, reklo bi se možda laički, vrši krivično delo iznoseći tajne zdravstvene podatke osobe koja navodno lažima potpomaže izvršenje državnog udara. Na jednom kanalu se smenjuju poslanici, ministri, analitičari i novinari koji samouvereno optužuju strane ambasade – baš u dane pre velikog diplomatskog skupa u Beogradu i traganja za tim neophodnim novim stranim ulaganjima – i bezobzirne neimenovane i neuhapšene tajkune koji hoće da nam otmu i ovo malo što imamo.

U zemlji u kojoj je ubijen premijer , usred bela dana, olako baratanje optužbama za državni udar ima mnogo veću težinu nego drugde. I tog dana pre 12 i po godina, kada je proglašeno vanredno stanje, dakle, kada je bezbednost države, građana i političkih vođa bila na vrhuncu ugroženosti, u sali nije bilo nijednog uniformisanog lica. Panika i strah su već bili dovoljno prisutni, državni udar je bio više nego očigledan.

Predsednica skupštine Nataša Mićić saopštava odluku o uvođenju vanrednog stanja posle ubistva premijera Zorana Đinđića, 12. mart 2003.

Prošla je Sablja, uhapšeni su i osuđeni atentatori, razbijena je pokoja banda, neki su postali svedoci saradnici češće prisutni u medijima i od samog državnog vrha, a mastermajnd atentata, osuđen, između ostalog, na 40 godina zatvora za učešće u ubistvu Zorana Đinđića, objavljuje knjige – čak šesnaest do sada – koje se bez iole muke mogu kupiti posvuda. Možda bi trebalo zasukati rukave i čitati između redova, naslov "Revolucija – između razuma i srca" navodi na svakakve misli. Naročito što je mnogo onih – ne samo bliskih Đinđiću – koji smatraju da pravi ideolozi ubistva nisu izvedeni pred sud.

Afera nije nedostajalo ni kasnije: neke, poput hapšenja Darka Šarića i suđenja koja su usledila, imaju dovoljno elemenata da budu proglašene za državni udar: pranje novca stečenog nezakonitim radnjama može da bude vid urušavanja privrednog sistema zemlje. No, mnogo je zanimljivije baktati se starletama koje su služile kao paravan nego razotkrivati povezanost visokih državnih službenika sa organizovanim kriminalom i mafijom. A oni koji se usude da zakorače u ovaj mulj, postaju sami tema vređanja, podmetanja i afera.

A mi, javnost, svesni da je državni udar jako, jako ozbiljna stvar, sedimo i slušamo, pokušavamo da povežemo ko je koga potplatio a ko kome iznuđivao i šta. Zapamtićemo poneko ime ili zemlju koja se trudi svim silama da nam nanese zlo, kao što su nas to već naučili. Uklapaćemo kockice u teorije zavere koje možda nekad i imaju neku trunku istine, ali to uopšte nije važno. I svaki novi glas koji čujemo samo će nas još više omamljivati u onu gorepomenutu kulturu straha, pa dokle izdržimo. Ili uzmemo daljinski u ruke, jednu od retkih preostalih mogućnosti izbora.

Pratite VICE na Facebooku, Twitteru i Instagramu