Dvadesete su tvoja nova čudna faza

Fotografija: John P. Johnson/HBO

Većina nas, pred same dvedesete, oseća pritisak da mora da odraste – nađe pravi posao, posveti se dugoj vezi i skrasi. Pretpostavlja se da vas svaka stavka koju čekirate približava dostizanju punog potencijala. Ali ova pretpostavka je pogrešna – prepuna loših saveta i ukorenjena u zastarelim idealima.

Kao psihologu koji proučava nauku sreće i ljubavi, bilo je osvežavajuće videti da milenijalsi imaju malo interesovanja da prate stari scenario. Stotine istraživanja društvenih nauka pokazuju da se tradicionalna društvena očekivanja teško uklapaju u realnost sa kojom se mladi danas suočavaju.

Baš zato nikada nije bilo čudnije da budete dvadesetogodišnjak. To osećanje se javlja kada se ljudi razlikuju ili su nesigurni oko toga šta je društveno prihvatljivo i to može biti uznemirujuće. Evo tri najveće promene koje sam uočio – i razloga zašto sve ispada tako čudno.

Roditelji, nastavnici i motivacioni govornici vole da kažu da treba da "sledite svoje snove". Ali ovo očekivanje je u suprotnosti sa pitanjima koja uslede nakon mature: "Dakle, šta planiraš sad?". Ovo pitanje pretpostavlja da ste se uhvatili u koštac sa nedostižnim konceptom "snova", izabrali karijeru koja predstavlja te snove i krenuli nekom utabanom stazom ka vašem poslu iz snova. To je optimistična, ali previše pojednostavljena pretpostavka, zato što su želje i mogućnosti retko srodne stavke.

Milenijalsi ulaze na jedno od najgorih tržišta poslova u istoriji, zahvaljujući ekonomskoj krizi iz 2007. za koju nisu krivi. Iako se tržište malo oporavilo, stopa nezaposlenosti kod milenijalsa je dvostruko veća (41%) nego kod ostalih generacija. Čak i kada nađu posao, često nisu zadovoljni njime i bore se da nađu smisao u svemu. Samo 33 posto milenijalsa se oseća angažovano i uključeno u ono što rade, što nije dobro, ali su ipak više uključeni nego generacija njihovih roditelja (28 posto) i njihovih baba i deda (26 posto).

Dok uslovi radi nisu nužno gori nego prethodnim generacijama, dvadesetogodišnjaci žele da izbegnu to sporo ubijanje duše. Ova potraga za smislenim poslom je pohvalna, ali dolazi zajedno sa surovom realnošću: kada ljudi tabaju sopstvenu stazu, prvih par kilometara su retko popločani novcem ili smernicama, što znači manje prihoda, više verovatnoće da živite sa roditeljima i bez jasnog uputstva kako da gradite karijeru. Sve ovo može da vas natera da se osećate čudno povodom vašeg profesionalnog života, ali ako možete da tolerišete nedostatak komforta, dugoročna nagrada može biti stabilna i smislena karijera.

Ako ste još uvek singl u dvadesetim, onda su vas roditelji verovatno više puta pitali "Pa, da li postoji neko specijalan u tvom životu?". Iritantno je, ali je razumljivo s obzirom na njihovo životno iskustvo. Do 32. godine, skoro 70 procenata odraslih generacije vaših baba i deda je bilo venčano, dok je 48 posto vaših roditelja već bilo u braku. U poređenju s tim, samo 26 posto milenijalsa se venčalo do 32. i mnogo češće mogu da kažu da je institucija braka zastarela.

Oklevanje milenijalsa o braku je razumljivo jer samo četiri od deset brakova generacije X se završi srećno i stabilno. Možda su zbog toga mladi oprezniji kada je u pitanju dejting. Možda dugoročno pokažu bolje rezultate, ali odlaganje ukazuje da mladi ljudi danas provode mnogo više vremena u romantičnom limbu.

Cilj je često naći vezu koja je zadovoljavajuća, ali ne toliko divna da se pretvori u večni zavet pre nego što za to budu spremni. Dejting je u neku ruku postao vežba za neko osrednje vezivanje. Više nego ranije, deluje čudno voditi razgovore o definisanju veze, taktike odugovlačenja stvaraju nejasne situacije, i čitava ta konfuzija o očekivanjima veze navodi ljude da prestanu da izlaze sa drugima.

Kada je generacija vaših roditelja htela da upozna nove ljude, odlazili bi u crkvu ili političku organizaciju. Ali jačina ovih institucija je oslabila poslednjih godina kako milenijalsi traže bolje načine.

Iako religija i višepartijski sistem pružaju set zajedničkih vrednosti oko kojih bi se ljudi okupili, milenijalsi imaju tendenciju da budu više inkluzivni i zato stvaraju averziju prema isključivoj praksi i rigidnim očekivanjima ovih tradicionalnih društvenih institucija.

To znači da su milioni dvadesetogodišnjaka prepušteni sami sebi kada otkriju druge inkluzivne socijalne standarde, one koji omogućuju većem broju da se osete prihvaćenim. Više nego druge generacije, milenijalsi su željni da odu korak dalje od prostog razgovora o multikulturalizmu. Generalno gledano, želite da se vidite lice u lice sa nekim ko ima drugačije poglede od vas. Kada se kulture razlikuju, razlikuju se i očekivanja – i baš to čini ove reakcije čudnim. Ali mali izlazak iz zone komfora se isplati kada se razgovor pretvori u akciju.

Ty Tashiro je autor knjige Awkward: The Science of Why We're Socially Awkward and Why That's Awesome.

Još na VICE.com:

Mladi u Beogradu koji žive sa roditeljima

Mladi nam pričaju kako je živeti sa roditeljima u Srbiji