Bila sam plaćena da pušim travu tačno 98 dana

Tokom zime 1972. godine, Dorin Braun se prijavila za naučni eksperiment koji jako podseća na nešto što bi mogla biti radnja nekog filma Seta Rogana.

Tada je imala 21 godinu i živela je sama u Torontu, i dalje oplakujući smrt svoje majke koja se dogodila sedam godina ranije, i bila je, kako kaže, “u lošem stanju”. Ona je bila jedna od nekoliko hiljada ljudi koji su se prijavili da učestvuju u istraživanju u kome je trebalo da puše jake džointe u bolnici u Torontu tačno 98 dana.

Dvadeset žena, koje su sve bile duvači, odabrane su da budu učesnice u ovom istraživanju. Kada je eksperiment otpočeo, podelili su ih u dve grupe, pri čemu je jedna polovina učesnica ostala strejt, a drugoj polovini je naloženo da puše makar dva cela džointa svake večeri. Njihovi mozgovi, srca, bubrezi, jetre, motivacija i aktivnosti bili su konstantno analizirani, a obe grupe su svakog dana plele pojaseve, čime se merila njihova produktivnost.

Vlada tadašnjeg premijera Kanade Pjera Tridoa ulagala je napore u to da relaksira zakone koji regulišu kanabis u ovoj državi, a istraživanje je, kako je navedeno trebalo da otkrije da li bi takav potez mogao učiniti da ekonomija kolabrira. Na kraju su objavljeni neki rezultati sličnog istraživanja obavljenog na muškarcima, ali rezultati ovog istraživanja na ženama nikada nisu ugledali svetlost dana. 2013. godine, čovek koji je bio zadužen za ovo istraživanje, Ralf Miler, rekao je za Toronto Star da Tridou ove analize “nisu mnogo značile”, uzevši u obzir činjenicu da “nije bilo političke volje u državi” da se ovi zakoni revidiraju.

Ova priča ipak ovekovečena je u nezavisnom filmu The Marijuana Conspiracy – koji je dostupan na ovom linku – a mi smo razgovarali sa Dorin, koja sada ima sedamdeset godina.

VICE: Možete li da opišete tipičan dan tokom ovog eksperimenta?
Dorin Braun: Bile smo u hodnicima bolnice. Naučili su nas da pletemo pojaseve - dobijale smo dva i po dolara po pojasu - i trebalo je da ispunjavaju uslove kvaliteta, tako da su nam dali nekoliko dana da naučimo, a onda je sve počelo. Stalno su nam radili fizičke i psihološke evaluacije. Uzimali su nam uzorke krvi toliko često da nekim ženama više nisu mogli da pronađu venu. Na kraju eksperimenta su nam dali pisma u kojima je pisalo da je razlog tome što imamo ožiljke po rukama to što smo bile učesnice u eksperimentu.

Kako je funkcionisala konzumacija kanabisa?
Isto se dešavalo svake večeri. Doneli bi nam dva džointa u maloj pepeljari. Nismo smele da ih delimo. Trebalo je da ih popušimo odmah. Čak su proveravali i flopove kako bi bili sigurni da smo sve popušile. Tako je bilo svakog dana, i stalno su povećavali procenat THC-a u travi.

Da li si uživala?
Smešno je to što sam pre toga pušila povremeno, ali ne puno. Tako da je na početku bilo nekako zabavno - bila je to avantura. Sve smo se upoznavale, pušile naša dva džointa, slušale The Who i drugu rok muziku.

Isprva smo se osećale kao da to nije realnost. Nismo morale da brinemo o kiriji i drugim stvarima. Transformisale smo hodnik u bolnici u hipi zonu - izlepile smo postere, stavile dušeke na pod. Jedna učesnica, Šeli, iscrtavala je stvari kredom.

Koliko je trajala zabava?

Rekla bih možda prvih nekoliko nedelja, najviše mesec dana.

Kada se desio trenutak da ne želiš više?

Rekla bih možda tri nedelje pred kraj eksperimenta. Ta marihuana je bila uzgajana od strane vlade i definitivno je imala jak udeo THC-a. Bilo je preteško popušiti dva džointa. A nismo mogle da ih ne popušimo. Ukoliko bismo pokušale da odbijemo, morale smo da razgovaramo sa doktorom. Na kraju je postalo pravo mrcvarenje.

Kako si se osećala na kraju tih devedeset osam dana?
Lično mi je bilo strašno da se vratim u svet. Bilo mi je jako, jako teško, jer sam do tada provodila 24/7 sa istih deset ljudi. Bila sam paranoična. Odrasla sam na ulicama Toronta, a tada sam se plašila da uđem u metro. Sećala sam se kako sam stajala na platformi i razmišljala kako ne znam da li mogu da uđem u voz sa svim tim ljudima. Takođe sam se suočila sa realnošću da je avantura gotova, i da se moram vratiti nazad u svet.

Zapravo, kao da ste bile institucionalizovane u tom čudnom svetu.
Apsolutno. Analogija se može povući i sa zatvorom, jer nismo viđale nikoga i nismo imale slobodu.

Zbog čega mislite da rezultati istraživanja nikada nisu objavljeni?
Smatram da su razlozi politički, zaista. Pjer Trido bio je premijer i želeli su da legalizuju marihuanu. [...] Zapravo oni su želeli da pokažu kakva je produktivnost ljudi koji puše marihuanu, i verujem da nisu uspeli da dokažu ono što su želeli da dokažu - a to je da će pušenje sve te marihuane umanjiti produktivnost čoveka. Ipak, bilo je žena koje su uspele da zarade novac, a bilo je i nekoliko njih koje su pretežno samo duvale.

Da li žalite što ste učestvovali u ovom istraživanju?
Ne, ne žalim, jer je za mene to bilo nešto što sam u tom trenutku morala da učinim. U tom trenutku to je bilo savršeno za mene.

Da li se osećate da ste uspeli da završite ovu epizodu, uzevši u obzir da rezultati nikada nisu objavljeni?
To nije uticalo na moj život. Pomalo sam se osećala prevarenom. Ipak, to nije bio kratak vremenski period – 98 dana mog života - i nikada nismo videli rezultate koji su nam obećani.