“Fuck me” je fotografska oda prijateljstvu

Ovaj članak je prvobitno objavljen na i-D Germany.

Ponekad se osećate kao da niste deo ovog takozvanog života. Kao da nije trebalo da budete ovde. Ovaj svet, sa druge strane, nastavlja da se okreće i nije ga briga da li se osećate zaglavljeno u sopstvenom telu i mislima. Tačno ovako se Džoš Kern osećao pre nego što je odlučio da zaroni duboko u fotografiju i da objavi svoj prvi sopstveni vizuelni dnevnik, Fuck me.

Sve se vrti oko prijateljstva, mladalačke ljubavi, i rolerkostera emocija koje i dalje ne možeš da skapiraš. Glave naslonjene na ivicu wc-šolja, svađe pune nežnosti, analogni autoportreti u ogledalu, nova frizura koju vam prave prijatelji (jer, budimo iskreni, uvek smo bez dinara), mnogo poezije i beskrajni osećaj slobode. Tako beskrajan i prelep da gotovo boli. Fuck me je oda vašem unutrašnjem detetu. Puna sećanja na godine koje su učinile da danas budeš ono što jesi. Ipak, nekada izgled ume da prevari i sve što smo izgradili su zapravo u realnosti neodrživi snovi.

“To mi deluje pomalo egoistično i narcisistično”, priznaje Džoš, koji studira fotografiju u Dortmundu, u Nemačkoj. “Knjiga se u potpunosti odnosi na mene, i pored toga što sam fotografisao prijatelje većinu vremena.” Kapiramo o čemu priča, postoji puno fotki na kojima je Džoš koji se krije iza svoje kamere, ali je to samo jedna strana priče. Ovaj 25-ogodišnjak ne samo što pomaže sebi, već pomaže i svim ljudima koji se ponekad osećaju kao da na svetu ne postoji ni jedno mesto gde bi mogli da se sakriju.

On je za i-D objasnio zašto je fotografija samoterapija iz koje ne profitira samo Džoš, kao i šta bilo ko treba da uradi kada ga sledeći put poklopi talas tuge.

Ispričaj nam kako je sve počelo.

Otkrio sam fotografiju usputno dok sam se bavio skejtbordingom. Ne gotivim da režiram scene, već radim potpuno suprotno: prikazujem šta se zaista desilo. Želim da prikažem ljudima kako se istinski osećam, i kako bih uspeo u tome, fotkam stvari koje me okružuju.

Da li je to bio povod za knjigu, želja da objaviš šta leži ispod površine?

Definitivno. Moj profesor mi je oduvek govorio: što ličnije, to bolje. Što se posramljenije osećaš zbog toga, to je interesantnije na kraju. Pokušao sam da u knjigu ubacim sve zbog čega sam se osećao neprijatno.

Ponekad su upravo ove stvari ono što ne vidimo nigde, ali se identifikujemo sa njima na toliko nivoa.

O većini strahova niko ne priča, ali ih svi osećaju. Možda ćete reći da je glupo ono što radim, ali ne možete reći da je pogrešno. U pitanju je moja istina. I ranije sam se borio, a i sad se borim sam sa sobom. Glupo je svesti to na jedan pojam, ali imam društvenu fobiju, što znači da upadam u stanje panike kada sam među ljudima pred kojima se ne osećam potpuno udobno. U jednom periodu sam bivao zatvoren u kuću, sve dok nisam odlučio da posetim lekara. Nakon toga sam se osećao toliko bolje da sam mogao da počnem da se koncentrišem na moju fotografiju. Osećao sam se slobodno i kao da me razumeju, i zbog toga sam shvatio da je OK da budem svoj.

Ko su ljudi na tvojim fotografijama?

Ljudi kojima sam okružen. Oni koji su mi važni i sa kojima volim da provodim vreme. Teško mi je da čiliram sa prijateljima mojih prijatelja. Od kad sam počeo da se bavim skejtbordingom, imam pet prijatelja, koje sve možete videti u knjizi.

Zašto si odlučio da je nazoveš Fuck me?

Žvrljao sam ove dve reči u mom notesu iznova i iznova, čak iako nisam znao zašto to radim. U početku, nisam bio ubeđen da treba tako da je nazovem, jer je delovalo previše lično, ali zapravo reflektuje samodestruktivnost koju vidite u njoj. Sa jedne strane, Fuck me može imati i pozitivnu konotaciju, a sa druge strane podseća na osećaj “Jebeš to, samo radi!”

Na jednoj od tvojih fotki piše “reči ne izražavaju osećanja veoma dobro.” Kakva je uloga poezije u okviru tvog rada?

Kada zapisujem reči, ne razmišljam o tome kako se one međusobno dopunjavaju, ili kako dopunjavaju fotku, na kraju krajeva. To mi puno pomaže da sredim misli, kada ne znam šta nije u redu sa mnom. Ako se osećam loše, pišem o tome. Moj mozak deluje bistrije nakon toga. Postoji ta jedna pesma Čarlsa Bukovskog pod nazivom “Plava ptica”. On piše o ptici koja se nalazi u njegovom srcu i izlazi samo noću, kada je on pijan. Na neki način kapiram ovaj osećaj. Postoji nešto što se obično ne usuđujem da pokažem, ali kroz moje beleške i fotke, ono nalazi način da izađe na svetlost dana.

@_kjosh

Ovaj članak je prvobitno objavljen na i-D DE.