Reklame
seksualno uznemiravanje

Dobro je krenulo u 2017. ali žene moraju da ostanu besne i u novoj godini

Više nas ne sputava društvo koje sumnja u žene – ali ne smemo se zaustaviti na tome.

pisao Emily Sargent
31 Decembar 2017, 8:30am

Ilustracija: Abraham Magnawa / Alamy Stock Photo

Prošle nedelje sam gurnula jednog čoveka u baru. Ne onako usput, nego baš jako. Baš mi je prijalo. Stegnula sam mišiće, čekala da vidim da li će mi uzvratiti. Držala sam čašu u ruci, iščekujući priliku da prvi put u životu odvalim nekog po licu.

On nije uradio ništa strašno, možda se očešao o mene par puta u prolazu dok se teturao sa pivom u rukama. Ali onda se okrenuo, pogledao me razroko, i rekao „Daj se nasmeši, mala!“

To je bilo to. Popizdela sam momentalno – krv mi je proključala, pa sam ga iznenađujuće snažno odgurnula. Ruka mi je sama krenula.

„Nema šta ja tebi da se smešim. Mrzim te što si mi to tražio, a mrzim i sebe što sam ranije na to pristajala. Gde piše da moram da se smešim, da smejem, da stenjem u krevetu, ako se ne osećam tako, zašto bih morala tebi da laskam, da ti povlađujem, da te ubeđujem da me ostaviš na miru? Kad sam zaboravila da je moje telo samo moje? Moje telo, moje ruke, moje usne koje služe tebi u ovom svetu u kom smo sagradili? Zar ne vidiš da ništa od toga nije kako treba?“

Sve to sam htela da kažem. Ali sam ćutala.

Delovao je iznenađeno, a i ja sam bila. Možda me je bilo sramota, ali nije mi bilo žao. Ponela sam se bezrazložno agresivno, neprijatno, potpuno neuobičajeno. Ali mislim da nisam jedina koja se odnedavno tako oseća.

Nešto se u svetu menja poslednjih meseci. Sve je počelo prošle godine kad je jedna kompetentna i iskusna žena izgubila na izborima od seksiste i rasiste optuženog za silovanje. Razlika u sposobnostima između dvoje kandidata možda bi mi bila smešna da mi nije slomila srce. Ipak, nešto se tog trenutka pokrenulo. Žene su u proteklih godinu dana pretrpele teške udarce. Mnoge kažu da ih pokreće neki novi, nepoznati bes.

Skrušeno sam priznala prijateljici šta sam uradila u baru, pretpostavila da je to valjda zbog stresa na poslu – sve me nekako nervira, na sve sam ljuta. U svakodnevnim interakcijama sa muškarcima, osećam nagle nalete besa umesto blage iritacije kakva bi mi se inače javila. A sad sam, evo, počela i sa fizičkom agresijom.

Nisam mogla da razumem o čemu se radi. Neki od mojih najboljih prijatelja su divni, ljubazni, duhoviti, dobri muškarci. Ne bih želela da živim u svetu bez njih. Ali nešto se naglo promenilo, više nisam bila sposobna da prenebregnem bes koji mi se ko zna koliko skupljao u organizmu.

Pričala sam sa drugim ženama – i one se redovno osećaju besno i „ratoborno“ u društvu muškaraca. Ne reaguju više pasivno i umorno na dobacivanja, na mansplaining, na ruku nepoznatog čoveka koja ih u baru hvata oko struka. Ipak, nismo ljute konkretno na te muškarce. Možda se na njih razbesnimo samo zato što su nam pri ruci, ali to je samo posledica. Čovek koji mi je savetovao da se nasmešim je samo oličenje onoga što se više ne toleriše, nusproizvod nepodnošljivog sistema.

Harvi Vajnstin je užasan. Parlamentarna seksualna agresija je užasna. Ali ako ćemo iskreno, ni jedno ni drugo nas nije iznenadilo. Možda samo sočni detalji, nasilje, razmere zataškavanja. Ali polna nejednakost i seksualno uznemiravanje nisu novine. Nije nova ni frustracija koju žene osećaju. Ali ovog puta se oseća nešto drugačije.

Uzrok promene leži u činjenici da danas, po prvi put, žene ne sputava podsvesno shvatanje da će njihove pritužbe biti zanemarene, ismevane, tretirane kao laži. Ali ideja da su žene u očima javnosti najzad stekle pravo glasa u pravom smislu i dalje je komična. Na televiziji, na filmu, u novinama, na radiju, na pozornici, u politici, i dalje je neuporedivo više muškaraca. To svi znamo.

Glumica Dirdri Malins dobila je škotsku BAFTA nagradu ovog meseca. Na temu ženske agresije kaže sledeće: „Jeste, ljuta sam. Dugo se krčkalo to u meni. Svakodnevno osećam bes, pa mi je to već sasvim normalno – kao saobraćajna gužva u centru Londona.“ Ona dodaje da se na ekranima imamo po dva muškarca na svaku ženu. (U programima za decu, odnos je tri prema jedan.) Njen dečko, takođe glumac, plaćen je desetak puta više od nje za istu vrstu posla. Ona glumi sa trideset godina starijim partnerima, on sa deset godina mlađim partnerkama.

Ovaj nagli eksplozivni izliv žuči i istine i ružne stvarnosti u ogromnoj industriji istovremeno prate nevidljivi dalekosežni efekti duboko unutar ženskog tela.

Ria Čaterdži je novinarka sa ITV. „Žene neće napredovati sve dok ne izraze bes zbog vekovne nepravde i mizoginije“, kaže ona. „Ne zaboravimo da čak i ovim izlivima besa manipulišu muškarci.“ Zanimljivo da se žene koje urlaju i vrište tretiraju kao „histerične“. Neuravnotežene! Da li upravo zato osećamo ovaj zov divljine? Da li smo se najzad latile tog nesputanog besa koji smo tako dugo izbegavale?

Naizgled sveprisutna tamna strana muške požude i moći postepeno izlazi na videlo. Jedna za drugom velike institucije padaju kao kula od karata. Svaka sledeća osramoćena organizacija manje je šokantna. A opet, izaziva i depresiju i snažno nas podstiče. Stanje stvari nije više neka mitska apstrakcija o kojoj bez ikakvih dokaza pričaju pojedine žene – a ko njima još veruje.

Najzad žene imaju dozvolu da ljutito udare po najdubljim korenima ponašanja koje je dovelo do ovakvih ekstrema: do nasilja, do silovanja. Ako ne mogu da obore džina kakav je Vajnstin, okružen skupo plaćenim zaštitnicima, bar mogu da se hrabro bore u sopstvenom okruženju, praveći jedan mali korak za drugim da ne bi sve stalo.

„Ma šalimo se malo, draga! Ti baš ne znaš da se zabavljaš!“ Ranije sam im se smešila, ali tu ništa nije bilo smešno. Nije mi bilo smešno na univerzitetu gde sam mislila da dugujem nešto čoveku koji me izvede na večeru. Nije mi bilo smešno ni sa 16 godina kad su mi u noćnom klubu zavlačili ruku pod suknju. Nije mi bilo smešno ni u ovih sedam godina od kako sam se autovala kao lezbejka, a bezbroj muškaraca mi reklo da ne brinem, izvešće me oni na pravi put.

I najmanje moguće nepravde množe se i gnoje, da bi s vremenom rezultovale ogromnim, grotesknim zataškavanjima. Odjednom, svo ono gorivo koje po nama od rođenja pada kap po kap, najzad je planulo.

Zaista nisam po prirodi sklona besu. Ali bes ume da bude defanzivna mera – i mislim da se to sa zakašnjenjem dešava sada, kad moje telo registruje nadu. Osećam se odgovorno na način kakav ranije nisam iskusila. Jer nikad nisam očekivala velike, globalne promene. Sve do sada, potiskivala sam svoj bes u ime opstanka. Nisam želela da se uzaludno borim. Depresivno je to. Demorališe. Ubija želju za životom. Samo ignoriši bebu koja plače, pre ili kasnije će prestati.

Da bih zadržala samopoštovanje u svetu koji se ne menja, ignorisala sam kakav je svet stvarno bio. Potiskivala svest gadnoj široj slici. Ali danas je svest o ogromnom zazoru između moći kojom raspolažu žene odnosno muškarci, o dubini podmuklosti koja u svima nama vreba, dosegla takve razmere da sa njom mogu da se nosim samo kroz fizičku agresiju.

Svet nam je u haosu, mračnjaštvo nam preti. Ali ako žene održe svoj bes, ništa neće biti nedostižno. Ovaj svet – ovu našu kuću – potrebno je porušiti do temelja i sagraditi je iznova dok još imamo u sebi besa, energije, goriva u rezervoaru.

Retko imamo priliku da uživo posmatramo kako se odbija prava društvena primena, istinski pomaci, donošenje novih pravila o kojima mi odlučujemo. Možda nas to brine, možda nas uzbuđuje, zavisi kako ko gleda na stvari i kakav se kome položaj smeši u tom novom svetu. Za ovako nešto nema presedana, nema smernica. A možda ipak bes s razlogom gori ovako divlje u ženskim utrobama. Možda smo nešto naučile iz istorije, nešto o besu i kratkom vremenskom periodu u kom se ta moć može upregnuti. Trenutno smo spremne. Naše kolektivno srce snažnu kuca dok krvari. Ne možemo više da poričemo ono što znamo. Čudovište je previše poraslo da bi nam se sakrilo ispod kreveta.

Ali kako se godina bliži kraju, a sve nas obuzima praznična letargija, prinuđena sam da se zapitam koliko će ovaj period buke i besa potrajati? I kako ćemo ga upotrebiti? Malins na tu temu kaže: „Tiho me brine da bi bes javnosti mogao da iščili pre nego što se budu sprovele suštinske promene… da će ljudima dosaditi. A od dosade, draga moja, ne postoji ništa opasnije.“

JOŠ NA VICE.COM:

Pogledajte kako Drejk govori ovom tipu da prestane da pipka devojke

Urednik tabloida je hteo da otvori stranicu na Fejsbuku posvećenu vagini novinarke

Problem koji nastaje kada kažeš #MeToo